Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Povreda je posledica neefikasnosti sudova, posebno drugostepenog, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz sela Ž, opština B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 1429/06 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. S . iz sela Ž, opština B, je 20. maja 2011. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz K, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 1429/06.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda na čiju povredu ili uskraćivanje ukazuje.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Smederevu P. 1429/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe je podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu 16. juna 2002. godine pokrenula parnični postupak u kome je tražila da sud utvrdi da je nje pokojni brat bio vlasnik ½ idealnih delova opisanih nepokretnosti, te da ta imovina čini njegovu zaostavštinu, kao i da je ona, po osnovu nasleđa iza svog pokojnog brata, postala vlasnik ½ idelanih delova opisanih nepokretnosti. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 811/02. Uz tužbu je podnet i predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženoj da otuđuje ili opterećuje predmetne nepokretnosti, koji je Osnovni sud u Smederevu, rešenjem P. 811/02 od 18. septembra 2002. godine, usvojio.
Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 11 ročišta, od kojih jedno nije održao. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, kao i uviđajem na licu mesta.
Opštinski sud u Smederevu je 14. jula 2005. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 811/02, kojom je, između ostalog, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je, rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1425/05 od 8. novembra 2006. godine, ukinuta u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, koji je vođen pod brojem predmeta P. 1429/06, Opštinski sud u Smederevu je održao četiri ročišta, nakon čega je 10. septembra 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, u međuvremenu izmenjen, te je utvrđeno da je pok. brat tužilje bio vlasnik 2/5 idealnih delova opisanih nepokretnosti, te da ta imovina čini njegovu zaostavštinu, a da je tužilja, po osnovu nasleđa iza svog pok. brata, vlasnik 1/5 označenih nepokretnosti.
Protiv ove prvostepene presude obe parnične stranke su izjavile žalbe (tužilja protiv odluke o troškovima postupka), pa su spisi predmeta 22. novembra 2007. godine dostavljeni Okružnom sudu u Smederevu radi odlučivanja o žalbama. Do uspostavljanja nove mreže sudova i promene u organizaciji i nadležnosti sudova nije odlučeno o izjavljenim žalbama, već je predmet januara 2010. godine prosleđen novonadležnom Apelacionom sudu u Beogradu. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3112/10 od 5. maja 2010. godine dostavio Osnovnom sudu u Smederevu nerazmotrene spise predmeta, jer nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje odluke o žalbama, s obzirom na to da u prvostepenoj presudi nije bilo naznačeno da je doneta u ime naroda.
Osnovni sud u Smederevu je 29. juna 2010. godine doneo rešenje P. 2956/10, kojim je ispravio presudu Opštinskog suda u Smederevu P. 1429/06 od 10. septembra 2007. godine, tako što je naveo da se presuda donosi u ime naroda. Dostava ovog rešenja tužilji pokušana je 12. avgusta 2010. godine, ali je konstatovano da je njen punomoćnik umro. Tužilja je 9. septembra 2010. godine dostavila sudu svoju adresu u inostranstvu za dostavljanje pismena. Parnični sud je 19. oktobra 2010. godine pokušao da uruči označeno rešenje tužilji na njenoj adresi u zemlji, ali je konstatovano da je ona na toj adresi nepoznata. Dostava ovog rešenja na adresu tužilje u inostranstvu izvršena je 8. septembra 2011. godine, nakon čega su spisi predmeta upućeni drugostepenom sudu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.
Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 5911/11 od 4. aprila 2012. godine, odbio kao neosnovane izjavljene žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Smederevu P. 1429/06 od 10. septembra 2007. godine, ispravljenu rešenjem Osnovnog suda u Smederevu P. 2956/10 od 29. juna 2010. godine.
4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 16. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Smederevu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 4. aprila 2012. godine, trajao devet godina i deset meseci.
Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako je postupak čije se trajanje osporava započeo pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije - 8. novembra 2006. godine, od kada se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da utvrđeno trajanje parničnog postupka koji je predmet ustavne žalbe, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, pre svega zbog činjenice da je o žalbama izjavljenim protiv druge po redu prvostepene presude odlučivano četiri godine i četiri meseca, pri čemu je drugostepenom sudu bilo potrebno dve i po godine da nerazmotrene spise vrati prvostepenom sudu radi otklanjanja evidentnih nedostataka u presudi. Kako je Ustavni sud, uvidom u spise parničnog suda, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja nije značajnije doprinela trajanju postupka, a predmet spora je za nju bio od nesumnjivog značaja, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnih redovnih sudova podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu predmetu P. 1429/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao prvom delu tačke 1. izreke.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba izjavljena u vreme kada je parnični postupak još uvek bio u toku, te je, saglasno članu 170. Ustava i odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, mogla biti izjavljena samo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.