Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je parnični postupak bio u prekidu preko tri godine, čekajući odluku Vrhovnog suda o spornom pravnom pitanju, a da nadležni sud za to vreme nije preduzeo nijednu radnju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2265/2009
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Vojnovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Vojnovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1018/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Vojnović iz Beograda je 3. decembra 2009. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 1018/06, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 20. februara 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, zbog uskraćivanja prava na penziju po čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i neusklađivanja penzije po Uredbi o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci SCG od 1. avgusta 2004. godine; da je od podnošenja tužbe proteklo skoro četiri godine, a prvostepeni sud nije doneo odluku u ovoj pravnoj stvari; da su sudovi u „ovakvim slučajevima“ donosili pozitivna rešenja i usvajali zahtev oštećenih i država obavezana da im naknadi štetu. Smatra da je sud, u njegovom slučaju, pristrasan i da namerno vrši opstrukciju.

Predlaže da Ustavni sud naloži okončanje postupka, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 6. juna 2011. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), od Prvog osnovnog suda u Beogradu zahtevao da dostavi izjašnjenje o postupanju nadležnog suda u predmetu, obzirom da je postupak u pravnoj stvari prekinut, do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom VIII Su. broj 43/2011-160 od 24. juna 2011. godine odgovorio na traženje Ustavnog suda i dostavio dopis kojim se taj sud obratio Vrhovnom kasacionom sudu povodom zauzimanja stava o spornom pravnom pitanju.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1018/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dušan Vojnović iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 20. februara 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, zbog uskraćivanja prava na penziju po čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije od 1. januara 2000. godine i zbog neusklađivanja penzije po Uredbi o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci SCG od 1. avgusta 2004. godine. Kao prvotuženu je označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, a kao drugotuženog Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: SOVO).

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1018/06. Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1018/06 od 23. februara 2006. godine naložio tužiocu da, u roku od 15 dana, uredi i dopuni tužbu, tako što će u uvodu tužbe pravilno označiti naziv i sedište tuženih, te da li su tuženi jedno ili dva pravna lica, sa označenjem vrednosti spora u uvodu tužbe i jasnim i preciznim opredeljivanjem petituma tužbenog zahteva, naznačenjem perioda za koji se potražuje razlika neisplaćene penzije, u kom iznosu, te jasnim i pravilnim preciziranjem kamate koja se potražuje, a prema zvaničnom sredstvu plaćanja u našoj zemlji koje je dinar a ne evro, shodno odredbama člana 100. Zakona o parničnom postupku, uz upozorenje da, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po ovom nalogu, će se smatrati da je tužbu povukao, a ako istu vrati bez ispravke i dopune, da će ista biti odbačena, shodno odredbi člana 103. stav 6. istog zakona. Tužilac je 20. marta 2006. godine primio rešenje i podneskom od 28. marta 2006. godine postupio po nalogu suda, označavajući za tuženog Fond za SOVO.

Tuženi – Fond za SOVO je 25. aprila 2006. godine dostavio sudu odgovor na tužbum, u kojem je istakao prigovor mesne nenadležnosti, prigovor nedostatka pasivne legitimacije i osporio osnovanost tužbe i tužbenog zahteva u celini.

Odgovor na tužbu je 4. maja 2006. godine dostavljen tužiocu.

Ročište zakazano za 20. oktobar 2006. godine je odloženo, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Sledeće ročište, koje je zakazano za 25. januar 2007. godine, nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki - na strani tuženih nije bilo prisutnih, a nije bilo ni dokaza da je tuženima uredno uručen poziv za ročište.

Na ročištu koje je zakazano za 24. april 2007. godine, tužilac je, pre početka ročišta, informativno upitan da izjavi ko su tuženi u ovom sporu i kao tužene je označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, kao pravnog sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora i Fond za SOVO. Sud je rešenjem odredio da se tužba, sa prilozima i preciziranim tužbenim zahtevom od 28. marta 2006. godine, dostavi i prvotuženoj na odgovor. Prvotužena je u odgovoru na tužbu, dostavljenom sudu 1. juna 2007. godine, istakla prigovor pasivne legitimacije, a ako sud ne uvaži istaknuti prigovor, osporila je osnov i visinu tužbenog zahteva.

Na ročište od 18. juna 2007. godine nisu pristupili tuženi, iako su uredno pozvani. Tužilac je izjavio da ostaje pri tužbi i tužbenom zahtevu i predložio da sud u dokaznom postupku sprovede veštačenje, preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, s tim što bi, naknadno, podneskom predložio okolnosti veštačenja. Sud je doneo rešenje da se ročište odlaže na neodređeno vreme i naložio tužiocu da u roku od 30 dana dostavi predlog o okolnostima veštačenja i, eventualno, nove dokazne predloge.

Tužilac je 25. juna 2007. godine sudu dostavio tri podneska, u kojima se izjasnio na odgovore na tužbu, predložio sudu da, po službenoj dužnosti, zatraži od Fonda za SOVO u Beogradu podatke o isplaćenim penzijama i opredelio zadatak veštaka.

Ročište zakazano za 7. novembar 2007. godine je odloženo, zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1018/06 od 7. novembra 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Prvi opštinski sud u Beogradu podneo Vrhovnom sudu Srbije predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja u vezi osnova tužbenog zahteva, da je sud našao da je odluka Vrhovnog suda Srbije prethodno pravno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari, te je primenom odredbe člana 215. stav 1. tačka 1) u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku, odlučio da prekine postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom VIII Su. broj 43/2011-160 od 24. juna 2011. godine zatražio od Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je isti sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju, ako jeste, kada je pravno shvatanje dostavljeno sudu koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja i kada je pravno shvatanje objavljeno u Biltenu Vrhovnog suda Srbije.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imavinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja (član 176. stav 1.); da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176. stav 2.); da zahtev koji se upućuje Vrhovnom kasacionom sudu treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u konkretnoj pravnoj stvari, argumente stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja, te da sud može da iznese i sopstveno tumačenje spornog pravnog stava (član 177. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja dostavi i predmet Vrhovnom kasacionom sudu (član 177. stav 2.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da će Vrhovni kasacioni sud odbiti da zauzme stav o spornom pravnom pitanju ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta (član 178. stav 2.); da će Vrhovni kasacioni sud ako odluči da rešava sporno pravno pitanje odluku o tome objaviti u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda ili na drugi pogodan način (član 178. stav 3.); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja po pravilima postupka za usvajanje pravnih stavova (član 178. stav 4.); da u pravnom shvatanju koje zauzima povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovni kasacioni sud razmatra sporno pravno pitanje i iznosi razloge kojima obrazlaže svoju odluku (član 179. stav 1.); da se pravno shvatanje dostavlja sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda (član 179. stav 2.); da ako je Vrhovni kasacioni sud zauzeo pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju, stranke u postupku u kome se postavlja isto prethodno pitanje nemaju pravo da ponovo traže njegovo rešavanje u parnici koja je u toku (član 180.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P 1018/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period, u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 20. februara 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pokrenuo parnični postupak.

Ustavna žalba je podneta 3. decembra 2009. godine, a do tog dana prvostepeni sud nije doneo nijednu odluku. Naime, predmetni parnični postupak je prekinut rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1018/06 od 7. novembra 2007. godine, do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja i od tada je u prekidu.

Ustavni sud je konstatovao da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

U odnosu na predmetni parnični postupak, koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i koji je prekinut rešenjem P. 1018/06 od 7. novembra 2007. godine, do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sud od dana prekida postupka do prijema dopisa Ustavnog suda od 6. juna 2011. godine, u toku više od tri godine, nije preduzeo nijednu procesnu radnju. Tek po prijemu navedenog dopisa od Ustavnog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom VIII Su. broj 43/2011-160 od 24. juna 2011. godine zatražio od Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, nije ocenjivao ostale kriterijume, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1018/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kao što je navedeno u tački 2. i 3. izreke

8. U odnosu na ostale povrede iz člana 21. st. 1. i 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, istaknute od strane podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da predmetni parnični postupak još uvek nije pravnosnažno okončan i da je ustavna žalba, u ovom delu, preuranjena.

Stoga je, Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti