Odluka Ustavnog suda o zakonitosti pritvora nakon ukidanja rešenja
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da ukidanje rešenja o produženju pritvora od strane višeg suda i vraćanje na ponovno odlučivanje ne čini dalji boravak u pritvoru nezakonitim do donošenja nove odluke.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kljajevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. aprila 2009. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kljajevića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine, Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine, Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine, Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine, Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine i Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine, Kž.II O.K. 64/07 od 12. aprila 2007. godine, Kž.II O.K. 91/07 od 6. juna 2007. godine, Kž.II O.K. 133/07, 134/07 i 135/07 od 13. avgusta 2007. godine, Kž.II O.K. 149/07 od 14. septembra 2007. godine i Kž.II O.K. 196/07 od 23. novembra 2007. godine i radnji „zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova nakon što je dva puta Vrhovni sud Srbije ukidao prvostepena rešenja o produženju pritvora“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Kljajević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 31. decembra 2007. godine, preko punomoćnika-advokata Vladimira Beljanskog, blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P.43/07 od 8. februara 2007. godine, Kv.P.85/07 od 19. marta 2007. godine, Kv.P.144/07 od 18. maja 2007. godine, Kv.P.205/07 od 18. jula 2007. godine, Kv.P.248/07 od 27. avgusta 2007. godine i Kv.P.309/07 od 26. oktobra 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.II O.K.35/07 od 14. marta 2007. godine, Kž.II O.K.64/07 od 12. aprila 2007. godine, Kž.II O.K.91/07 od 6. juna 2007. godine, Kž.II O.K.133/07, 134/07 i 135/07 od 13. avgusta 2007 godine, Kž.II O.K.149/07 od 14. septembra 2007. godine i Kž.II O.K.196/07 od 23. novembra 2007. godine i radnji zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, na pritvor i na trajanje pritvora zajemčenih odredbama člana 27, člana 30. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je 4. decembra 2008. godine Ustavnom sudu dostavio podnesak uz koji je priložio rešenje Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.II O.K. 146/08 od 30. jula 2008. godine kojim je prema njemu ukinut pritvor.
2. U ustavnoj žalbi se navodi:
- da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 12. aprila 2006. godine, da mu je pritvor više puta produžavan i da su njegovi branioci protiv rešenja o određivanju pritvora i svakog rešenja o produženju pritvora izjavljivali žalbe;
- da je optužnica podignuta 11. oktobra 2006. godine, da je stupila na pravnu snagu i da se krivični postupak vodi protiv podnosioca i drugih lica pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebnim odeljenjem pod brojem K.P. 11/06;
- da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine usvojio žalbe branilaca i ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine, kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, te da je od 14. marta 2007. godine, kada je rešenje ukinuto, do 19. marta 2007. godine, kada je doneto novo rešenje o produženju pritvora, podnosilac bio u pritvoru bez pravnog osnova;
- da u novom rešenju o produženju pritvora Kv.P.85/07 od 19. marta 2007. godine, kao ni u svim ostalim rešenjima o produženju pritvora, nije navedeno od kog trenutka tj. datuma se pritvor produžava niti do kog trenutka po tim rešenjima pritvor može da traje, već da je samo paušalno navedeno da se pritvor produžava za najviše dva meseca;
- da ukoliko se kao relevantan momenat produženja pritvora uzima dan donošenja rešenja o produženju, tada je jasno da je prethodni period od 14. marta 2007. do 19. marta 2007. godine, period koji nema bilo kakav osnov lišenja slobode;
- da je na identičan način postupljeno kada je Vrhovni sud rešenjem Kž.II O.K. 133/07, Kž.II O.K. 134/07 i Kž.II.O.K. 135/07 od 13. avgusta 2007. godine usvojio žalbe branilaca i ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine, koji je 27. avgusta 2007. godine doneo novo rešenje o produženju pritvora KvP. 248/07, te da je i u ovom slučaju podnosilac ustavne žalbe bio bez pravnog osnova u pritvoru od 13. do 27. avgusta 2007. godine;
- da su branioci podnosioca ustavne žalbe podneli Okružnom sudu u Beogradu zahtev za ispitivanje zakonitosti njegovog lišenja slobode, koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine;
- da je žalbu na navedeno rešenje, Vrhovni sud odbio kao neosnovanu svojim rešenjem Kž.II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine;
- da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe lišenje slobode nije određeno u postupku koji je predviđen zakonom, čime mu je povređeno pravo na slobodu i bezbednost garantovano odredbom člana 27. Ustava;
- da je povređen i član 30. stav 1. Ustava jer pritvaranje podnosioca ustavne žalbe, a posebno dalje trajanje pritvora nije neophodno radi vođenja krivičnog postupka;
- da mu je povređeno pravo koje se odnosi na trajanje pritvora iz člana 31. stav 1. Ustava, kojim je propisano da se nakon podizanja optužnice pritvor svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.
Predloženo je da Ustavni sud odloži izvršenje pojedinačnog akta - rešenja o produženju pritvora i radnje sprovođenja trajanja pritvora, i da nakon sprovedenog postupka utvrdi da su navedenim aktima i radnjama povređena i uskraćena ljudska prava podnosioca ustavne žalbe, da poništi pojedinačne akte kojima su povrede izvršene i naredi puštanje na slobodu podnosioca.
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Članom 27. Ustava zajemčeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.);
Odredbom člana 30. stav 1. Ustava zajemčeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka;
Članom 31. stav 2. Ustava utvrđeno je da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv podnosioca ustavne žalbe u toku je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, u predmetu K.P. 11/06, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu-Odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ RS, tri krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.
Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebnog odeljenja Ki.P. 14/08 od 15. aprila 2006. godine koji mu se računa od 12. aprila 2006. godine kada je lišen slobode, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2. i 5. Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor mu je produžavan tokom trajanja istražnog postupka.
Nakon podizanja optužnice 11. oktobra 2006. godine, a pre njenog stupanja na pravnu snagu, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine i Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine za trideset dana, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) 2) i 5) Zakonika. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 124/06 od 29. novembra 2006. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P.273/06 od 10. novembra 2006. godine.
Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjima Okružnog suda u Beogradu: Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine za najviše dva meseca i Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine za najviše dva meseca. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 133/06 od 26. decembra 2006. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine, a rešenjem Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine uvažio žalbe i po službenoj dužnosti ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, iz razloga što „se za sada ne mogu ispitati činjenični i pravni zaključci prvostepenog suda za zadržavanje okrivljenih u pritvoru po navedenim zakonskim osnovama, jer su dati razlozi nejasni, a što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku“. Okružni sud u Beogradu je doneo novo rešenje Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine i ponovo produžio pritvor prema podnosiocu za najviše dva meseca. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 64/07 od 12. aprila 2007. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebnog odeljenja Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine.
Branioci podnosioca ustavne žalbe podneli su 19. marta 2007. godine vanpretresnom veću Okružnog suda u Beogradu zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode, na osnovu člana 5. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da se utvrdi nezakonitost i naredi njegovo puštanje na slobodu. U navedenom zahtevu naveli su da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 43/06 od 8. februara 2007. godine prudužen ppitvor podnosiocu za najviše dva meseca, na koje rešenje su branioci uložili žalbu, te da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine uvažio žalbu i ukinuo prethodno rešenje, tako da je 14. marta 2007. godine prestao da postoji pravni osnov za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru. Od 14. marta 2007. do 19. marta 2007. godine podnosilac je bio lišen slobode bez pravnog osnova.
Okružni sud u Beogradu je odlučujući o podnetom zahtevu doneo rešenje Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode podnosioca navodeći da: „ ...u situaciji kada se predmet nalazi u fazi glavnog pretresa, te kada je o produženju pritvora protiv optuženog odlučivano više puta odlukama suda, predmetni zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode u ovoj fazi postupka je nedozvoljen“.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu branilaca optuženog izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine. U rešenju je, između ostalog, navedeno: „predmetni zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode optuženog u ovoj fazi postupka je nedozvoljen i činjenica da je ukinuto rešenje o produženju pritvora ne znači da su prestali da postoje osnovi po kojima se optuženi do tada nalazio u pritvoru, s obzirom da rešenjem Vrhovnog suda nije prema optuženom ukinut pritvor, već samo rešenje o produženju pritvora i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, a da je nakon ukidanja tog rešenja doneto novo rešenje o produženju pritovora koje je, rešenjem Vrhovnog suda Srbije K.ž.II.O.K. 64/07 od 12. aprila 2007. godine potvrđeno“.
Podnosiocu ustavne žalbe je potom pritvor produžavan rešenjima Okružnog suda u Beogradu:
- Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II.O.K. 91/07 od 6. juna 2007. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 133/07, 134/07 i 135/07 od 13. avgusta 2007. godine uvažio izjavljene žalbe, ukinuo osporeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje jer: „rešenje o produženju pritvora ne sadrži potpune i valjane razloge za zaključak suda o ispunjenosti zakonskih uslova za trajanje pritvora po osnovu iz člana 142. stav 2. tačka 5. ZKP-a, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP-a, a ni sve okolnosti važne za pravilnu ocenu o postojanju tih uslova nisu utvrđene...“;
- Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 149/07 od 14. septembra 2007. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 196/07 od 23. novembra 2007. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 18/08 od 25. januara 2008. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 48/08 od 19. marta 2008. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine za najviše dva meseca, u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 86/08 od 14. maja 2008. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe;
- Kv.P. 191/08 od 24. juna 2008. godine za najviše dva meseca u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 135/08 od 14. jula 2008. godine uvažio izjavljene žalbe, ukinuo osporeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;
- Kv.P. 228/08 od 16. jula 2008. godine za najviše dva meseca u odnosu na koje je Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 146/08 od 30. jula 2008. godine uvažio izjavljene žalbe i prema podnosiocu ukinuo pritvor.
5. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list Savezne Republike Jugoslavije“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005 i 49/2007) propisano je: da lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i o svemu što mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima da pokrene postupak pred sudom radi ispitivanja zakonitosti lišenja slobode, a da lice koje je lišeno slobode bez odluke suda, mora biti odmah sprovedeno nadležnom istražnom sudiji i da lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će nadležni istražni sudija hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito (član 5. stav 1. tačka 8), st. 2. i 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 2. Zakonika propisano je da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uzništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godine i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku propisano je: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučije drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).
6. Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i Zakonika, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Ustavom je utvrđeno da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenim zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom. O zakonitosti lišenja slobode odlučuje sud po žalbi lica lišenog slobode i dužan je da hitno odluči o zakonitosti rešenja o određivanju pritvora i naredi hitno puštanje na slobodu ukoliko je lišenje slobode bilo nezakonito. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe je da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica.
Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pritvor se može odrediti i ukinuti samo rešenjem nadležnog suda, iz čega proizlazi da je odluka o određivanju pritvora konstitutivna, te da pritvor kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka traje sve do donošenja odluke suda o ukidanju pritvora. Dakle, prema zakonskim rešenjima, pritvor nastupa donošenjem rešenja o određivanju pritvora i prestaje donošenjem rešenja o ukidanju pritvora, dok se rešenjem o produženju pritvora kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru.
Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležan sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, rok za ispitivanje razloga za pritvor je po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Iz navedenog proizlazi da ukoliko sud oceni da i dalje postoje razlozi za pritvor i s tim u vezi ne donese odluku o njegovom ukidanju, pritvor kao mera i dalje traje sve do donošenja odluke kojom se pritvor ukida.
Protiv rešenja o produženju pritvora dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja, o kojoj odlučuje viši sud. Prilikom odlučivanja o žalbi, viši sud je ovlašćen da, ukoliko utvrdi da rešenje o produženju pritvora ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a dati razlozi su nejasni, svojim rešenjem ukine rešenje o produženju pritvora i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Donošenjem ovakvog rešenja od strane drugostepenog suda, ne znači da je pritvor ukinut, jer drugostepeni sud nije ni bio u mogućnosti da ispituje da li postoje zakonom propisani razlozi za dalje preduzimanje mere pritvora prema okrivljenom i nije ovlašćen da ceni da li još postoji dovoljan stepen sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret.
Ustavom je utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.). Ustavni sud je sledom navedenog, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da: „Kada je nalog za lišenje slobode kasnije poništen od strane višeg suda to nije automatski retroaktivno uticalo na valjanost pritvora“ (videti, između ostalih, Bozano v. France, od 18. novembra 1986. godine, stav 55. i Douiyeb v. Holland, od 8. avgusta 1999. godine, st. 44. do 45.). Iz navedenog proizlazi da, u konkretnom slučaju, činjenica da je prvostepeno rešenje u navedenom kontekstu bilo ukinuto po žalbi, ne znači da je dalje trajanje pritvora bilo nezakonito, jer vremensko trajanje pritvora od stupanja optužnice na pravnu snagu do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupka nije ograničeno, a nadležni sud je osnovanost pritvora kontrolisao u Zakonikom propisanom roku od dva meseca.
Po mišljenju Ustavnog suda, imajući u vidu odredbe Ustava i Zakonika, konstatacija navedena u izreci osporenih rešenja o produženju pritvora da se pritvor produžava za dva meseca, a ne da je to rok u kome će sud po službenoj dužnosti ponovo preispitati razloge za pritvor, ne čini pritvor nakon proteka roka od dva meseca nezakonitim i samovoljnim. Međutim, odnedavna praksa redovnih sudova da u izreci rešenja o produženju pritvora navode da se „pritvor produžava za dva meseca“ ili „da po ovom rešenju može trajati najduže dva meseca“ nije pravilna. Rok od dva meseca je rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora. Sud koji je ovlašćen da produži pritvor, može ga produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do završetka glavnog pretresa. Pritvor se rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, već samo označavanjem maksimalnog mogućeg trajanja u skladu sa zakonskim rokovima, jer se potreba trajanja pritvora ne zna nikad unapred.
Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala i Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, kao i da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe sprovedeno iz razloga i u postupku predviđenim Zakonikom. Imajući u vidu izneto, kao i da je podnosilac ustavne žalbe izjavljivao žalbe na rešenja o produženju pritvora o kojima je nadležni sud odlučivao, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na slobodu i bezbednost, zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.
7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 30. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava i citiranih odredaba Zakonika, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.
Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.
Ustavni sud je u Odluci Už broj 1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose: „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.
Sledom navedenog, Ustavni sud smatra da je za ocenu navoda ustavne žalbe relevantna samo odredba člana 31. stav 2. Ustava. Ovom odredbom utvrđeno je da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. Ustavni sud je stanovišta da se eventualna povreda prava na trajanje pritvora posle podizanja optužnice ne može posmatrati nezavisno od prava na pravično suđenje kojim se jemči, pored ostalog i suđenje u razumnom roku.
Ustavom je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i period koji je od značaja za postupanje Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je Ustav stupio na snagu. Međutim, kako se „trajanje lišavanja slobode računa od dana hapšenja-početak pritvora, sve do donošenja prvostepene presude“ (stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi B. v. Austria, od 28. marta 1999. godine, Serija A, br. 175.), Sud je ocenio da se za opravdanost dužine trajanja pritvora mora uzeti u obzir i stanje pritvora na dan 8. novembra 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe bio u pritvoru skoro šest meseci.
Nadležni sud je dužan da ne samo u razumnom roku, već i sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti valjane razloge za takvu odluku. Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je predmet, koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta se u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor i dati su valjani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ustavni sud je prilikom donošenja Odluke imao u vidu i da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, pritvor podnosiocu produžen na osnovu člana 142. stav 1. i 5. Zakonika, a da je prestao osnov za dalje zadržavanje podnosioca u smislu člana 142. stav 2. tačka 2. Zakonika, i da je rešenjem Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine pritvor produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5. Zakonika, jer je nadležni sud našao da više ne postoje razlozi propisani tačkom 1. Zakonika. Kada je nadležni sud utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor je ukinut i on je pušten na slobodu, iako je postupak protiv njega još uvek u toku u fazi glavnog pretresa.
Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je od donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž. II O.K. 133/07, 134/07 i 135/07 od 13. avgusta 2007. godine, kojim je prethodno rešenje o produženju pritvora Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje bilo ukinuto, do donošenja novog rešenja o produženju pritvora Kv. P. 248/07 od 27. avgusta prošlo četrnaest dana. Međutim, kako se ustavnom žalbom ne traži posebno utvrđenje povrede Ustavom zajemčenih prava koje bi bile učinjene ovim radnjama, to Ustavni sud, krećući se u okvirima postavljenog zahteva, o njima nije posebno odlučivao.
8. Iz navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju radnje državnih organa koje se sastoje u zadržavanju u pritvoru bez pravnog osnova nakon što je dva puta Vrhovni sud Srbije ukidao prvostepena rešenja o produženju pritvora, proizlazi da se navedene radnje osporavaju kao posledica osporenih pojedinačnih akata. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava osporenim aktima, to ni osporenim radnjama nije došlo do povrede ili uskraćivanja navedenih Ustavom zajemčenih prava.
9. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić