Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi duga koji je trajao skoro devet godina. Utvrđeno je da je izuzetno neefikasno postupanje parničnog suda doprinelo prekomernoj dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2266/2009
04.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Ilić iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. oktobra 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Ilić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 235/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1644/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodanka Ilić iz Kruševca , podnela je 2. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1644/04.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom po stupku podneta 17. novembra 2003. godine, da do podnošenja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda, kao i da se zbog zloupotrebe procesnih prava od strane tuženog postupak odugovlači. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i naloži Opštinskom sudu u Kruševcu da postupak okonča u što kraćem roku. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 235/10, i iz odgovora vršioca funkcije predsednika tog suda na ustavnu žalbu od 6. avgusta 2012. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 17. novembra 2003 . godine tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog Đ.I, radi duga u visini od 9. 750 evra . Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2183/03.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 21. januar 2004. godine i na istom je doneta presuda zbog izostanka, a zatim je na ročištu održanom 22. marta 2004. godine na predlog tuženog dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje.

Do početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava ("Službeni glasnik RS", broj 116/08), od ukupno zakazana dvadeset tri ročišta održano je pet. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora. Takođe, dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja stranaka, odnosno punomoćnika tuženog, a jedno ročište nije održano zbog nepristupanja tužilje. U periodu od januara 2005. godine do oktobra 2006. godine, zbog bolesti tuženog (koji je u prilog sprečenosti da pristupi na ročište dostavljao medicinsku dokumentaciju), nije održano ukupno sedam ročišta koja su bila zakazana radi izvođenja dokaza njegovim saslušanjem. U ovom delu postupka izveden je samo dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke. Budući da na ročište zakazano za 14. jun 2007. godine nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka, pri čemu je konstatovano da je punomoćnik tužilje bolestan, a da je punomoćnik tuženog molio odlaganje, sud je glavnu raspravu odložio na neodređeno vreme. Na predlog tužilje, naredno ročište zakazano je za 16. oktobar 2008. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kruševcu, a predmet je zaveden pod brojem P. 253/10. U ovom delu postupka od zakazanih deset ročišta, nije održano šest ročišta. Tri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog, jedno ročište nije održano zbog neodazivanja parničnih stranaka čije je saslušanje određeno, a jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije. Pored toga, jedno ročište nije održano zbog nepristupanja tuženog koji obavestio sud da je usled zadobijenih povreda sprečen da se odazove pozivu.

S obzirom na to da na ročište koje je bilo zakazano za 17. jul 2012. godine nisu došli uredno pozvani punomoćnik tužilje i tuženi, Osnovni sud u Kruševcu je doneo rešenje P. 235/10 da se tužba smatra povučenom. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu 10. avgusta 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je ocenu postojanja istaknute povred e prava vršio u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Sl užbeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjuje u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je da stranka ima pravo da sud od luči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da ova parnica do sada traje skoro devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, jer je prvostepeni sud trebao da utvrdi činjenice u pogledu postojanja dužničko-poverilačkog odnosa parničnih stranaka, kao i da oceni istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se traži isplata određenog novčanog iznosa, na strani podnositeljke postoji interes za efikasno vođenje postupka i donošenje odluke o tužbenom zahtevu.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije u bitnom doprinela dužini trajanja osporenog parničnog postupka. Naime, zbog nedolaska uredno pozvane podnositeljke ustavne žalbe nije održano ročište koje je bilo zakazano za 21. jul 2004. godine dok, jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Prema oceni Ustavnog suda, navedenoj dužini predmetnog parničnog postupka, koji nije ni činjenično ni pravno složen, doprinelo je izuzetno neefikasno i nedelotvorno postupanje parničnog suda. Naime, polazeći od citiranih odredaba Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da se sud stara da se postupak ne odugovlači i da se sprovede sa što manje troškova, Ustavni sud nalazi da sprečenost tuženog da se zbog zdravstvenih razloga odazove pozivu suda radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja, te da u tom smislu sporne činjenice pokuša da utvrdi izvođenjem drugih dokaza. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ističe da periodu od januara 2005. godine do oktobra 2006. godine zbog bolesti tuženog nije održano nijedno ročište, kao i to da je u periodu od šest godina od zakazana dvadeset tri ročišta održano pet.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaječeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da osporeni parnični postupak nije pravnosnažno okončan (jer je protiv rešenja o povlačenju tužbe podnositeljka izjavila žalbu), a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti