Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu o rehabilitacionom obeštećenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je tumačenje da naslednici rehabilitovanog lica nemaju pravo na naknadu materijalne štete ustavnopravno prihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. D . zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4559/13 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 153/06).

O b r a z l o ž e nj e

1. Z . D . iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 31. marta 201 5. godine, preko punomoćnika B. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4559/13 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 153/06).

Podnosilac ustavne žalbe je nave o da je podne o tužbu protiv poslodavca Trećem opštinskom sudu u Beogradu 24. marta 200 6. godine, radi isplate neisplaćenog dela zarade za period od 1. marta 2003. godine do 24. decembra 2003. godine, a da je rešenjem toga suda od 22. februara 2007. godine prekinut postupak u ovom radnom sporu do pravosnažnog okončanja postupka istog suda P1. 204/03. Podnosilac smatra da je do ovog prekid postupka, koji je osnovni razlog dugog trajanja parnice, došlo od strane suda bez valjanog razloga. Ovo pogotovu, jer je "postupajući sudija samostalan i nezavistan u odlučivanju i čekanje da neko drugi za njega donese odluku, koju će on prepisati, predstavlja krišenje načela efikasnosti i ekonomičnosti postupka". Kako se na odluku u drugom sporu čekalo do 2013. godine, ovaj postupak je okončan, nakon što je podnosilac 23. oktobra 2013. godine tražio nastavak postupka, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4559/13 od 22. januara 2015. godine, koja je postala pravnosnažna 10. marta 2015. godine. Podnosilac smatra da je kršenjem rokova kod određivanja ročišta, a prevashodno time što je spor okočan van roka od šest meseci propisanog odredbom 195. stav 2. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, ovaj spor pravnosnažno rešen u nerazumno dugom roku. Podnosilac je istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta P1. 4559/13 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo 24. marta 200 6. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv poslodavca "D." DOO Beograd, kojom je tražio da se obaveže tužen i da mu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, a prema Zakonu o radu i Posebnom kolektivnom ugovoru za grafičku, izdavačku, informativnu delatnost i kinematografiju Srbije, isplati za period od 1. marta 2003. do 24. decembra 2003. godine iznos od 172.436,16 dinnara (prema ob računu tužioca), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja. Postupak je vođen pred ovim sudom pod brojem P1. 153/06 .

Pripremno ročište je održano 11. juna 2006. godine. Punomoćnik tužioca je neposredno na ročištu predao podnesak sa izjašnjenjem na odgovor tuženog, koji mu je uručen 25. maja 2006. godine. Zakazano je sledeće ročište za 6. novembar 2006. godine, radi ostavljanja roka punomoćniku tuženog za izjašnjenje na podnesak tužioca, uz nalog suda da se tuženi izjasni na koji način i kojom metodologijom je vršen obračun zarade za tužioca i druge zaposlene. Naredna dva ročišta nisu održana. Naime, na ročištu zakazanom za 6. novembar 2006. godine punomoćnik tuženog je neposredno na ročištu predao podnesak, sa traženim dokazima, pa je ostavljen rok punomoćniku tužioca da se izjasni na taj podnesak i dat nalog tuženom da dostavi ugovor o radu za tužioca, a sledeće zakazano za 25. decembar 2006. godine nije održano jer su obe stranke predale podneske neposredno na ročištu, što je opet zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje suprotnoj strani. Punomoćnik tužioca je podneskom od 27. decembra 2006. godine dostavio sudu prvostepenu presudu u sporu koji vodi protiv istog tuženog - P1. 204/03 od 27. novembra 2006. godine, kao i žalbu na presudu, ostavljajući na ocenu sudu da li je na osnovu činjenica, onako kako su utvrđene u dostavljenoj presudi moguće doneti presudu i u ovoj pravnoj stvari. I ovde je tužilac tražio isplatu razlike zarade, smatrajući da mu je manje isplaćena zarada prema istim opštim aktima, ali za period od 1. juna 2001. godine do 30. juna 2002. godine i za period od 15. novembra 2002. godine do 31. marta 2003. godine.

Na ročištu održanom 22. februara 2007. godine, po saglasnom predlog u punomoćnika tužioca i punomoćnika tuženog da sud do pravosnažnog okončanja postupka u parnici P1. 204/03 prekine ovaj postupak, na zapisniku sa ročišta, Sud je doneo rešenje da se prekida postupak u ovom radnom sporu do pravosnažnog okončanja u predmetu P1. 204/03, te da će postupak biti nastavljen po predlogu punomoćnika tužioca. Na zapisniku je konstatovano da punomoćnici stranka ne traže pismeni otpravak rešenja i da se odriču prava na žalb u, kao i da je rešenje danom donošenja pravnosnažno. Zapisnik je uredno potpisan.

Podneskom od 23. oktobra 2013. godine, punomoćnik tužioca je zahtevao nastavak ovog postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, nadležnim nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godin i, te dostavio ranije rešenje o prekidu, kao i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2950/10 od 25. oktobra 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6114/12 od 3. jula 2013. godine, kao dokaz o okončanju parnice pod ranijim brojem P1. 204/03, a u kojoj je tužilac uspeo. Postupak je nastavljen pod brojem P1. 4197/13.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4197/13 od 2. decembra 2013. go dine je nastavljen postupak u ovoj parnici, a nakon dva održana , od četiri zakazana , ročišta za glavnu raspravu, dana 22. janura 2015. godine je zaključena glavna rasprava. U ovom delu postupka određeno je i sprovedeno finansijsko veštačenje i preciziran je tužbeni zahtev tužioca prema nalazu veštaka, kao i pročitani pismeni dokazi. Dva ročišta nisu održana jer za jedno nije bio uredno pozvan punomoćnik tužioca (po ostavljenom obaveštenju u pošti nije podigao pošiljku) , a drugo zato što su spisi predmeta bili kod veštaka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4197/13 od 22. januara 2015. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini , a presuda mu je uručena 23. februara 2015. godine, istog dana kada i tuženom. Protiv ove presude stranke nisu izjavljivale žalbu, a ista je postala pravnosnažna 10. marta 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisna, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 ); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak, pokrenut 24. marta 2006. godine , podnoš enjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a pravnosnažno okončan 10. marta 2015. godine, trajao nepunih devet godina, s tim što je šest godina i skoro 10 meseci bio u prekidu - od 22. februara 2007. godine do 2. decembra 2013. godine .

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično složen, iako je zahtevao obavljanje ekonomsko-finasijskog veštačenja.

Međutim, Ustavni sud dalje ocenjuje da je na trajanje postupku od skoro devet godina, koja je vođena samo u jednoj sudskoj instanci, prevashodno uticao višegodišnji prekid postupka, a da je postupanje nadležnog prvostepenog suda bilo efikasno kako u pogledu zakazivanja ročišta, tako i donošenja prvostepene presude nakon nastavka postupka.

U parničnom postupku čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, podnosilac, prevashodno, ustavnom žalbom ukazuje na prekid postupka, kao sporan dao postupka, koji je doprineo trajanju radnog spora van granica razumnog roka. Ali, navodi ustavne žalbe ne odgovaraju činjenicama iz postupka. Podnosilac ukazuje da je bez valjanog razloga sud odlučio da prekine postupak, pritom prenbregavajući da je postupak prekinut upravo na predlog punomoćnika tužioca (isti punomoćnik kao i u ustavnosudskom predmetu), saglasan sa suprotnom stranom, te uz odricanje prava na žalbu stranaka na rešenje o prekidu postupka, koje je istog dana postalo i pravnosnažno. Ovo rešenje, voljom stranaka, nije bilo podvrgnuto instancionoj kontroli povodom postojanja opravdanih razloga za ovu mogućnost suda da prekine postupak do okončanja drugog radnog spora između istih stranaka, koji je potekao iz istog činjeničnog i pravnog osnova.

Iako podnosilac ustavne žalbe insistira na značaju predmeta spora za njega, te ističe da je "pretrepeo izvesnu nematerijalnu štetu kao posledicu proceduralnog zakašnjenja", Ustavni sud nalazi da je upravo on svojim ponašanjem - predlogom prekida postupka i odricanjem od prava na žalbu na rešenje o prekidu (iako ga ustavnoj žalbi napada), doprine o da postupak duže traje nego što bi bio razuman rok za okončanje spora. Podnosilac, odnosno njegov punomoćnik izabrao je ovu procesnu situaciju koja je vodila tome da z a vreme određenog prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku. Međutim, kako stoji i to da je sud mogao da odbije ovakav predlog stranaka, pogotovu što nije bilo u pitanju prethodno pitanje za ovaj spor, po oceni Ustavnog suda, i podnosilac i prvostepeni sud imaju podeljen teret povodom određenog prekida. Pored navedenog, doprinos na strani punomoćnika podnosioca bio je i u tome što je svojim predavanjem podnesaka neposredno na dva ročišta doprineo da se ročišta odlažu i da postupak duže traje.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sudovi za vođenje postupka u navedenim okolnostima nisu imali presudan značaj za dužinu trajanja postupka. U nastavku postupka, krajnje efikasno je postupak okončan nakon godinu i dva meseca. P ritom, Sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka ne dovodi,a priori,do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, može dovesti do povrede prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak, u okolnostima ovog slučaja, podnosilac ustavne žalbe nije dao konkretne i činjenično utemeljene razloge koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova u predmetu zbog čijeg oko nčanja je bio prekinut postupak, već prevashodno insistira na prekidu "bez valjanih razloga", a koji je upravo on predložio, odrekavši se i prava na žalbu protiv tog rešenja. Takođe, Ustavni sud ukazuje da rok od šest meseci za pravosnažno okončanje radnog spora, na koji se poziva podnosilac ustavne žalbe, predstavlja samo instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4559/13 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 153/06), nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu o rehabilitacionom obeštećenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti