Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Utvrđeno je da su sudovi pružili dovoljne i relevantne razloge za postojanje opasnosti od bekstva i ponavljanja krivičnog dela, te da pritvor nije bio proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 233/19 od 4. februara 2019. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 31. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. marta 2019. godine, preko punomoćnika Z. D. N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 233/19 od 4. februara 2019. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava pritvorenog lica, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. stav 3, člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako su prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije suštinski sadržana i u istaknutim, odnosno odgovarajućim pravima zajemčenim Ustavom, to Ustavni sud isticanje postojanja njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen pritvor, nakon potvrđivanja optužnice, na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je, ukazujući na praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, pored ostalog, povredu zajemčenih prava obrazložio i sledećim navodima: da se neprekidno nalazi u pritvoru već osam meseci od 3. jula 2018. godine, kada je lišen slobode; da je pritvor prema njemu nezakonit, proizvoljan i da nije sveden na najkraće moguće vreme; da je u žalbama predlagao da se pritvor prema njemu zameni blažom merom, ali o tome osporena rešenja ne sadrže nikakve razloge, niti su sudovi ispitali mogućnost primene blaže mere od pritvora; da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što rešenja o pritvoru sadrže nedovoljno i kontradiktorno obrazloženje; da je i u prvostepenom i u drugostepenom osporenom rešenju izostala individualizacija prilikom ocene pritvorskih razloga; da se nije krio niti se dao u bekstvo i da nije znao niti je mogao da zna da će se protiv njega pokrenuti krivični postupak pre nego što je otišao na poslovni put; da se na adresi njegovog prijavljenog prebivališta nalazi centar njegovih životnih aktivnosti gde je oženjen, a da je saznao se protiv njega vodi postupak tek kada je lišen slobode u Republici Hrvatskoj; da, ako se njegov boravak u inostranstvu u vreme pre pokretanja postupka smatra relevantnim za odluku o pritvoru, onda se takva odluka zasniva na pretpostavci krivice, što je apsolutno neprihvatljivo; da se ranija osuđivanost za znatno blaže i neistovrsno krivično delo za koje je podnosiocu ustavne žalbe izrečena uslovna osuda ne može uzeti kao osobita okolnost koja ukazuje na to da će ponoviti krivično delo; da su sve ove činjenice istaknute u žalbi, ali se tim navodima drugostepeni sud nije bavio, čime se pravni lek pokazao kao potpuno nedelotvorno sredstvo; da je obaveza drugostepenog sudskog tela da se mora osvrnuti na sve argumente žalbe branioca koji bi mogli dovesti do drugačije odluke, što se u konkretnom slučaju nije desilo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu podnosioca, utvrdi mu povredu istaknutih prava, poništi osporena rešenja i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000.000,00 dinara, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i internet stranicu Ministarstva pravde Republike Srbije – Portal pravosuđa: www.portal.sud.rs i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 454/18 je, u vreme podnošenja ustavne žalbe, bio u toku krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, kao drugookrivljenog i još jednog prvookrivljenog lica po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 380/18 od 30. jula 2018. godine, ispravljenom 7. avgusta 2018. godine i potvrđenom 2. oktobra 2018. godine. Okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, optužnicom je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, kao i izvršenje krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu iz člana 348. stav 4. u vezi st. 2. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Pritvor je prema okrivljenom, određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 132/18 od 2. aprila 2018. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i dr.), koji mu se računa od 3. jula 2018. godine, kada je lišen slobode.

Osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine prema okrivljenima je produžen pritvor, i to u odnosu na podnosioca ustavne žalbe na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, zbog postojanja opravdane sumnje da su u saizvršilaštvu izvršili krivično delo teškog ubistva i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu, koja su im potvrđenom optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu stavljena na teret.

Obrazlažući postojanje pritvorskih razloga prema podnosiocu ustavne žalbe krivično vanraspravno veće Višeg suda u Beogradu je u osporenom prvostepenom rešenju navelo: da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni D. V. u saizvršilaštvu sa okrivljenim N.I. izvršio krivična dela koja su predmet optužbe; da se okrivljeni D. V. nalazio u bekstvu od vremena kada se predmetni događaj desio, odnosno od 10. marta 2018. godine, te da je za njim bila raspisana potraga, jer nije mogao biti pronađen na adresi prebivališta, a drugu adresu nije prijavio, a slobode je lišen na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 126/18 od 2. aprila 2018. godine, i to u Republici Hrvatskoj, koje okolnosti ukazuju na opravdanu bojazan da će se puštanjem na slobodu dati u bekstvo ili kriti i tako postati nedostupan organima krivičnog gonjenja; da je zbog toga njegovo zadržavanje u pritvoru, po osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, i dalje nužna i neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da, imajući u vidu iskazanu bezobzirnost, upornost i visok stepen nasilja prilikom izvršenja krivičnog dela teškog ubistva na podmukao način u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je D. V. opravdano sumnjiv da je inkriminisane radnje krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret preduzeo u vreme proveravanja po uslovnoj osudi po presudi Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 1234/17 od 19. novembra 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, sve napred navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, svaki ponaosob, u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo, zbog čega pritvor i po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku predstavlja nužnu i neophodnu meru za obezbeđenje njegovog prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je, prilikom donošenja odluke, veće imalo u vidu odredbu člana 189. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je propisano da će organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, odredbu člana 210. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je propisana obaveza suda da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u toku celog postupka pritvor ukine čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen, kao i da pritvor predstavlja najstrožiju meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, te je posebno vodilo računa o ličnosti svakog od okrivljenih, kao i o trajanju pritvora u konkretnom slučaju, te je s tim u vezi razmatralo mogućnost primene blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je, po nalaženju veća, u konkretnom slučaju stepen opasnosti da će se okrivljeni D. V, u slučaju boravka na slobodi, kriti ili dati u bekstvo, kao i da će okrivljeni N.I i okrivljeni D. V. u kratkom vremenskom periodu, u slučaju boravka na slobodi, ponoviti krivično delo, i dalje takvog intenziteta da se može sprečiti jedino merom pritvora, a ne i nekom drugom blažom merom.

Osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 233/19 od 4. februara 2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog D. V. i njegovih branilaca advokata N. P. i advokata Z. D. N. i potvrđeno je prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz spisa proizlazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni D. V. u saizvršilaštvu sa okrivljenim N.I. izvršio krivična dela koja su im stavljena na teret; da se okrivljeni D. V. nalazio u bekstvu od vremena kada se predmetni događaj desio, odnosno od 10. marta 2018. godine, te da je za njim bila raspisana potraga, jer nije mogao biti pronađen na adresi svog prebivališta, a drugu adresu nije prijavio nadležnim organima; da je lišen slobode 3. aprila 2018. godine, na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 126/18 od 2. aprila 2018. godine o određivanju pritvora prema njemu, i to u Republici Hrvatskoj; da ove okolnosti, i po stavu Apelacionog suda u Beogradu, kako to pravilno nalazi veće prvostepenog suda, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će se okrivljeni D. V. u slučaju boravka na slobodi kriti ili dati u bekstvo, te tako postati nedostupan organima krivičnog gonjenja, zbog čega je njegovo zadržavanje u pritvoru, po zakonskom osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, i dalje nužna i neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je, takođe, pravilno prvostepeni sud našao da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom D. V, propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da iz spisa proizlazi postojanje opravdane sumnje da su okrivljeni D. V. i N.I u saizvršilaštvu izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, na način bliže opisan u dispozitivu optužnice; da, imajući iskazanu bezobzirnost, upornost i visok stepen nasilja prilikom izvršenja krivičnog dela iz člana 114. Krivičnog zakonika, koje se ovim okrivljenim stavlja na teret, pri čemu je okrivljeni D. V. opravdano sumnjiv da je inkriminisane radnje krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret preduzeo u vreme proveravanja po uslovnoj osudi po presudi Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 1234/17 od 19. novembra 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, to i po stavu Apelacionog suda u Beogradu, kako to pravilno nalazi veće prvostepenog suda, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo, zbog čega pritvor po ovom zakonskom osnovu predstavlja nužnu i neophodnu meru za nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je iznete žalbene navode branilaca okrivljenog D. V. Apelacioni sud u Beogradu ocenio kao neosnovane; da je, i po stavu ovog suda, prvostepeni sud u obrazloženju ožalbenog rešenja dao jasne, detaljne, individualizovane i dovoljno argumentovane razloge zbog čega nalazi da je neophodno dalje zadržavanje okrivljenog D. V. u pritvoru iz zakonskih razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tač. 1) n 3) Zakonika o krivičnom postupku, kao n koje su to okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva ili skrivanja ovog okrivljenog i koje su to okolnosti koje ukazuju da će ovaj okrivljeni u kratkom vremenskom periodu nakon puštanja na slobodu ponoviti krivično delo, dajući u obrazloženju ožalbenog rešenja pravilne razloge zbog čega je upravo pritvor nužna i neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je, pri tom, prvostepeni sud razmatrao mogućnost primene blažih mera, ali je pravilno našao da je u konkretnom slučaju stepen opasnosti da će se okrivljeni D. V. u slučaju boravka na slobodi kriti ili dati u bekstvo, kao i da će u kratkom vremenskom periodu u slučaju boravka na slobodi ponoviti krivično delo, i dalje takvog intenziteta da se može sprečiti jedino merom pritvora, a ne i nekom drugom, blažom merom; da su žalbeni navodi branioca okrivljenog D. V, advokata N. P, kojima se osporavaju činjenični navodi optužbe, bez uticaja na odluku o pritvoru, budući da isti mogu biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu, o čemu će sud dati svoju ocenu nakon sprovedenog kontradiktornog postupka; da, stoga, kako se u izjavljenoj žalbi ne navode okolnosti koje nisu cenjene od strane prvostepenog suda, kao ni okolnosti koje bi eventualno uticale na donošenje drugačije odluke o pritvoru, to Apelacioni sud u Beogradu nalazi da su žalbe branilaca okrivljenog D. V, advokata N. P. i advokata Z. D. N, neosnovane i istima pravilnost osporene odluke i zakonitost pobijanog rešenja nisu dovedeni u pitanje.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (4. marta 2019. godine) nalazio u pritvoru osam meseci, računajući od 3. jula 2018. godine, kada je lišen slobode. Pritvor prema podnosiocu je produžavan i kasnijim rešenjima postupajućih sudova, protiv kojih je podnosilac izjavio posebne ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 - u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)) i ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

U članu 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela bilo je propisano da ko drugog liši života na svirep ili podmukao način kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od 30 do 40 godina.

Odredbama člana 348. Krivičnog zakonika propisano je: da ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno oružje, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minsko-eksplozivna sredstva, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ako je predmet dela iz stava 1. ovog člana vatreno oružje, municija, eksplozivne materije, minsko-eksplozivna sredstva ili sredstva na bazi eksplozivnih materija ili gasno oružje čija izrada, prodaja, nabavka, razmena ili držanje nije dozvoljeno građanima, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom (stav 2.); da ko neovlašćeno nosi predmete dela iz st. 1. i 2. ovog člana, kazniće se zatvorom od dve do 12 godina (stav 4.).

5. Meritorno razmatrajući, najpre, navode ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 1. i 3. i člana 32. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da nije bilo osnova da mu se pritvor, nakon osam meseci boravka u pritvoru ponovo produži, jer nisu postojali razlozi koji bi opravdali ovu meru, a da se povreda prava na prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odnosno pretpostavka nevinosti, zajemčenog odredbama člana 34. stav 3. Ustava, zasniva na osporavanju pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i Zakonika, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenih zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. Ustava i člana 216. stav 3. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, te da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te se ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, rok za ispitivanje razloga za pritvor je po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Iz navedenog proizlazi da, ukoliko sud oceni da i dalje postoje razlozi za pritvor i s tim u vezi ne donese odluku o njegovom ukidanju, pritvor kao mera i dalje traje sve do donošenja odluke kojom se pritvor ukida.

Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da pritvor, kao zakonska mera kojom se uskraćuje osnovno ljudsko pravo na slobodu, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i ZKP-om utvrđena pretpostavka nevinosti.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa i primenjujući ih na činjenice i okolnosti konkretnog predmeta, a imajući u vidu i krećući se u okvirima navoda i razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.

6. Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja osnovane, a potom i opravdane sumnje, da je izvršio krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1 tačka 1) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, za koje je zakonom zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili u trajanju od 30 do 40 godina i krivičnog dela nedozvoljeno nošenje vatrenog oružja iz člana 348. stav 4. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva i opasnosti da će boravkom na slobodi ponoviti krivično delo.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe određen i produžen od strane nadležnog suda, u postupku propisanom zakonom, da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje razlozi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenim zakonskim osnovima. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, podrobno obrazloženo, nakon što su sudovi pažljivo ispitali opravdanost daljeg trajanja pritvora prema podnosiocu, kao najteže mere za obezbeđenje njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su sudovi razmotrili sve do tada prikupljene dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo teško ubistvo i krivično delo neovlašćenog nošenja vatrenog oružja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da količina činjenica i dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju predstavlja nešto o čemu postupajući sud vodi računa, a imajući u vidu da je protiv podnosioca i još jednog saokrivljenog lica, nakon sprovedene istrage podignuta optužnica, po kojoj se, do dana podnošenja ustavne žalbe, a i kasnije, i dalje sprovodio dokazni postupak, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženja osporenih rešenja u pogledu postojanja osnovane sumnje, sama po sebi ne deluju proizvoljno, a postojanje osnovane sumnje kao conditio sine qua non za produženje pritvora nije osporeno ni navodima ustavne žalbe.

Nadalje, iako je Ustavni sud utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe (4. mart 2019. godine) pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe trajao osam meseci, računajući od 3. jula 2018. godine, kada je lišen slobode, što samo po sebi ne predstavlja prekomerno trajanje ove mere, Ustavni sud je ipak razmotrio da li su postupajući sudovi, dovoljno brižljivo razmotrili koje su to okolnosti koje bi, bez obzira na pretpostavku nevinosti, pretegle nad principom poštovanja slobode okrivljenog i opravdale višemesečno trajanje pritvora prema njemu.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da su sudovi ocenjujući postojanje razloga za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, imali u vidu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe odmah nakon kritičnog događaja napustio teritoriju Republike Srbije i da četiri meseca od određivanja pritvora i raspisivanja poternice nije mogao da bude pronađen, a da je slobode lišen na teritoriji Republike Hrvatske, koje okolnosti je sud doveo u vezu sa težinom krivičnog dela za koje se opravdano sumnjiči i visinom zaprećene kazne, smatrajući da one predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru pokazuje kao neophodno. Naime, činjenica da se podnosiocu stavlja na teret da je izvršio krivično delo teško ubistvo, za koje mu se, u slučaju osude, može izreći u tom trenutku najteža propisana kazna zatvora, koja činjenica ga, objektivno posmatrano, i po oceni Ustavnog suda, ne može eskulpirati prema organima krivičnog gonjenja i obavezi da se odazove na poziv suda. Kada se navedeno dovede u vezu sa činjenicom da je podnosilac ustavne žalbe odmah nakon kritičnog događaja napustio teritoriju Republike Srbije i u drugoj državi nesmetano boravio sve dok nije bio lišen slobode na osnovu rešenja o određivanju pritvora, Ustavni sud smatra da su i prvostepeni Viši sud u Beogradu i drugostepeni Apelacioni sud u Beogradu dovoljno jasno i argumentovano obrazložili sve bitne i zakonske razloge iz kojih nesumnjivo proizlazi zaključak da, i posle osam meseci od lišenja slobode, ne postoje dovoljne garancije da se on puštanjem na slobodu ne bi dao u bekstvo i tako ponovo postao nedostupan organima krivičnog gonjenja, zbog čega se ne može oceniti kao očigledno proizvoljan ni stav sudova da primena blaže mere ne bi bila celishodna, jer intenzitet tih okolnosti nije umanjen.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati očigledno proizvoljnim ni zaključak postupajućih sudova izražen u osporenim rešenjima da se, u okolnostima konkretnog slučaja, ranija osuda, iako se ne radi o istovrsnom krivičnom delu, u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da postoji opravdana sumnja da je predmetno krivično delo, koje je znatno teže po kvalifikaciji i sankciji, učinjeno u vreme proveravanja po prethodnoj osudi i sa načinom izvršenja predmetnog krivičnog dela, koji znatno prevazilazi okvire njegove pravne kvalifikacije, mogu smatrati osobitim okolnostima koje ukazuju da će podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Ustavni sud, stoga, ocenjuje da su postupajući sudovi postojanje pritvorskih razloga iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP dovoljno i argumentovano obrazložili i smatra da u osporenim rešenjima nije iskazan površan odnos prilikom produženja pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, iako su u navedenom vremenskom periodu koristili iste razloge za produženje pritvora koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje, bez izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir, jer takve okolnosti očigledno nisu ni postojale. Ustavni sud ukazuje i na to da postupajući sudovi prilikom odlučivanja o produženju pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od navedenog, a imajući pre svega u vidu ponašanje okrivljenog, koji je odmah nakon kritičnog događaja pokazao odlučnost i istrajnost u izbegavanju sudskog postupka u kojem bi se ispitalo postojanje njegove odgovornosti za izvršenje teškog krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, težinu zaprećene sankcije za krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret (najmanje deset godina zatvora ili zatvor od 30 do 40 godina), kao i da se trajanje pritvora do dana podnošenja ove ustavne žalbe objektivno ne može smatrati prekomernim, Ustavni sud je ocenio da je produženje pritvora prema podnosiocu u konkretnom slučaju bilo opravdano, jer postoji takav zahtev od javnog interesa, koji bez obzira na pretpostavku nevinosti, preteže nad pravom na slobodu pojedinca (Kudla protiv Poljske, broj 30210/96, od 26. oktobra 2000. godine, stav 110.), te da su sudovi u dovoljnoj meri cenili sve bitne i za konkretan slučaj specifične okolnosti koje potvrđuju postojanje opasnosti od bekstva podnosioca ustavne žalbe i tako opravdavaju produženje pritvora prema njemu na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP.

Ustavni sud nadalje konstatuje da je za ocenu osnovanosti navoda kojima se ukazuje na povredu prava na ograničeno trajanje pritvora od značaja i to da li je sud pokazao potrebnu hitnost u vođenju krivičnog postupka.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (4. marta 2019. godine) nalazio u pritvoru osam meseci (računajući od 3. jula 2018. godine kada je lišen slobode), za koje vreme je završena započeta istraga, kao i podignuta i potvrđena optužnica protiv dva okrivljena lica zbog dva krivična dela u saizvršilaštvu.

Pored navedenog, u vezi sa istaknutom povredom prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odnosno pretpostavke nevinosti, zajemčenog odredbama člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da je sud obrazlažući postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP povredio ovo pravo tako što je činjenicu da je podnosilac napustio teritoriju Republike Srbije odmah posle kritičnog događaja, smatrao bekstvom i iskazao uverenje da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnih dela koja su predmet postupka. Nasuprot ovakvim tvrdnjama i subjektivnom mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da iz sadržine osporenih rešenja nesumnjivo proizlazi da ni Viši sud u Beogradu niti Apelacioni sud u Beogradu, ni u jednom delu osporenih rešenja, nisu izneli nijednu tvrdnju da je podnosilac kriv za izvršenje krivičnih dela koja su predmet krivičnog postupka u kojem je odlučivano o neophodnosti daljeg produženja pritvora prema njemu. Obrazlažući postojanje zakonskih razloga za produženje pritvora i prvostepeni i drugostepeni sud se kretali isključivo u granicama postojanja opravdane sumnje i adekvatno su se distancirali od izražavanja stavova koji bi ukazivali da okrivljenog smatraju krivim za krivično delo koje mu je stavljeno na teret pre nego što se njegova eventualna krivica ne utvrdi pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud je imao u vidu i ocenio neosnovanim i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da postupajući sudovi nisu cenili zasebno okolnosti za produženje pritvora vezane za podnosioca, jer iz obrazloženja osporenih rešenja jasno proizlazi da, iako je prvostepeni sud odlučivao o produženju pritvora objedinjeno za oba okrivljena, ti sudovi, a naročito drugostepeni, koji je odlučivao isključivo o žalbama branilaca drugookrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, su pritvorske razloge cenili potpuno odvojeno i individualizovano, izričito i eksplicitno navodeći da su utvrdili postojanje tih okolnosti za „svakog ponaosob“ okrivljenog. Takođe, postupajući sudovi u osporenim rešenjima, suprotno tvrdnjama iz ustavne žalbe, nisu propustili ni da razmotre mogućnost da se mera pritvora, u tom trenutku, zameni blažom merom obezbeđenja prisustva okrivljenog, obrazlažući, na ustavnoprihvatljiv način, zašto to nije bilo moguće u tom procesnom momentu.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. i člana 34. stav 3. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Ustavni sud je, dalje, razmotrio i navode ustavne žalbe kojima su istaknute povrede i ostalih prava iz člana 27. stav 3, člana 30. stav 1. Ustava, kao i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje je razmotreno s aspekta ustavnog prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

S tim u vezi, u odnosu na pravo iz člana 27. stav 3 Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodnu povredu ovog prava podnosilac obrazlaže navodima koji se ne mogu ni dovesti u vezu sa sadržinom navedenog prava, kao što se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivično – procesna mera lišenja slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora nakon podizanja optužnice, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti: Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Dodatno, Ustavni sud je posebno imao u vidu navode podnosioca kojima se ističe povreda prava na pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno iz člana 36. stav 2. Ustava, koje podnosilac delimično zasniva i na tvrdnjama kojima obrazlaže povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 2. Ustava. S tim navodima u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je protiv osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine podnosilac ustavne žalbe imao i, preko dva branioca – advokata, iskoristio pravo žalbe, podnošenjem dve posebne žalbe Apelacionom sudu u Beogradu, koji je žalbene navode razmotrio osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 233/19 od 4. februara 2019. godine, kojom su te žalbe odbijene kao neosnovane, na koji način je obezbeđena dvostepenost i devolutivnost u tom postupku, što je suština označenog ustavnog prava.

Ustavni sud i u ovom predmetu potvrđuje da se Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo, odnosno žalbu, ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugu pravnu zaštitu, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za svoju odluku, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih navoda i na zakonu zasnovanih interesa, te ako i nadležni drugostepeni sud oceni relevantne žalbene navode. Ocena je Ustavnog suda da je očigledno da su nadležni sudovi u postupku u kome su doneta osporena rešenja upravo tako i postupali, te da je drugostepeni sud jasno, veoma detaljno i na ustavnopravno prihvatljiv način, kako je to već i navedeno, izložio iz kojih razloga je našao da je žalba podnosioca neosnovana. U odnosu na tvrdnje podnosioca „da je obaveza drugostepenog sudskog tela da se mora osvrnuti na sve argumente žalbe branioca koji bi mogli dovesti do drugačije odluke“, Ustavni sud i u ovom predmetu ponovno ukazuje na to da obrazložena sudska odluka, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, podrazumeva obavezu suda da, sa dovoljnom preciznošću, navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze, koje je istakla u postupku, kao i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Stoga, suprotno iznetim navodima podnosioca ustavne žalbe, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda, kako je i bilo u konkretnom slučaju. Stoga je i ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Pored toga, Ustavni sud još jednom naglašava da pojam „delotvorni pravni lek“ ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora rezultirati pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac, posredstvom svojih branilaca, koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi i bez navođenja konkretnih, umesto ponavljanja već isticanih žalbenih, razloga, ne može ni predstavljati kršenje prava na delotvoran pravni lek. Prema oceni Ustavnog suda obrazloženje osporenih rešenja se ne može smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, kako je to već utvrđeno prilikom meritorne ocene navoda ustavne žalbe. Ustavni sud navode podnosioca ustavne žalbe, kojima se primarno iskazuje nezadovoljstvo odbijanjem žalbi njegovih branilaca izjavljenih protiv osporenog prvostepenog rešenja i posledično produženim pritvorom prema njemu, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenog ustavnog i konvencijskog prava, već podnosilac, u suštini, traži da ovaj Sud, kao instancioni sud, oceni zakonitost osporenih rešenja, odnosno da ista poništi, što i doslovno predlaže.

Konačno, u odnosu na tvrdnje podnosioca da osporena rešenja sadrže nedovoljno i kontradiktorno obrazloženje, Ustavni sud je, nasuprot tim navodima ustavne žalbe, a uvidom u sadržinu tih rešenja, utvrdio da ista sadrže jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, zbog čega je nadležni drugostepeni sud odbio kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog i potvrdio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 454/18 Kv. 174/19 od 21. januara 2019. godine.

S obzirom na to da, prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, na koju podnosilac detaljno ukazuje i u ustavnoj žalbi, Ustavni sud u ovom slučaju ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29). Međutim, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61)).

Kako se prema oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenih rešenja ne može smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, jer su postupajući sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, kako je već zaključeno, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoje odluke, Ustavni sud ovakve navode podnosioca ustavne žalbe nije mogao prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o istaknutim povredama prava iz člana 27. stav 3, člana 30. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti