Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za sprovođenje istrage. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku primarno pripada okrivljenom, a ne oštećenom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastimira Stojkanovića iz Brestovca, opština Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Vlastimira Stojkanovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Kv. 120/09 od 12. oktobra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 980/10 od 9. marta 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vlastimir Stojkanović iz Brestovca, opština Bor, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, podneo je Ustavnom sudu 7. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Kv. 120/09 od 12. oktobra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 980/10 od 9. marta 2010. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije i čl. 1, 6, 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporena rešenja nezakonita i u prilog tome su iznete brojne tvrdnje i dokazni predlozi; da iz navedenih tvrdnji „nedvosmisleno proizlazi“ da su osumnjičeni imali motiv da izvrše krivično delo koje im je stavljeno na teret; da je podnosilac ustavne žalbe zaključio da su osumnjičeni ubili pok. J. na taj način što su ga psihofizički zlostavljali, držali gladnog, da mu nisu davali lekove i da su ga trovali, a kasnije je saznao da je J. ugušen stavljanjem mokre krpe preko usta i nosa; da navedene radnje predstavljaju biće krivičnog dela ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika i da iz predloženih dokaza koje sud nije hteo da izvede proizlazi osnovana sumnja da su osumnjičeni izvršili ovo krivično delo. Podnosilac je zahtevao da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, da ova rešenja poništi, kao i da mu naknadi troškove sastavljanja ustavne žalbe.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je Okružni sud u Beogradu, odlučujući o neslaganju istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, osporenim rešenjem Kv. 120/09 od 12. oktobra 2009. godine odlučio da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih D.B, R.B. i S.B. zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 980/10 od 9. marta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Kv. 120/09 od 12. oktobra 2010. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredba člana 36. stav 2. Ustava utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Ustavni sud konstatuje da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odredbama čl. 6. i 13. u suštini jemči ista prava na jednak način kao i Ustav, te da se odredbama člana 22. Ustava i čl. 1. i 17. Konvencije ne garantuju pojedinačna ljudska prava, već samo načela koja se konkretizuju drugim odredbama Ustava i Konvencije.
Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavnom žalbim obraća ovom sudu u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja. Prema oceni Ustavnog suda, tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi se, u suštini, zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom krivičnog suda o njegovom zahtevu za sprovođenje istrage protiv osumnjičenih lica, jer je, po njegovom mišljenju, bilo mesta kako sprovođenju istrage, tako i utvrđivanju krivične odgovornosti osumnjičenih.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.
Ustavni sud je, odlučujući na ovaj način, imao u vidu da je ustavnom žalbom istaknuta i povreda prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, u ovom delu, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje i na očekivanju podnosioca da će protiv osumnjičenih lica biti vođen krivični postupak i da će oni biti i osuđeni. Tvrdnja da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku nije potkrepljena nijednim dodatnim navodom ili dokazom, već se očigledno radi o terminološkom označavanju prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava, već ističe samo svoj interes da lica protiv kojih je podneo zahtev za sprovođenje istrage budu krivično-pravno procesuirana, a potom i osuđena u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić