Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu ratne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu neimovinske štete od Republike Srbije. Sud je ocenio da je odluka o nedostatku pasivne legitimacije tužene zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava i utvrđenom činjeničnom stanju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2263/2010
06.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Janjića iz Njegoševa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marka Janjića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu pred sudom i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32 . i 3 6. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Janjić iz Njegoševa je , preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, 7. maja 2010 . godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: d a je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 595/09 od 23. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 909/08 od 16. marta 2009. godine, a kojom je tužbeni zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan; da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca za naknadu neimovinske štete, pogrešno smatrajući da tužena nije pasivno legitimisana u predmetnom sporu; da je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 866/97 od 14. maja 1997. godine, kojom je tužiocima priznato pravo na naknadu nematerijalne štete , prihvatio pravno stanovište da je tužena V ojska Jugoslavije, odnosno njen pravni sledbenik državna zajednica Srbija i Crna gora – Vojska Srbije i Crne Gore pasivno legitimisna i posle 22. maja 1992. godine, te je osporenom revizijskom presudom podnosilac diskriminisan i neravnopravan u odnosu na druge tužioce; da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, kako zbog dužine vođenja postupka, tako i zbog različite odluke o pasivnoj legitimaciji države za naknadu štete nastale u oružanim sukobima nakon 22. maja 1992. godine; da je imajući u vidu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 866/97 od 14. maja 1997. godine osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo – reviziju, koju iako je uložio, nije bila delotvorna, u smislu odredbe č lana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se, takođe , navodi da je u parničnom postupku učinjena povreda člana 10. stav 1. Ustava, jer je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 909/08 na latinici, iako je sud kao jezik postupka bio odredio srpski jezik, te je tužiocu povređeno pravo na korišćenje sopstvenog jezika i pisma, čime je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8. Zakona o parničnom postupku, te da je tuženu u toku postupka zastupalo neovlašćeno lice, jer u spisima predmeta nema punomoćja za načelnika Direkcije za imovinsko-pravne poslove od strane republičkog javnog pravobranioca. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu i “dosudi podnosiocu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i na osnovu uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 909/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Subotici je presudom P. 909/08 od 16. marta 2009. godine odlučio po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije - Vojske Srbije , podnetoj tom sudu 28. juna 2007. godine, tako što je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgov ornosti isplati za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 700.000 dinara, za pretprljeni i budući strah 300.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 7.500 dinara. Nakon sprovedenog dokaznog postupka, u kome je izveo dokaze saslušanjem tužioca i dva svedoka, nalazom i mišljenjem sudskih veštaka neuropsihijatra i psihologa i njihovim saslušanjem, čitanjem obimnije dokumentacije i uvidom kratkim putem u spise predmeta tog suda P. 1153/01, prvostepeni sud je utvrdio da je tokom februara ili marta 1992. godine, po otpočinjanju oružanih dejstava na teritoriji tadašnje Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, tužilac ž iveo u rodnom selu Bogodolu kod Mostara, čijim su meštanima, kao i meštanima okolnih sela, uključujući i tužioca, pripadnici tadašnje Jugoslovenske narodne armije (u daljem tekstu: JNA) podelili lično naoružanje i rekli da se bore neko vreme, koliko mogu, pa će im biti data pomoć, koja međutim nije stigla, te su meštani pomenutih sela ostali odsečeni od glav nine oružanih snaga pod komandom JNA. Meštani navedenih sela, među kojima i tužilac, dobijeno lično naoružanje JNA nisu nikada upotrebili u oružanim dejstvima. Dana 17. ili 18. maja 1992. godine, kada su predmetnom teritorijom prolazili pripadnici Hrvatskog veća odbrane (u daljem tekstu: HVO) , oni su zatekli tužioca na jednoj livadi pored njegovog sela, a u njegovoj blizini tada se nalazila i njegova puška. Tom prilikom od tužioca su oduzeli pušku, a njega su odveli u jednu beton sku prostoriju, gde je proveo narednu noć, a sledeć eg jutra je iskoristio trenutak nepažnje pripadnika HVO i uspeo da pobegne. Dana 19. maja 1992. godine nadležni državni organ je doneo odluku, koja je objavljena 20. maja 1992. godine , o preimenovanju JNA u Vojsku Jugoslavije, te je objavljeno da su najkasnije zaključn o do 22. maja 1992. godine sve regularne jedinice JNA, odnosno Vojske Jugoslavije, povučene sa teritorija bivših jugoslovenskih republika Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Dana 28. maja 1992. godine tužioca su u njegovoj kući uhapsili pripadnici HVO i odveli ga u Mostar, prvo u sedište HVO , a narednog dana u Okružni zatvor u Mostaru. On je 28. i 29. maja 1992. godine bio izložen psihičkom i fizičkom maltretiranju, a ovo je trajalo još oko 15 dana. Dana 9. jula 1992. godine, Međunarodni crveni krst je registrovao tužioca kao pritvorenu osobu, a 18. avgusta 1992. godine organizovana je razmena zarobljenika, posle koje je tužilac transportovan na teritoriju Republike Srbije. Nakon toga, tužilac se , prema sopstvenoj tvrdnji , odao alkoh olu, ali nije zbog toga odlazio kod lekara. Prvo lečenje tužioca je evidentirano u dva maha tokom 2005. godine, i to na gastorenterološkom i psihijatrijskom odeljenju, kada je otpušten sa dijagnozom etilizma; lečenje se nastavilo i tokom 2006. i 2007. godine. Opštinski sud u Subotici je odbio tužbeni zahtev, jer je našao da je osnovan prigovor promašene pasivne legitimacije na strani tužene. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da tužilac nije dokazao da je bio pripadnik vojne jedinice koja bi bila pod komandom bilo kog nivoa komandovanja JNA, pa se čak ne može smatrati da je tužilac bio pripadnik bilo koje organizovane vojne jedinice, već je samo imao u državini naoruž anje dobijeno za nužnu odbranu; da je tužilac prvi put uhapšen u vremenskom periodu zvaničnog boravka JNA na teritoriji Bosne i Hercegovine, ali to prvo zarobljeništvo je traja lo oko 24 sata i prema tvrdnjama samog tužioca nije proizvelo neke konkretne posledice po njegovo fizičko, odnosno p sihičko zdravlje, jer tom prilikom nije ni fizički, ni psihički maltretiran; da je u periodu od bekstva tužioca do ponovnog za robljavanja došlo do promene statusa JNA, odnosno Vojske Jugoslavije na teritoriji Bosne i Hercegovine, a sudska praksa je zauzela stanovište da su najkasnije do 22. maja 1992. godine sa teritorije Bosne i Hercegovine povučene sve regularne vojne jedinice pod komandom JNA, a ostale su vojne jedinice, pre svega, tada već formirane Vojske Republike Srpske i eventualno različite neregularne vojne jedinice; da je u vreme kada je tužilac drugi put uhapšen, o dnosno zarobljen, prestao da pos toji pravni osnov po kome bi tužbeni zahtev mogao biti usvojen, jer se smatra da Vojska Jugoslavije, kao pravni sledbenik JNA, tada više nije bila organizator ratnih aktivnos ti kao opasne delatnosti za čije posledice bi Republika Srbija mogla biti pasivno legitimisana po osno vu objektivne odgovornosti.

Tužilac je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 10. aprila 2009. ogdine, koju je Okružni sud u Subotici presudom Gž. 595/09 od 23. juna 2009. godine odbio i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 909/08 od 16. marta 2009. godine. Kako podneta žalba nije sadržala obrazloženje, Okružni sud u Subotici je ispitao ožalbenu presudu u pogledu postojanja apsolutno bitnih povreda parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti i pravilne primene materijalnog prava. Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije povredio odredbe Zakona o parničnom postupku na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pr avilno odbio zahtev tužioca zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer ne postoji osnov ni za subjektivnu, ni za objektivnu odgovornost tužene u konkretnom slučaju, što proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu mesta i načina hapšenja i u pogledu osoba koje su tužioca maltretirale.

Tužilac je 11. avgusta 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 595/08 od 23. juna 2009. godine, koja je takođe podneta bez obrazloženja, a koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude se, pored o stalog, navodi: da pobijana drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povredama na koje se ukazuje u reviziji, kao i da razloge za pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva date od strane nižestepenih sudova u celosti prihvata i revizijski sud i na njih upućuje.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava, prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičk og integritet a (član 25.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednak u zaštit u prava i na pravno sredstvo (član 36.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), odredbama člana 154. je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1.), da z a štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (stav 2.), da se z a štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (stav 3.) , a odredbom člana 174. je propisano da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne dela tnosti odgovara lice koje se njom bavi.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kao i na primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena merodavnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine, ocenivši da je na činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku materijalno pravo pravilno primenjeno iz razloga koje su dali nižestepeni sudovi, a koje je u svemu prihvatio i revizijski sud. Po oceni Ustavnog suda, odluka nadležnih sudova da prihvate prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene i odbiju tužbeni zahtev podnosioca je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, za koje su dati dovoljni i jasni razlozi. Naime, kako je u sprovedenom parničnom postupku utvrđeno da tužilac nije dokazao da je bio pripadnik vojne jedinice koja je bila pod komandom bilo kog nivoa komadovanja JNA, niti da je bio pripadnik bilo koje organizovane vojne jedinice, već je samo do prvog hapšenja, prilikom koga i nije bio fizički i psihički maltretiran, imao u posedu lično naoružanje, kao i da šteta nije nastala delovanjem JNA, s obzirom na to da su tužioca maltretirali pripadnici HVO, to je po oceni Ustavnog suda nadležni sud opravdano zauzeo stav da ne postoji pravni osnov ni za subjektivnu, ni za objektivnu odgovornost tužene u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete koju je podnosilac pretrpeo.

Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se osporava pravilnost o cene izvedenih dokaza, Ustavni sud ukazuje da revizijski sud nije ovlašćen da vrši kontrolu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku , te se ovi navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenom presudom.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo „zbog dužine trajanja postupka“, Ustavni sud je utvrdio da je pre dmetni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 28. juna 2007. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude 4. marta 2010. godine. Imajući u vidu da je u predmetnom postup ku o tužbenom zahtevu odlučivano od strane tri sudske instance, a u prvostepenom postupku je sproveden i relativno obiman dokazni postupak, a da je postupak trajao ukupno dve godine i osam meseci, Ustavni sud je ocenio da je postupak okončan u razumnom roku, te da podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno.

U potvrdi navoda o postojanju povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudom, u ustavnoj žalbi se ukazuje na drugačiju revizijsku odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 866/97 od 14. maja 1997. godine, u kojoj je sud zauzeo „pravno stanovište da je tužena Vojska Jugoslavije, odnosno njen pravni sledbenik d ržavna zajednica Srbija i Crna Gora – Vojska Srbije i Crne Gore pasivno legitimisana i posle 22. maja 1992. godine“. Međutim, uz ustavnu žalbu nije dostavljena kopija navedene presude Vrhovnog suda Srbije na koju se podnosilac poziva, već kopija presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2919/03 od 9. septembra 2004. godine, kojom su tužiocu B. J. iz Subotice dosuđeni iznosi za naknadu neimovinske štete od strane tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojske Jugoslavije. Uvidom u dostavljenu presudu Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je konstatovao da je tužilac u ovom sporu bilo lice koje je mobilisano 1. maja 1992. godine kao rezervista JNA i koje je obavljalo dužnost u Grabežu, čuvajući magacin i povremeno čisteći teren od mina, da je nakon odluke predsedništva SRJ o preimenovanju i transformaciji JNA u Vojsku Jugoslavije broj 0-6 od 20. maja 1992. godine počela opreacija probijanja koridora kako bi se omogućio prelaz u Srbiju kopnenim putem, da je koridor probijen krajem juna meseca 1992. godine, a dana 14. juna 1992. godine prilikom čišćenja terena, odeljenje tužioca je ušlo u minsko polje, kojom prilikom je došlo do ranjavanja tužioca .

Ustavni sud je iz dostavljenih sudskih odluka utvrdio da u predmetu u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine i predmetu u kome je odlučeno dostavljenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2919/03 od 9. septembra 2004. godine ne postoji istovetna činjenična, kao ni pravna situacija. Naime, u oba slučaja radi se o sporu o tužbenom zahtevu za naknadu neimovinske štete prouzrokovane ratnim događanjima u Bosni i Hercegovini 1992. godine. Međutim, osporenom revizijskom presudom je odlučeno o tužbenom zahtevu lica koje nije bilo pripadnik JNA, niti mu je šteta pričinjena delovanjem JNA, a presudom Vrhovnog suda Srbije je odlučeno o tužbenom zahtevu lica koje se borilo u redovima JNA. Stoga se , po stanovištu Ustavnog suda , ovde ne radi o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te ne posto ji ni povreda prava podnosioca na jednaku pravnu zaštitu pred sudom .

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. Takođe, s obzirom na to da se navod ustavne žalbe o povredi načela upotrebe jezika u parničnom postupku odnosi na činjenicu da je prvostepena presuda napisana latiničnim pismom, to se ni ovaj navod ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporen om revizijsk om presud om.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1654/10 od 4. marta 2010. godine nisu povređen a prava podnosioca na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava i na jednaku zaštitu pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud u toj odluci razmotrio reviziju koja je izjavljena bez obrazloženja u skladu sa ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku i obrazložio svoju ocenu da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primeni li materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer pravo na žalbu ne podrazumeva i garanciju donošenja odluke u korist podnosioca, ukoliko za to nije bilo pravnog osnova.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom u odnosu na njega povređeno ustavno načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se suština ovih navoda zapravo odnosi na isticanje povrede prava na pravično suđenje, o čemu se prethodno Sud već izjasnio.

Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređena prava podnosioca na dostojanstvo i nepovredivost fizičkog i psihičkog integirteta, te pravo na rehabilitaciju i naknadu štete , zajemčena čl. 23, 25. i 35. Ustava, a što je neophodna pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe. Takođe, iz navoda ustavne žalbe ne može se zaključiti da je osporenom presudom podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko ljudsko pravo ili sloboda zajemčena Ustavom, u kom slučaju bi se moglo govoriti i o povredi načela diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1654/10 od 4. marta 2010 . godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu pred sudovima i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32 . i 3 6. Ustava, dok je ustavnu žalbu u preostalom delu u odnosu na osporenu presudu odbacio.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu ratne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti