Odluka Ustavnog suda o odbijanju prava na porodičnu penziju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu u predmetu porodične penzije, utvrđujući da podnositeljka nije ispunila kumulativne uslove propisane zakonom. Za sticanje prava bilo je neophodno da je do smrti supruga imala 45 godina, što nije bio slučaj. Navodi o diskriminaciji su odbačeni zbog činjeničnih razlika u poređenim predmetima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2260/2011
21.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Dopuđ iz Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olge Dopuđ protiv presude Okružnog suda u Smederevu U. 84/08 od 16. aprila 2009. godine i presude Upravnog suda Uvp. II 325/10 (2009) od 7. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olga Dopuđ iz Smederevske Palanke podnela je 19. maja 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se poziva i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je u vreme podnošenja zahteva za priznavanje prava na porodičnu penziju imala navršenih 50 godina života, što je bilo više godina života nego što je zakonom propisano, te je u potpunosti ispunjavala uslove za ostvarivanje tog prava. Navodi da Okružni sud u Smederevu, odlučujući o tužbi u upravnom sporu , nije vodio računa o izuzecima u pogledu godina života koje udova treba da navrši u tačno određenoj kalendarskoj godini, koji su propisni članom 70. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a da je Upravni sud odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje "nonšalantno naveo da je Okružni sud bio u pravu".

Podnositeljka se, takođe, poziva na presude Okružnog suda u Vranju U. 52/08 od 15. oktobra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 310/08 od 28. maja 2009. godine donete u pravnoj stvari S. K. iz sela Polom, opština Vladičin Han. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, navedene presude su dokaz da u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postoje sasvim različite sudske odluke, čime je povređen princip pravne sigurnosti. Posebno se ističe da je u donošenju presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 310/08 od 28. maja 2009. godine u predmetu S.K. i presude Upravnog suda Uvp. II 325/10 (2009) od 7. aprila 2011. godine u predmetu podnositeljke ustavne žalbe, kao član veća učestvovao sudija T.M.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 6. avgusta 2008. godine podnela zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju iza smrti bračnog druga.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu D broj 73307 od 17. septembra 2008. godine podnositeljki nije priznato pravo na porodičnu penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj SD-P-337 od 4. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Okružnog suda u Smederevu U. 84/08 od 16. aprila 2009. godine odbijena je tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneta protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da tužilja do smrti bračnog druga nije navršila 45 godina života, već 42 godine, tri meseca i 13 dana, zbog čega je pravilno tuženi organ odbio žalbu. Prema pravnom shvatanju Okružnog suda u Smederevu, pravo na porodičnu penziju na osnovu odredbe člana 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, može steći udova koja je do smrti bračnog druga navršila 50 godina života, odnosno udova koja je do smrti bračnog druga ili u roku od jedne godine od smrti bračnog druga, postala potpuno nesposobna za rad, pod uslovom da je u 2008. godini imala 48 godina i šest meseci života.

Osporenom presudom Upravnog suda Uvp. II 325/10 (2009) od 7. aprila 2011. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Smederevu U. 84/08 od 16. aprila 2009. godine. Upravni sud je našao da je Okružni sud u Smederevu na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odgovarajući materijalni propis na koji se pozvao u obrazloženju svoje presude, ocenivši sva pitanja i okolnosti koji su mogli biti od značaja za ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja, pri čemu je za tu ocenu dao dovoljne i pravilne razloge.

3.2. Ustavni sud je dalje analizirao presude Okružnog suda u Vranju U. 52/08 od 15. oktobra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 310/08 od 28. maja 2009. godine, kojima podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Presudom Okružnog suda u Vranju U. 52/08 od 15. oktobra 2008. godine uvažena je tužba S.K. iz sela Polom, opština Vladičin Han , i poništeno drugostepeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj 166250 od 29. februara 2008. godine, kojim je odbijena žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Vranju D broj 753 od 11. septembra 2007. godine o odbijanju zahteva za priznavanje prava na porodičnu penziju. U obrazloženju ove presude je navedeno sledeće: da je tužilji rešenjem 181-D-753 od 18. decembra 2000. godine prestalo pravo na porodičnu penziju koju je ostvarivala uz dete prema kome je vršila roditeljsku dužnost, s obzirom da je na dan prestanka prava 1. septembra 1999. godine imala navršenih 40 godina života; da je tužilja na osnovu odredbe člana 66. stav 3. tada važećeg saveznog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju imala mogućnost da ponovo ostvari pravo na porodičnu penziju kad navrši 45 godina života; da je u međuvremenu donet novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji je u odredbi člana 29. stav 3. propisivao da udova može ponovo ostvariti pravo na porodičnu penziju kad navrši 48 godina života, ukoliko je to pravo prestalo posle navršene 43 godine života; da je tužilja zahtev za ponovno priznavanje prava na porodičnu penziju podnela 19. marta 2007. godine; da je odredbom člana 70. stav 1. tačka 1) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da udova stiče pravo na porodičnu penziju kad u 2006. i 2007. godini navrši 48 godina života, dok je odredbom stava 2. tačka 1) tog člana zakona propisano da udova, koja do smrti bračnog druga nije imala 45 godina života, stiče pravo na porodičnu penziju kad u 2006. i 2007. godini navrši 43 godina života; da je tužilja 2007. godine navršila 48 godina života. Polazeći od izloženog, Okružni sud u Vranju je ocenio da zaključak tuženog organa da tužilja ne ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje prava na porodičnu penziju zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te je poništio pobijano rešenje.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 310/08 od 28. maja 2009. godine odbijen je zahtev drugostepenog organa za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Vranju U. 52/08 od 15. oktobra 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da je pravilno postupio Okružni sud u Vranju kada je poništio rešenje drugostepenog organa – podnosioca zahteva, imajući u vidu da je tužilja S.K. u 2007. godini navršila 48 godina života, čime je ispunila uslove za priznavanje prava na porodičnu penziju propisane odredbom člana 70. stav 1. tačka 1) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, člana 36. stav 2. Ustava, kojom se jemči pravo na pravno sredstvo, i člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje načelo zabrane diskriminacije, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenih prava i načela cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Odredbama člana 29. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06 ), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnositeljke ustavne žalbe i S.K. za priznavanje prava na porodičnu penziju, bilo je propisano: da udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga, navršila 50 godina života (stav 1. tačka 1)) ; da u dova stiče pravo na porodičnu penziju ako je, posle smrti bračnog druga, ostalo jedno dete ili više dece koja imaju pravo na porodičnu penziju po tom bračnom drugu, a udova obavlja roditeljsku dužnost prema toj deci (stav 1. tačka 3)); da udova koja do smrti bračnog druga nije navršila 50 godin a života, ali je navršila 45 godina života, stiče pravo na porodičnu penziju kad navrši 50 godin a života (stav 2.); da udova koja u toku trajanja prava na porodičnu penziju stečenog na način iz stava 1. tač. 2) i 3) ovog člana navrši 50 godin a života, trajno zadržava pravo na porodičnu penziju , te da udova kojoj pravo na porodičnu penziju prestane pre navršenih 50, ali posle navršenih 45 godina života može ponovo ostvariti pravo kad navrši 50 godin a života (stav 3.) .

Odredbama člana 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br oj 85/05 ), koje su integrisane u tekst zakona, bilo je propisano: da se u članu 29. stav 1. tačka 1) broj: "48" zamenjuje brojem: "50" (stav 1.); da se u stavu 2. broj: "48" zamenjuje brojem: "50", a broj: "43" zamenjuje se brojem: "45" (stav 2.); da se u stavu 3. broj: "48" zamenjuje brojem: "50", a broj: "43" zamenjuje se brojem: "45" (stav 3.) .

Odredbama člana 70. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje nisu integrisane u tekst zakona, propisano je: da izuzetno od odredbe člana 7. st. 1. i 2. ovog zakona, pravo na porodičnu penziju udova stiče kad navrši u 2006. i 2007. godini 48 godina života; u 2008. godini 48 godina i šest meseci života; u 2009. godini 49 godina života; u 2010. godini 49 godina i šest meseci života (stav 1.); da izuzetno od odredbe člana 7. stav 3. ovog zakona, pravo na porodičnu penziju udova, koja do smrti bračnog druga nije navršila 45 godina života, stiče kad navrši u 2006. i 2007. godini, 43 godine života; u 2008. godini, 43 godine i šest meseci života; u 2009. godini, 44 godine života; u 2010. godini, 44 godine i šest meseci života (stav 2.) .

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da nadležni sudovi u upravnom sporu nisu vodili računa o izuzecima u pogledu uslova za ostvarivanje prava na porodičnu penziju propisanih članom 70. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje je u potpunosti ispunjavala. Podnositeljka takođe ističe da se Upravni sud u obrazloženju osporene presude nije bavio "dubljim razlozima" zbog kojih je odbio zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju ''Van de Hurk protiv Holandije'', od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ocenjujući da li stav Okružnog suda u Smederevu i Upravnog suda zauzet u osporenim presudama predstavlja ustavnopravno prihvatljivu primenu merodavnog materijalnog prava sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od toga da su odredbama člana 29. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji se primenjivao u vreme podnošenje zahteva podnositeljke, propisani posebni uslovi za sticanje prava na porodičnu penziju udove iza smrti osiguranika, odnosno korisnika starosne ili invalidske penzije. Odredbom stava 2. navedenog člana Zakona propisani su uslovi za naknadno sticanje prava na porodičnu penziju udove posle smrti bračnog druga, ukoliko udova do smrti bračnog druga nije ostvarila samostalno pravo na porodičnu penziju. Pri tome je osnovni uslov za ostvarivanje prava na porodičnu penziju udove po smrti bračnog druga, u vreme podnošenja zahteva podnositeljke ustavne žalbe, bilo navršenje 50 godina života do njegove smrti. Navedena starosna granica, osim u slučaju trajne nesposobnosti za rad udove, postojala je kao uslov za sticanje prava na porodičnu penziju bilo da se radi o trajnom zadržavanju, ponovnom ostvarivanju ili, kao u konkretnom slučaju, naknadnom sticanju tog prava.

Ustavni sud ocenjuje da je odredbom člana 29. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ustanovljena posebna zaštita udove koja se ogleda u činjenici da joj se pravo na porodičnu penziju obezbeđuje navršenjem 50 godina života, i u slučaju kada je u momentu smrti bračnog druga navršila samo 45 godina života. Odredbom člana 7. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pored ostalog, izmenjen je član 29. stav 2. tog zakona tako što je starosna granica za naknadno sticanje prava na porodičnu penziju udove pomerena sa 48 na 50 godina života, dok je starosna granica u pogledu godina života koje je udova morala da navrši do smrti bračnog druga da bi naknadno ostvarila pravo na porodičnu penziju pomerena sa 43 na 45 godina života. Ipak, odredbom člana 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je postupno povećanje godina života udove kao uslova za sticanje prava na porodičnu penziju za svaku kalendarsku godinu, u periodu od 1. januara 2006. godine do 31. decembra 2010. godine. Pri tome, navedenom prelaznom zakonskom odredbom nije dovedena u pitanje obaveza udove da kumulativno ispuni oba uslova za sticanje prava na porodičnu penziju propisana članom 29. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kako onog koji se odnosi na godine života navršene u odgovarajućoj kalendarskoj godini u kojoj se podnosi zahtev, tako i uslova koji se odnosi na godine života navršene do smrti bračnog druga.

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da udova koja je u 2008. godini navršila 48 godina i šest meseci života stiče pravo na porodičnu penziju pod uslovom da je do smrti bračnog druga navršila 45 godina života.

U sprovedenom upravnom postupku utvrđeno je da je podnositeljka ustavne žalbe u momentu smrti bračnog druga imala navršenih 42 godine, tri meseca i 13 dana života. Imajući u vidu da izložene zakonske odredbe upućuju na zaključak da udova, koja je u 2008. godini podnela zahtev za priznavanje prava na porodičnu penziju, ne može naknadno ostvariti pravo na porodičnu penziju ukoliko do smrti bračnog druga nije navršila 45 godina života, bez obzira na to što je te godine navršila 48 godina i šest meseci života, Ustavni sud je ocenio da osporene presude ne ukazuju na očiglednu proizvoljnost u primeni merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud našao da osporenim presudama Okružnog suda u Smederevu i Upravnog suda nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe da su osporenim presudama povređeni načelo zabrane diskriminacije, pravo na pravnu sigurnost, kao element na pravično suđenje, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer su nadležni sudovi u upravnom sporu u identičnom predmetu različito odlučivali, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi neosnovani.

Ustavni sud konstatuje da se postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležnih organa da u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju (videti Odluku Už-1731/2010 od 22. decembra 2011. godine).

Prilikom ocene navoda podnositeljke o različitom postupanju sudova u osporenim presudama i u presudama koje su dostavljene kao dokazi o povredi označenih ustavnih prava, Ustavni sud je ispitivao da li u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u upravnim sporovima u navedenim predmetima, postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova.

Ustavni sud je utvrdio da ono što posmatrane predmete na prvi pogled čini sličnim jeste okolnost da su sudovi u upravnom sporu u oba predmeta odlučivali primenom istog stava istog člana zakona, reč je članu 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tumačeći isti stav člana zakona, samo drugu tačku tog stava, sudovi su u ovim predmetima došli do suprotnih zaključaka u pogledu uslova koje udova treba da ispuni da bi ostvarila pravo na porodičnu penziju, u situaciji kada to pravo nije ostvarila do smrti bračnog druga kao u predmetu podnositeljke ustavne žalbe, odnosno kada to pravo nije trajno zadržala do smrti bračnog druga kao u predmetu S.K. Za razliku od stava Okružnog suda u Smederevu i Upravnog suda zauzetog u osporenim presudama, Okružni sud u Vranju i Vrhovni sud Srbije su u dostavljenim presudama, primenom citirane zakonske odredbe, došli do zaključka da udova ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje prava na porodičnu penziju samom činjenicom da je u 2007. godini navršila 48 godina života, a što bi u slučaju podnositeljke ustavne žalbe značilo navršenje 48 godina i šest meseci života u 2008. godini. Dakle, da su sudovi u osporenim presudama zauzeli isti stav u pogledu primene prelazne odredbe člana 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kao što su to učinili sudovi u presudama na koje se poziva podnositeljka ustavne žalbe, upravni spor okončan osporenom presudom Upravnog suda imao bi pozitivan ishod za podnositeljku ustavne žalbe. Upravo u tome podnositeljka vidi povredu označenih ustavnih prava.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da u posmatranim predmetima postoje očigledne razlike u faktičkim situacijama u kojima su se nalazile podnositeljka ustavne žalbe i S.K. u vreme podnošenja zahteva za priznavanje prava na porodičnu penziju. Sa jedne strane, podnositeljka ustavne žalbe je zahtev za priznavanje prava na porodičnu penziju podnela 2008. godine kada je imala navršenih 50 godina života i to pravo prethodno nije ostvarivala po bilo kom osnovu. Sa druge strane, S.K. je zahtev za priznavanje prava na porodičnu penziju podnela 2007. godine kada je imala navršenih 48 godina života, ali je prethodno ostvarivala to pravo po osnovu obavljanja roditeljske dužnosti prema detetu do 1999. godine, kada je detetu prestalo pravo na porodičnu penziju. Navedene činjenične razlike uslovljavale su primenu različitih odredaba materijalnog prava. O pravu na porodičnu penziju podnositeljke ustavne žalbe, kao udove koja prethodno nije ostvarivala navedeno pravo, se rešavalo primenom odredaba člana 29. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i prelazne odredbe člana 70. stav 1. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sa druge strane, o pravu S.K. na porodičnu penziju, kao udove koja je prethodno ostvarivala navedeno pravo izvodeći ga iz prava deteta na porodičnu penziju, moglo se rešavati primenom člana 29. stav 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i prelaznih odredaba člana 70. st. 1. i 2. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da okolnost da su sudovi u posmatranim predmetima različito tumačili istu zakonsku odredbu ne može, sama po sebi, ukazivati na povredu prava na jednaku zaštitu prava, kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o različitim pojedinačnim situacijama koje nisu iziskivale primenu istih materijalnopravnih odredaba. Polazeći od toga da se podnositeljka ustavne žalbe i S.K. o čijim pravima na porodičnu penziju je odlučivano u posmatranim postupcima, nisu nalazile u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da Ustavni sud nije utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, te da se prethodno izjasnio o tome da podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud na ovom mestu nije razmatrao navode o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element a prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristila pravo na žalbu u upravnom postupku, pravo na tužbu i na vanredno pravno sredstvo u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se podnosilac poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Ustava ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već se ovom odredbom zabranjuje svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. S obzirom na izloženo, Ustavni sud ukazuje da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznete ocene o povredi označenih ustavnih prava, Ustavni sud konstatuje da se ne može prihvatiti ni tvrdnja podnositeljke o povredi načela iz člana 21. Ustava, zbog njegove akcesorne prirode.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US ) u celini odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Okružnog suda u Smederevu U. 84/08 od 16. aprila 2009. godine i Upravnog suda Uvp. II 325/10 (2009) od 7. aprila 2011. godine.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju prava na porodičnu penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti