Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko pet godina. Nalaže se hitno okončanje postupka i utvrđuje pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2260/2010
30.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Zajkeskovića, Vladimira Zajkeskovića i Ljubomira Zajkeskovića, svih iz Zlota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Zajkeskovića, Vladimira Zajkeskovića i Ljubomira Zajkeskovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Boru vodio u predmetu I. 428/05, a koji se sada vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu I. 247/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragoljub Zajkesković, Vladimir Zajkesković i Ljubomir Zajkesković, svi iz Zlota, su 7. maja 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Boru vodio u predmetu I. 428/05, a koji se sada vodi pred Osnovnim sudom u Boru, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac Dragoljub otac, a da su podnosioci Ljubomir i Vladimir rođena braća pok. Vlastimira Zajkeskovića, koji je usmrćen u saobraćajnom udesu 16. oktobra 1985. godine krivicom Radoslava Zdravkovića iz Bora; da je nakon okončanja krivičnog postupka trebalo da prođe 15 godina da se donese presuda o naknadi štete; da su podnosioci 16. juna 2005. godine podneli predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Boru, te da do današnjeg dana od dužnika u korist poverilaca nije naplaćen ni jedan dinar.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud utvrdi da su im usled nesprovođenja izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Boru I. 428/05 povređena ljudska prava i slobode zajemčeni Ustavom, da naloži Osnovnom sudu u Boru da u predmetu I. 428/05 sprovede izvršenje u roku od 30 dana, kao i da im utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra­zum­nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru I. 247/10 i utvrdio sledeće činjenice od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavno­sud­s­koj stvari:

Dragoljub Zajkesković, Ljubica Zajkesković, Vladimir Zajkesković i Ljubomir Zajkesković, svi iz Zlota, su 16. juna 2005. godine podneli Opštinskom sudu u Boru predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Radoslava Zdravkovića iz Bora, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Boru P. 1652/01 od 24. oktobra 2002. godine, kojom je dužnik obavezan da poveriocima isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade materijalne i nematerijalne štete zbog smrti njihovog sina, odnosno brata - pok. Vlastimira Zajkeskovića, kao i na ime naknade parničnih troškova. Predloženo je da se izvršenje sprovede prodajom stana izvršnog dužnika ili zabranom izvršnom dužniku da podiže i raspolaže iznosom od dve trećine penzije. Takođe je predloženo da se odredi privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja stana izvršnog dužnika do okončanja izvršnog postupka. Izvršni poverioci su uz predlog za izvršenje priložili uverenje Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti u Boru broj 952-3/2005-922 od 15. juna 2005. godine da je Radoslav Zdravković, ovde izvršni dužnik, upisan kao nosilac prava svojine na predmetnom stanu.

Opštinski sud u Boru je 26. jula 2005. godine doneo rešenje I. 428/05 kojim je: u stavu prvom izreke odredio izvršenje prema izvršnom dužniku Radoslavu Zdravkoviću iz Bora, radi naplate novčanih potraživanja izvršnih poverilaca Dragoljuba Zajkeskovića, Ljubice Zajkesković, Vladimira Zajkeskovića i Ljubomira Zajkeskovića, svih iz Zlota, i radi naplate troškova izvršnog postupka, a sve ovo procenom i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika i to stana u Boru; u stavu drugom izreke usvojio predloženu privremenu meru, te je izvršnom dužniku zabranio da otuđi i optereti svoj stan u Boru, do okončanja izvršnog postupka. Rešenje o izvršenju je istog dana dostavljeno izvršnom dužniku, a 20. septembra 2005. godine je uručeno punomoćniku izvršnih poverilaca.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 26. jula 2005. godine naložio da se primerak rešenja o izvršenju dostavi Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti u Boru, radi zabeležbe rešenja o izvršenju.

Opštinski sud u Boru je zaključkom od 1. novembra 2005. godine odredio veštačenje tržišne vrednosti stana izvršnog dužnika, te je naložio sudskom veštaku građevinske struke da svoj nalaz sa mišljenjem i procenom dostavi sudu u pismenoj formi, u roku od dvadeset i jednog dana od dana obavljenog veštačenja.

Jelena Zdravković iz Bora je, u svojstvu trećeg lica, 8. novembra 2005. godine izjavila prigovor protiv rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine, u kome je istakla da predmetni stan u Boru nije u svojini izvršnog dužnika, već trećeg lica, na osnovu ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života broj III P. 390/97 od 29. decembra 1997. godine, te je predložila da se izvršenje na predmetnom stanu proglasi nedopuštenim.

Izvršni poverioci su podneskom od 16. novembra 2005. godine osporili u celini prigovor trećeg lica.

Na ročištu održanom 17. novembra 2005. godine na licu mesta, izveden je dokaz sudskim uviđajem i veštačenjem.

Sudski veštak građevinske struke je 24. novembra 2005. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, u kome je naveo da ukupna vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika na dan veštačenja iznosi 325.519,00 dinara.

Opštinski sud u Boru je 10. januara 2006. godine doneo rešenje I. 428/05 kojim je uputio treće lice - Jelenu Zdravković iz Bora, da u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja pokrene parnični postupak protiv izvršnih poverilaca Dragoljuba Zajkeskovića, Ljubice Zajkesković, Vladimira Zajkeskovića i Ljubomira Zajkeskovića, svih iz Zlota, radi proglašenja da je izvršenje na stanu u Boru nedopušteno.

Opštinski sud u Boru je 19. januara 2006. godine doneo rešenje I. 428/05 kojim je utvrdio tržišnu vrednost stana izvršnog dužnika Radoslava Zdravkovića iz Bora, u iznosu od 325.519,00 dinara.

Jelena Zdravković iz Bora je 30. januara 2006. godine podnela Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv Dragoljuba Zajkeskovića, Ljubice Zajkesković, Vladimira Zajkeskovića i Ljubomira Zajkeskovića, radi utvrđenja da je ona vlasnik stana u Boru po osnovu ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života zaključenog 29. decembra 1997. godine i radi proglašenja da je nedopušteno izvršenje rešenja Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine.

Opštinski sud u Boru je 24. decembra 2006. godine doneo presudu P. 93/06 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje Jelene Zdravković iz Bora, te je prema tuženima Dragoljubu Zajkeskoviću, Ljubici Zajkesković, Vladimiru Zajkeskoviću i Ljubomiru Zajkeskoviću, svima iz Zlota, utvrdio da je predmetni stan u Boru svojina tužilje po osnovu ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života broj III P. 390/97 od 29. decembra 1997. godine; u stavu drugom izreke utvrdio da je nedopušteno izvršenje dozvoljeno rešenjem Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine, a koje je doneto po predlogu tuženih kao izvršnih poverilaca protiv izvršnog dužnika Radoslava Zdravkovića iz Bora, radi prodaje stana izvršnog dužnika u Boru; u stavu trećem izreke obavezao tužene da tužilji solidarno naknade parnične troškove u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju presude je navedeno: da je ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života, sastavljenim i overenim pred Opštinskim sudom u Boru 29. decembra 1997. godine pod brojem III P. 390/97, Radoslav Zdravković iz Bora kao ustupilac, za života ustupio predmetni stan u Boru svojoj ćerki Jeleni Zdravković, ovde tužilji; da je uvidom u uverenje Službe za katastar nepokretnosti u Boru utvrđeno da je treće lice Jelena Zdravković 26. januara 2006. godine upisala u javne knjige svoje pravo svojine na stanu po osnovu ugovora III P. 390/97 od 29. decembra 1997. godine.

Postupajući sudija je dopisom od 9. januara 2007. godine naložio punomoćniku trećeg lica da se u roku od tri dana od prijema dopisa pismenim putem izjasni da li predlaže odlaganje izvršenja u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu P. 93/06, uz upozorenje da će se postupak izvršenja u ovoj pravnoj stvari nastaviti, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu suda.

Punomoćnik trećeg lica je podneskom od 15. januara 2007. godine zatražio da se odloži izvršenje rešenja Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine.

Opštinski sud u Boru je 19. januara 2007. godine doneo rešenje I. 428/05 kojim je odložio izvršenje u predmetu tog suda I. 428/05, dozvoljeno rešenjem Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine, do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se pred Opštinskim sudom u Boru vodi u predmetu P. 93/06, navodeći da će se odloženo izvršenje nastaviti po službenoj dužnosti nakon pravnosnažnog okončanja navedenog parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 93/06 od 24. novembra 2006. godine, Okružni sud u Boru je 22. novembra 2007. godine doneo presudu Gž. 370/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu prvostepenog suda. Opštinski sud u Boru je 26. decembra 2007. godine doneo rešenje I. 428/05 kojim je: u stavu prvom izreke obustavio izvršenje određeno stavom prvim izreke rešenja Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine, u delu u kome je određeno izvršenje prema izvršnom dužniku radi naplate novčanih potraživanja izvršnih poverilaca putem procene i prodaje stana u Boru, pri čemu su u ovom delu ukinute sve do tada sprovedene izvršne radnje; u stavu drugom izreke ukinuo u celini privremenu meru određenu stavom drugim izreke rešenja Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine.

Opštinski sud u Boru je zaključkom od 27. decembra 2007. godine naložio punomoćniku izvršnih poverilaca da u roku od tri dana od dana prijema tog zaključka označi novo sredstvo izvršenja ili novi predmet izvršenja na kome će sud sprovesti izvršenje, uz upozorenje da će sud obustaviti izvršenje u preostalom delu, koje nije obustavljeno rešenjem Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. decembra 2007. godine, ukoliko se u ostavljenom roku ne postupi po zaključku suda.

Izvršni poverioci su podneskom od 18. januara 2008. godine predložili da se izvršenje sprovede plenidbom iznosa od dve trećine penzije izvršnog dužnika i isplatom navedenog iznosa poveriocima.

Opštinski sud u Boru je 25. januara 2008. godine doneo rešenje I. 26/08 kojim je izmenio rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine u pogledu označenog sredstva izvršenja, te je odredio da će se novčano potraživanje izvršnih poverilaca naplatiti od izvršnog dužnika putem plenidbe dve trećine od mesečne penzije izvršnog dužnika, koju isti prima preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Boru, i isplatama ovako zaplenjenih iznosa na račun koji izvršni poverilac Dragoljub Zajkesković iz Bora ima kod Komercijalne banke AD Beograd, a da u ostalom delu ostaje nepromenjeno rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 428/05 od 26. jula 2005. godine. Rešenje I. 26/08 od 26. decembra 2007. godine je narednog dana dostavljeno punomoćniku izvršnog dužnika, a 21. januara 2008. godine punomoćniku izvršnih poverilaca.

Izvršni dužnik je 14. februara 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Boru I. 26/08 od 25. januara 2008. godine. Viši sud u Zaječaru je 9. februara 2010. godine doneo rešenje Gž. 15/10 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Boru I. 26/08 od 25. januara 2008. godine. Rešenje Gž. 15/10 od 9. februara 2010. godine je uručeno punomoćniku izvršnih poverilaca 10. marta 2010. godine, a u spisima predmeta nema dokaza da je navedeno rešenje uručeno punomoćniku izvršnog dužnika.

Postupajući sudija je dopisom od 2. marta 2010. godine naložio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Boru da od mesečne penzije izvršnog dužnika Radoslava Zdravkovića iz Bora izvrši plenidbu dve trećine od njegove mesečne penzije, radi naplate novčanog potraživanja izvršnih poverilaca i to iznosa bliže navedenih u stavu prvom izreke rešenja od 26. jula 2005. godine, osim u delu troškova izvršnog postupka, koji umesto 34.639,94 dinara sada iznose 85.033,44 dinara, a koji iznosi će se uplaćivati na račun izvršnog poverioca bliže naveden u izreci rešenja od 25. januara 2008. godine.

Spisi predmeta Osnovnog suda u Boru I. 247/10 dostavljeni su Ustavnom sudu 12. jula 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) propisano je: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, a da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a da sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno (član 23. st. 1. i 4.); da sud može na predlog trećeg lica koje je pokrenulo parnični postupak, u smislu člana 23. stav 4. ovog zakona, rešenjem odložiti izvršenje ako oceni da bi to lice pretrpelo znatniju štetu i može odrediti da u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenje položi jemstvo u visini potraživanja (član 65. stav 1.); da ako se izvršenje odlaže na predlog izvršnog dužnika iz člana 64. stav 1. tač. 1) i 3), izvršenje se odlaže do okončanja parničnog ili drugog postupka, a da ako se izvršenje odlaže na predlog trećeg lica, na vreme odlaganja izvršenja se primenjuje rok iz stava 3. ovog člana (član 66. st. 3. i 5.); da se odloženo izvršenje nastavlja po službenoj dužnosti po isteku vremena za koje je odloženo (član 67. stav 1.); da se rešenjem o izvršenju na zaradi, određuje plenidba na određenom delu zarade i nalaže državnom organu, pravnom licu ili drugom poslodavcu koji izvršnom dužniku isplaćuje zaradu, da novčani iznos, za koji je određeno to izvršenje, isplati odnosno isplaćuje izvršnom poveriocu (član 182. stav 1.).

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S obzirom na to da se član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda po svojoj suštini ne razlikuju od odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava na delotvoran pravni lek cenio u odnosu na odredbe Ustava.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 16. juna 2005. godine podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Boru, koji su podneli podnosioci ustavne žalbe i da još uvek nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje pet godina i da još nije okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su se u izvršnom postupku postavila određena složena činjenična pitanja, koja su doprinela produžavanju trajanja izvršnog postupka. Naime, s obzirom na to da je u javnoj knjizi, u vreme pokretanja izvršnog postupka, nepokretnost bila upisana kao svojina izvršnog dužnika, a da je treće lice učinilo verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, izvršni sud je rešenjem I. 428/05 od 10. januara 2006. godine uputio treće lice da pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na predmetu izvršenja nedopušteno. S obzirom na to da je parnični sud usvojio tužbeni zahtev trećeg lica presudom P. 93/06 od 24. decembra 2006. godine, izvršni sud je na predlog trećeg lica rešenjem I. 428/05 od 19. januara 2007. godine odložio izvršenje do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Postupak izvršenja je nastavljen tek 26. decembra 2007. godine, dakle nakon više od 11 meseci od momenta odlaganja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci više od pet godina sprečeni da dobiju dosuđena novčana sredstva, kao vid pravičnog zadovoljenja zbog smrti njihovog sina, odnosno brata, što ukazuje na veliki značaj istaknutog prava za podnosioce. Pri tome, Ustavni sud posebno naglašava potrebu hitnog postupanja suda u slučaju izvršenja odluka kojima je utvrđeno potraživanje naknade štete zbog smrti bliskog lica.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao izvršni poverioci u izvršnom postupku, nisu doprineli produžavanju trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje oba suda koji su učestvovali u izvršnom postupku, a naročito Okružnog suda u Zaječaru, prevashodno dovelo do njegovog neopravdano dugog trajanja. Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbom člana 5. stav 1. ZIP utvrđena dužnost hitnog postupanja suda u postupku izvršenja, što podrazumeva brzo i efikasno donošenje odgovarajućih odluka, odnosno preduzimanje drugih radnji kojima se postupak izvršenja sprovodi i okončava. Međutim, iako je odredbom člana 5. stav 2. ZIP propisano da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, izvršni sud je doneo rešenje o izvršenju nakon 40 dana. Takođe, drugostepeni sud je odlučio o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj 14. februara 2008. godine tek 9. februara 2010. godine rešenjem Gž. 15/10, dakle nakon dve godine od izjavljivanja žalbe, iako je reč o pravnoj stvari u kojoj se od sudske vlasti zahteva posebna revnost.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih pitanja u izvršnom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za sporo i nedelotvorno postupanja sudova koji su vodili izvršni postupak i za ovako dugo trajanje postupka od pet godina. Ovo posebno ako se ima u vidu da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak radi naknade štete 27. septembra 1990. godine, te da za 20 godina, koliko traju sudski postupci, još uvek nisu uspeli da realizuju potraživanje naknade štete zbog smrti svog sina, odnosno brata.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U pogledu dela ustavne žalbe u kome su podnosioci naveli da im je povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava i pravo na žalbu i drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio nema procesnih uslova za vođenje postupka. Naime, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru I. 247/10 utvrdio da je nadležni sud u izvršnom postupku sproveo sve izvršne radnje propisane zakonom, odnosno da je nakon donošenja rešenja o izvršenju odredio plenidbu na određenom delu penzije izvršnog dužnika, te naložio nadležnom organu koji izvršnom dužniku isplaćuje penziju, da novčani iznos, za koji je određeno izvršenje, isplaćuje izvršnim poveriocima. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge da im je povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava i pravo na žalbu i drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

• Už 10190/2018: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom predmetu
• Už 10876/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku
• Už 45/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
• Už 1561/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
• Už 87/2007: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u izvršnom postupku
• Už 43/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
• Už 36/2007: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku