Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u predmetu za ratne zločine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne osuđujuće presude za ratni zločin. Ocenjeno je da pravo na pravično suđenje nije povređeno, jer su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenili dokaze, uključujući iskaze svedoka saradnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Rume , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Rume podneo je Ustavnom sudu, 26. februara 2018. godine, preko punomoćnika S. K , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U obrazloženju ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno:

- da je u ponovnom drugostepenom postupku u kome je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, u veću sastavljenom od pet sudija (u sastavu mr S . J . – predsednik veća, O . H, dr M . M, N . H . P . i D . Ć), učestvovalo troje sudija (dr M . M, mr S . J . i O . H .) koji su bili u sastavu veća koje je donelo presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 1/10, a koja presuda je ukinuta jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje;

- da je osporenom presudom prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređen pravni standard Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje da se „nije moglo prihvatiti kao dovoljno pouzdano da se samo iskazom jednog svedoka saradnika dokazuje učešće nekog optuženog u radnji izvršenja krivičnog dela, ukoliko učešće tog optuženog, drugi svedok saradnik uopšte ne spominje, a ne postoji ni neki drugi dokaz“;

- da je odbrana okrivljenog odbačena u celini, iako je ista potvrđena odbranama okrivljenih P. D, M . L . i M . Lj , iz kojih odbrana proizlazi da su navedeni okrivljeni zajedno sa podnosiocem, došli na Ovčaru istim putničkim vozilom kojim je upravljao M . L . i da su se sva četvorica zajedno i vratili sa Ovčare u Vukovar, pri čemu drugostepeni sud odbrane ovih okrivljenih, osim odbrane P . M , nije doveo u pitanje i oslobodio ih je optužbe, a okrivljenog P . M . je oglasio krivim i osudio ga;

- da je „drugostepeni sud odbio sve dokazne predloge podnosioca i odluku o krivici podnosioca je zasnovao jedino na iskazu svedoka saradnika broj 1, a koji je u svom iskazu tvrdio da je čak troje zarobljenika lišeno života klanjem, potpuno zanemarujući dokaze koji u celosti opovrgavaju iskaz navedenog svedoka. Najzad, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u odnosu na podnosioca i u delu kojom je isti oglašen krivim da je navodno podnosilac 'overavao' streljane zarobljenike, što su tvrdila oba svedoka sarad nika govoreći da je podnosilac 'overavao' zarobljenike revolverom marke 'Magnum', što je materijalnim dokazima utvrđeno kao netačno, jer od 540 projektila izvađenih iz tela žrtava nije nađen ni jedan projektil od revolvera marke 'Magnum', niti je između više od 1700 pronađenih čaura pronađena neka koja potiče od revolvera marke 'Magnum' “;

- da je podnosilac revolver marke „Magnum“ dobio tek nakon završetka rata u Vukovaru;

- da je „prvostepeni sud svojevremeno dopustio da branilac svedoka saradnika broj 1. bude istovremeno i branilac okrivljenog koji je kasnije i sam dobio status svedoka saradnika broj 2. je u startu kompromitovala iskaz svedoka saradnika broj 2. i istovremeno potpuno derogirala pravo lica koja su ostala u statusu okrivljenih na odbranu…, budući da je na navedeni način upravo i stvorena ovakva situacija koja se sada, po uverenju drugostepenog suda pojavila kao presudna za odluku o krivici podnosioca ove ustavne žalbe – da oba svedoka saradnika govore baš istu neistinu, koju sud smatra istinom samo zato što je izgovaraju obojica“;

- da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava jer mu je pravo na žalbu „bilo samo formalno“.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio:

- da su presudom Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, između ostalog, okrivljeni M. V , S . V, M . L, J . Pe, I. A, M . V, P . M . (ovde podnosilac ustavne žalbe) , G. Mu, Đ . Š, M . Đ, P . D, N . K . i S . R oglašeni krivim da su učinili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavij e i osuđeni su na kazne zatvora;

- da je u obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, navedeno da je „činjenicu da su u špaliru zarobljene tukli i optuženi M . P . i optuženi D . P, sud (je) utvrdio iz kazivanja svedoka saradnika L. Oba ova optužena poriču da su na Ovčaru došli u toj situaciji (kada zarobljene izvode iz autobusa) nego navode da su došli tek znatno kasnije – uveče, kada su svi zarobljeni već u hangaru. Međutim, svedok saradnik L . je opredeljen u tvrdnjama da su oba (i M . i D .) u špaliru. M. 'u lice' kaže da laže da nije bio u špaliru, da laže da nije bio na rupi i da laže da nije overavao, a D . da je bio najpr e u društvu M, S. i 'K . ' i od njih ušao u špalir te da je zarobljene u špaliru udarao. Činjenica je da svedok saradnik P. ovu dvojicu optuženih ne označava kao lica u špaliru i to je razumljivo. Naime, po svim tvrdnjama u tom trenutku (kada zarobljene izvode iz autobusa) okolo je puno Vukovarčana, samo izvođenje iz autobusa traje duže vreme (i preko jednog sata), sigurno je da nisu samo jedni te isti ljudi u špaliru nego je životno prihvatljivo da jedni izlaze, a drugi ulaze (da u špalir uđe neko ko do tada nije bio jer je prepoznao koga od zarobljenih te želi da ga iz njemu razumljivih razloga udari) pa je tako i razumljivo da jedan svedok saradnik iz špalira zapamti jedna a drugi neka druga lica i osobe. Tako, na osnovu navedenog za ovaj sud nije bilo sumnje da su i ova dvojica optuženih na opisan način u špaliru tukli zarobljene. Pri ovim utvrđenjima naravno da ne stoji i da nije prihvatljiva odbrana ovih optuženih kako ne samo da nisu bili u špaliru i udarali zarobljene nego i da uopšte u to vreme kada je evidentno i nesporno postojao špalir (dakle popodne dok zarobljeni izlaze iz autobusa) uopšte i nisu bili na Ovčari nego da su došli znatno kasnije. U prilog tačnosti kazivanja svedoka saradnika L, u ovom delu, govori i odbrana optuženog M . koji tvrdi i da je praktično bio u špaliru (ali pretresao zarobljene) te da je sa Ovčare otišao za dana ali da je dok je pretresao zarobljene na Ovčari video i ovu dvojicu optuženih …, kako je nesumnjivo da su na Ovčaru zajedno došli jednim automobilom i L . i D . i M . i Lj . (nema se razloga odbrane u ovom delu ne prihvatiti), kako je utvrđeno da su optuženi D . i M . zarobljene tukli u špaliru (znači za vreme izvođenja iz autobusa), to je i na osnovu ovoga izvesno da su ova četvorica optuženih na Ovčari od znatno ranije nego što to tvrde, a da optuženi L . zarobljene tuče u hangaru sud je utvrdio prihvatajući u ovom delu u potpunosti iskaz svedoka saradnika P . …, da su na mestu streljanja na G. bili i u lišavanju života oštećenih učestvovali optuženi I . A . (tada H . I .), M. P, Š . Đ, Đ . M . i R . S, te optuženi V . M . i P . J, sud je utvrdio na osnovu više dokaza …, optuženi M. P, kako je to već rečeno, tvrdi da na G . uopšte nije bio. Međutim, iz kazivanja oba svedoka saradnika, a delom i čitanjem navedenog zapisnika o saslušanju optuženog Pe. od 18. aprila 2003. godine, sud je utvrdio da ovaj optuženi ne samo što je bio na mestu streljanja nego je u istima imao više nego aktivnu ulogu. Tako, iz iskaza svedoka saradnika P. proizilazi da je optuženi M . na mesto streljanja otišao sa prvom turom, da je bio tamo i prilikom streljanja druge (kada je P . tamo bio) te da je ostao posle P . na rupi i kod hangar a se vratio kada su se vratili 'ovi iz treće grupe'. Bez obzira na to kada je i u kojoj grupi streljanja (jednoj ili više) učestovao svedok saradnik P, aktivnost ovde optuženog opisuje u smislu da je izveo jednog zarobljenog iz prikolice i zaklao ga a da je potom, nakon streljanja, prilazio do rupe sa leševima i pucao iz revolvera u one koji su davali znake života odnosno vršio njihovo tzv. 'overavanja'. Pri svom iskazu u potpunosti i dosledno ostaje i prilikom suočenja sa optuženim M.: 'Prvo, otišli ste u prvoj turi u autu. Jel treba da Vam spominjem s kim ste otišli i to? Ako treba ja ću Vam sad ponoviti. Otišli ste znači u autu s K, znači C. i M . i ostali ste na rupi, znači ja sam Vas zatekao na rupi, video sam gde ste jedno lice priklali i pucali ste, overavali ste lica koja su davala znake života. Vratili ste se sa trećom turom. Gospodine M, zatekao sam Vas posle u štabu kod kapetana R . ''. Svedok saradnik L. tvrdi da na G . nije otišao sa prvom grupom, ali je opredeljen da je učestovao u nekoliko grupa streljanja i ostao do kraja, ali i da je tamo zatekao ovde optuženog M . te kao i P, takođe tvrd i da je M. iz revolvera 'overavao' one koji su pokazivali znake života te da je ostao do kraja na G. Pri ovim tvrdnjama ovaj svedok saradnik ostaje i prilikom suočenja sa ovim optuženim te se na traženje M . ('zakuni se u J, u svoju decu da si me vide') i kune u tačnost svojih tvrdnji. I jedan i drugi svedok saradnik tvrde da je M. bio obučen u maskirnu ili šarenu uniformu, a optuženi Pe. J . takođe tvrdi da je nakon strelj anja prilazio jedan mlađi čovek, visine od oko 1,85 metara u maskirnoj uniformi i pucao u tela onih za koje je mislio da su eventualno preživeli (ni M. ne spori da je kritičnom prilikom nosio uniformu napravljenu od maskirnog šatorskog krila a i da je visine od oko 190 cm). Kada se sva ova kazivanja povežu međusobno, očito je da su u bitnom saglasna te da je optuženi M . na mestu streljanja i na opisan način učestovao u ubijanju ratnih zarobljenika praktično od početka do kraja. Pri tom je moguće da se sa G. do hangara vraćao (kako to tvrdi P .– da ga je video da se vratio sa 'ovima iz treće grupe') ali je izvesno na G. ponovo odlazio (kako se to da zaključiti iz kazivanja L . koji je sa njim na rupi ostao do kraja, te su se i zajedno vratili). Činjenica je da oba svedoka saradnika govore da M . preživele 'overava' pucanjem iz revolvera ali je i činjenica da se među čaurama pronađenim na mestu streljanja a prilikom ekshumacije ne nađu čaure revolvera i municije za revolvere (nego puščane i pištoljske a kako je to već gore opisano) no to još uvek a priori ne znači da iz revolvera i nije pucano. Kako je to i opšte poznato a i na osnovu kazivanja veštaka balističara K . prilikom ispaljenja metaka iz revolvera čaure ne izleću (kao kod p ištolja i pušaka) nego ostaju u 'burencetu' te se pražnjenje doboša revolvera vrši, po pravilu, odjednom nakon što se ispucaju svi meci, kojom prilikom se, ili sve čaure istresu na tlo, ili se prihvate prilikom pražnjenja u drugu ruku te odbace od sebe, stave u cep ili što slično i potom burence napuni novim mecima. U tom smislu su životne mogućnosti višestruke i svakako ne isključuju tvrdnje sve doka saradnika da je M. 'overavao' eventualno preživele pucanjem iz revolvera. Životne mogućnosti ne isključuju ni da su svedoci saradnici u zabludi da M . puca iz revolvera (pištolj, odnosno revolver nisu tako uočljivi u uslovima vidljivosti koji su vladali na mestu streljanja da bi se pouzdano i sa sigurnošću razlikovali) te je isto tako moguće da je u pitanju kakav pištolj (M . je postupku i na fotografijam a pokazivao da je nosio pištolj 'škorpion'), pištoljska municija tj. čaure i projektili su nađeni prilikom ekshumacija (i u kalibru 7,65 mm – koju koristi 'škorpion' i brojni drugi pištolji a i u kali bru 7,62 mm – koju koristi tzv 'tetejac'). Ono što je bitnije jeste: a) da životne okolnosti događaja ukazuju na to da su pojedini zarobljenici u koje je prethodno pucano, evidentno preživljavali (u tom smislu posebno upečatljivo deluju tvrdnje optuženog A. o tome kako je sišao u rupu i gazio po leševima te proveravao da li ima živih a je dan ispred njega ustao te mu se 'digla kosa na glavi') te da su te okolnosti nametale i 'overavanje' , b) da oba svedoka saradnika kao osobu koja vrši overavanje dosledno označavaju isto lice tj. ovde optuženog M. a da tu osobu nesporno od ranije dobro poznaju i da ne može biti govora o zabludi o ličnosti c) da i optuženi Pe, koji razumljivo M. ne poznaje (jer je u Vukovar došao 16-og novembra) , osobu koja overava identično opisuje. Iz iznetog, za ovaj sud nije bilo nikakve sumnje da optuženi M. na G . zarobljene k oji su pokazivali znake života 'overava' pucanjem iz kakvog ručnog vatrenog oružja (ostaje neutvrđeno a i u krajnjoj liniji nebitno je da li je to revolver ili pištolj, kog kalibra i koliko osoba je na taj način lišeno života). U ovom delu neophodno je reći i ukazati na sledeće: svedok saradnik P . tvr di kako je pre kraja streljanja a oko ponoći ili 1 sat po ponoći napustio Ovčaru, vratio se u Vukovar i u štabu kod kapetana R . zatekao M . (iz čega bi se dalo zaključiti da se M . u Vukovar vratio još ranije od njega). Međutim, iz kazivanja svedoka saradnika L . pak proizilazi da je M . na G, kao i on, bio do kraja, te kada se uzme u obzir i iskaz optuženog J . Pe. od 18. aprila 2003. godine u delu gde tvrdi kako je na kraju tu kod hangara video da te zarobljene streljaju 'V . V, Š . i dr.' , a nadimak svedoka saradnika P. je tada bio nesporno 'Š .', izvesno je da svedoka saradnik P. ovaj deo svog angažovanja prećutkuje (a po ubeđenju ovog suda i izvesno znatno intenzivnije učešće u streljanjima na G, o čemu će još biti reči), onda je i prihvatljivo da je M . pre njega otišao u Vukovar (ali takođe nakon okončanja streljanja na G . gde je, kako je to gore objašnjeno, bio do kraja)…, Nadalje, svedok saradnik P . tvrdi kako su tom prilikom kada je on došao na mesto streljanja (u tom jedinom navratu koji priznaje i opisuje) najpre po jednog oštećenog iz prikolice izveli 'T . ', optuženi M. i optuženi Š. Đ . i lišili ih života 'klanjem' prerezivanjem vrata nožem tj. nanošenjem ubodnih rana. I svedok saradnik L . tvrdi da je optuženi Š . (u situaciji kada je pak on došao na mesto streljanja) jedno lice lišio života takođe nožem kojom prilikom je ovaj zarobljeni ležao na grudobranu od zemlje a Š . i A . su klečali pored njega i kad god bi se oštećeni pomerio, Š . bi ga ubadao nožem pri kom iskazu ostaje i prili kom suočenja sa ovim optuženim: 'Prilikom svakog uboda, znači još je davao ono, mislim on je bio klinički mrtav, ali još ono trzaj napravi i ti i I. ste sedeli, ti si sedeo prvi, taj momak što je mrtav bio i I . je sedeo na ćošku '. Iz ovih tvrdnji svedoka saradnika bi se dalo zaključitit da su 4 (četiri) oštećena lišena života klanjem, ubadanjem i sl. a ne ustrelom iz vatrenog oružja. Međutim, činjenica je a što se da zaključiti iz mišljenja grupe veštaka sudsko-medicinske struke sa Instituta za sudsku medicinu u N. i posebno mišljenje veštaka prof. dr. T . te veštaka prof. dr. B . koji veštaci su izvršili uvid u svih 200 obdukcionih zapisnika (o čemu je gore već bilo reči), evidentno je da je od 200 obdukcionih tela kod njih 193 se kao uzrok smrti utvrde strelne rane odnosno povređivanje vatrenim oružjem, u jednom slučaju uzrok smrti su ubodne rane glave, vrata i torza (OVČ 174 – identifikovan u licu P . A .), u 2 slučaju su (OVČ 154 – identifikovan u licu L. B . i OVČ 158 - identifikovan u licu D . P .) kao uzrok smrti konstatovane kombinovane povrede (i ubodno – rezne i strelne) a u 4 slučaja (OVČ 15, 91, 143 i 188) uzrok smrti nije klasifikovan uz napomenu veštaka da zbog 'odmaklih lešnih promena i znatnih nedostataka mekih tkiva, eventualno postojanje ubodno-reznih rana kod nekih drugih slučajeva, obducenti objektivno i nisu mogli utvrditi'. Veštak prof. dr. B. je na glavnom pretresu posebno analizirao pojedinačno konstatovane po vrede kod leševa kod kojih uzrok smrti nije klasifikovan (OVČ 15, 914, 143 i 188), a nakon prethodnog pregleda video materijala sa obdukci ja, i izneo da bi zaključak bio 'da u ovim slučajevima nisu našli nikakve elemente koji bi bili deo ili objektivnog nalaza ili nikakav element koji bi bio vidljiv na pregledanim snimcima, a koji bi uputio na postojanje ubodnih ili reznih rana na vratu' dodajući 'da to ne isključuje njihovo eventualno postojanje ali očito samo u onim slučajevima gde su meka tkiva bila toliko izmenjena posmrtno da je eventualno došlo i do brisanja svih znakova prethodnog povređivanja' . Iz ovoga se svakako ne može izvući zaključak da 4 lica 'na rupi' i nisu lišena života nožem ili kakvim drugim hladnim oružjem, a kako to opisuju svedoci saradnici odnosno da oni u ovom delu ne kazuju istinu. I još nešto, tačno je da svedok saradnik P . tvrdi kako ova trojica koju su noževima ubili 'T. ', Š. i M . nisu 'overavani' te bi se iz toga dalo zaključiti da kod njih nema strelnih rana. Međutim, to što se u njih nij e pucano tada neposredno nakon 'klanja' još uvek ne znači da se to nije desilo kasnije. M . je prilazio na ivicu rupe i 'overavao' ne samo one koji su neposredno pre toga streljani nego izvesno i druge za koje bi utvrdio da daju znake života (mrdaju se, pokušavaju ustati, oglašavaju se i sl.). Uostalom, u prilog ovom zaključivanju ide i već izneto kazivanje optuženog A . …, iz kazivanja svedoka saradnika P. proizilazi pak da L . sa njegovima (M, D . i Lj .) na G, za traktorom odlazi u automobilu kojim sam upravlja: ' iza traktora u pasatu zelene boje, vozio je K, na mesto suvo zača je bio Ki. iza su bili C . i M . ' a što i optuženi L, M, D, Lj . i svedok Lju . potvrđuju. Sud je uverenja da svedok saradnik P . u ovom delu kazuje istinu …, da bi se u potpunosti i na odgovarajući način izvršila ocena navedenih 'ključnih' dokaza u ovom postupku (a to su iskazi dva svedoka saradnika), neophodno je reći i da oni za ovaj sud nisu bili 'apostoli istine', kojima se ima neprikosnoveno verovati nego je sud pažljivo cenio njihova kazivanja kako međusobno tako i u odnosu na druge, posebno materijalne dokaze (kojih je nažalost vrlo malo kako je to u ovim predmetima evidentno) pa će se ovde, i pored već iznetih ocena u pojedinim delovima na više odgovarajućih mesta u razlozima ove presude, ukazati i na činjenicu da se ova dva svedoka razlikuju u kazivanjima na neke okolnosti ali i da, prilikom svedočenja u pojedinim fazama postupka i sami iznose u nekoliko različite tvrdnje …, sud je prihvatio iskaze svedoka saradnika P. i L . u delu kako je to i objašnjeno u razlozima ove odluke. Ovaj stav suda nije u sumnji evidentnom činjenicom da su i P . i L, kako je to već izneto u razlozima ove odluke, u sit uaciji kada su saslušavani kao 'obični' svedoci očigledno kazivali neistinu jer su njihova objašnjenja tipa da nisu želeli ni sebe ni druge da terete razumljiva. Nadalje, na isto nema značaja što svedok saradnik P. uporno i dosledno (i u startu teško razumljivo) prilikom svedočenja iznosi i drži se detalja o markama i boji vozila, te k o vozi i ko gde sedi i tako za 'prve tri ture' jer iz kazivanja veštaka dr . J, izvesno proizilazi da je reč o osobi odličnog pamćenja i sposobnosti reprodukcije upamćenog. I dalje, na isto nema značaja ni što je (po mišljenju ovog veća) nerazumljivo potpuno ekskulpirati od i kazne i odgovornosti ljude koji su evidentno počinili teške zločine, jer je izvesno da se ovako teška krivična dela bez ' svedoka saradnika, pokajnika' (ili kako ih god nazvali) kao 'nužnog zla' ne mogu uspešno procesuirati. Naravno da je prihvatljivije da makar i na ovaj način neko bude (ali samo delimično) ekskulpiran a da oni koji to zaslužuju izađu pred lice pravde i žrtve dobiju, makar i delimično zadovoljenje“;

- da su presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine, uvažene žalba Tužioca za ratne zločine, okrivljenog I. A . i njegovog branioca, te je preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine u pogledu odluke o kazni i Apelacioni sud je okrivljenu N . K . osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, a okrivljenog I . A . na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, dok su žalbe Tužioca za ratne zločine u preostalom delu, kao i žalbe ostalih okrivljenih odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena;

- da je Odlukom Ustavnog suda Už-4461/10 od 12. decembra 2013. godine usvojena ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i utvrđeno je da je podnosiocu povređeno pravo na nepristrasan sud kao sastavni deo prava na pravično suđenje, garantovano g članom 32. stav 1. Ustava, te je naloženo Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine; takođe je određeno da navedena odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta Kv. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe S . R;

- da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RS 2/14 od 19. juna 2014. godine usvojeni zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, te je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine;

- da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene kao neosnovane žalbe okrivljenih M. V . i njegovog branioca, branioca okrivljenog S . V, okrivljenog P . M . (ovde podnosioca ustavne žalbe) i njegovog branioca i branioca okrivljenog G. M, a presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, u osuđujućem delu u odnosu na okrivljene M . V, S . V, P . M . (podnosioca) i G. M . je potvrđena;

- da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz RS 4/18 od 27. marta 2018. godine odbijeni kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti više okrivljenih, kao i P . M . (podnosioca ustavne žalbe), podneti protiv pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine.

U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da „Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje i navode iz zahteva branioca okrivljenog P. M, advokata S . K . da su se sudije mr S . J, dr M . M . i O . H . morali izuzeti od sudijske dužnosti u predmetu Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine imajući u vidu da iako su navedene sudije učestvovale u ponovljenom postupku nakon ukidanja ranije pravnosnažne presude istog suda i to: mr S. J . u svojstvu predsednika veća i O . H . i dr M . M . u svojstvu članova veća, obzirom da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom. Sledstveno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu da branioci ovih okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti nisu naveli konkretne i zakonom propisane razloge za izuzeće u smislu odredbe člana 37. stav 1. tač. 1) do 4) Zakonika o krivičnom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu i okolnost da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom, neosnovanim ocenio navode iz zahteva branilaca okrivljenih N. K . i P . M . da je pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po. 2/14 od 24. novembra 2017. godine doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.), i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), a koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se svedoci ispituju ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Svedok je dužan da odgovore daje usmeno (član 102. stav 1.); da će se svedok prethodno opomenuti da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa prećutati, a zatim će se upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo, da će se svedok upozoriti da nije dužan da odgovara na pitanja predviđena u članu 100. ovog Zakonika i ovo upozorenja će se uneti u zapisnik (član 102. stav 2.); da će se od svedoka zahtevati da pre svedočenja poliži zakletvu (član 106. stav 1.); da javni tužilac može sudu predložiti da se uz određene pogodnosti kao svedok ispita pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada (u daljem tekstu: svedok saradnik), protiv koga se vodi krivični postupak za krivično delo iz člana 504a stav 3. ovog zakonika, pod uslovom da je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog dela, i ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje drugih krivičnih dela organizovane kriminalne grupe pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio (član 504o stav 1.); da svedok saradnik ne može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je organizator grupe iz stava 1. ovog člana (član 504o stav 2.); da će pre podnošenja zahteva, javni tužilac upozoriti svedoka saradnika na dužnosti iz člana 102. stav 2. i člana 106. ovog zakonika i pogodnosti iz člana 504t ovog z akonika, te da se na pogodnost oslobođanja od dužnosti svedočenja iz člana 98. ovog zakonika i oslobođenja od dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja iz člana 100. ovog zakonika svedok saradnik ne može pozvati (član 504p stav 1.); da će posle upozorenja iz stava 1. ovog člana, javni tužilac pozvati svedoka saradnika da u roku koji ne može biti duži od 30 dana, samostalno i svojeručno, što detaljnije i potpunije, iskreno opiše sve što zna o predmetu suđenja povodom koga se vodi krivični postupak i o drugim krivičnim delima, da će nepismeni svedok saradnik diktirati ovaj preliminarni iskaz u aparat za snimanje glasa (član 504p stav 2.); da osim dužnosti da iskazuje istinu i da ne prećuti ništa što mu je o predmetu suđenja poznato, svedok saradnik ima sva prava koja po ovom zakoniku pripadaju okrivljenom (član 504t stav 5.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da se podnosi lac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđen o lice u krivičnom postupku, ovom sudu suštinski obraća nezadovoljan odlukom nadležnog suda kojom je utvrđena nj egova krivi ca za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, te mu je posledično izrečena kazna zatvora u trajanju od 20 godina.

5.1. Najpre, podnosilac ustavne žalbe osporava valjanost iskaza svedoka saradnika broj 1. i broj 2. ( S. P . i B. L .), kao i to da sem njihovih iskaza nijednim drugim dokazom nije utvrđeno da je podnosilac kriv za izvršenje krivičnog dela koje mu je optužnim aktom stavljeno na teret, te da je stoga činjenično stanje u konkretnom slučaju pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Navodi da „samo svedok saradnik broj 2. tereti podnosioca da je tukao zarobljenike u špaliru; da samo svedok saradnik broj 1. tereti podnosioca da je zaklao jednog zarobljenika; da oba svedoka saradnika terete podnosioca da je 'overavao' pr eživele zarobljenike revolverom 'Magnum', ali su njihovi iskazi opovrgnuti analizom projektila izvađenih iz tela i odeće žrtava i čaura pronađenih na licu mesta“, kao i da je „svedok saradnik broj 2. ispitan u tom svojstvu mnogo kasnije u odnosu na svedoka saradnika broj 1, odnosno dobio je status nakon što je okrivljeni već bio upoznat sa izjavom svedoka saradnika broj 1. datom u tom svojstvu, kao i pomenutom izjavom podnosioca ustavne žalbe datom istražnom sudiji, u kojoj je isti objasnio da je revolver 'Magnum' dobio posle rata, pa kako je isti advokat – B . D . iz Novog Sada – paralelno bio branilac i svedoka saradnika broj 2. koji je sve do dobijanja statusa imao svojstvo okrivljenog lica i svedoka saradnika broj 1. koji je već bio svedok saradnik u istom postupku, nije bilo teško iskordinirati da svedok saradnik broj 2. učini uverljivijom izjavu svedoka saradnika broj 1. u pogledu tako teške optuž be protiv podnosioca, kakva je 'overa' preživelih zarobljenika, a u cilju opovrgavanja podnosiočeve odbrane po principu da više puta izgovorena laž postaje istina“, te u suštini zahteva da Ustavni sud oceni i prihvati ove nj egove navode , te da poništi osporenu presudu.

Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti ovih navoda podnosioca ustavne žalbe neophodno razmotriti i tzv. pravilo jedinog i odlučujućeg dokaza koje je E vropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ustanovio u presudi Luca protiv Italije, predstavka broj 33354/96, od 27. februara 2001. godine, a koje znači da ako se osuda temelji isključivo, ili u odgovarajućoj meri, na izjavi koju je dala osoba koju optuženi nije mogao ispitati lično ili preko branioca, bilo tokom istrage ili na suđenju, pravo na odbranu bilo bi ograničeno u meri koja nije u skladu sa jemstvima iz člana 6. (pasus 40.). Od ovog pravnog stava ESLjP je delimično odstupio u presudi Al-Khawaya and Tahery protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 26766/05-22228/06, od 15. decembra 2011. godine, u kojoj se navodi: „Sud stoga zaključuje da u slučaju u kojem je izjava iz druge ruke (hearsay statement) jedini ili odlučujući dokaz protiv okrivljenog, njeno dopuštanje kao dokaza neće automatski dovesti do povrede člana 6. stav 1. Istovremeno, ako se osuđujuća presuda temelji isključivo ili odlučujuće na iskazu odsutnih svedoka, Sud mora podvrgnuti postupak najpažljivijoj ispitnoj proveri.“ (pasus 147.). U isto j presudi navedeno je da izraz „odlučujući“ mora biti usko shvaćen u smislu da označava dokaz takvog značenja ili važnosti koji će verovatno biti presudan za ishod slučaja (pasus 131.).

Ustavni sud je uvidom u presudu Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, utvrdio da su u sprovedenom krivičnom postupku pribavljeni brojni dokazi, kao i da je ispitano više svedoka. Dakle, iskazi svedoka saradnika 1. i 2, odnosno svedoka saradnika S . P . i B . L . nisu bili jedini dokazi na kojima je zasnovana osporena presuda. Ali, po oceni Ustavnog suda, iskazi svedoka saradnika su bili odlučujući za donošenje osuđujuće presude. Imajući u vidu pravilo „jedinog i odlučujućeg dokaza“ koje je ustanovio ESLjP, Ustavni sud podseća da sama činjenica da se osuđujuća presuda u odnosu na podnosioca temelji na izjavama dva svedoka saradnika, ne predstavlja automatski povredu prava na pravično suđenje. Za ocenu da li je suđenje bilo pravično ili nije, bitno je u kojoj meri je sud podvrgao takve iskaze ozbiljnoj proveri i da li je nesumnjivo utvrdio njihovu verodostojnost.

Ustavni sud smatra da je u prvostepenoj presudi Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine pažljivo analiziran svaki pojedinačni dokaz, te da su iskazi svedoka saradnika cenjeni kako u odnosu na iskaze drugih ispitanih svedoka, tako i u vezi sa ostalim dokazima koji su izvedeni u toku postupka. Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine , kao drugostepeni, u tački 4.2. osporene presude je detaljno obrazložio, na ustavnopravno prihvatljiv način zašto je dodeljivanje statusa „svedoka saradnika“ okrivljenima (S. P . i B . L .) izvršeno u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a u tački 4.5.2. presude je obrazloženo kako je utvrđeno činjenično stanje u odnosu na radnje okrivljenog P. M . (podnosioca ustavne žalbe) . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud naročito napominje da svedok saradnik ima dužnost da govori istinu, za razliku od okrivljenog, tako da kada su okrivljeni B . L . i S . P . postali svedoci saradnici u konkretnom slučaju , nastala je njihova dužnost da se kaže istina i da se ništa što im je poznato o predmetu suđenja neće prećutati, a kako to proizilazi iz odredbe člana 504t stav 5. ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku koji se primenjivao u konkretnom slučaju.

Takođe, Apelacioni sud navodi da „suprotno navodima žalbi, pravilno je prvostepeni sud našao da je optuženi M. bio u špaliru i tukao zarobljenike koji su prolazili kroz špalir, zasnivajući taj zaključak u prvom redu na iskazu svedoka saradnika broj 2, koji je i nakon suočenja sa optuženim M . potvrdio svoj prvobitni iskaz. Odbranu optuženog M, koji tvrdi da je kasnije došao na Ovčaru, da su u tom trenutku zarobljenici već bili u hangaru i da nije bilo špalira, opovrgava u svojoj odbrani i optuženi Mu, koji navodi da je u vreme kada je on – Mu . bio u špaliru, video je optuženog M, što dodatno potkrepljuje iskaz svedoka saradnika broj 2, koji tvrdi da je video optuženog M . u špaliru i da je video da je i on udarao ratne zarobljenike. Stoga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio iskaz svedoka saradnika broj 2. u odnosu na radnje koje je ispred hangara preduzimao optuženi M. Neosnovano se žalbama optuženog M . i njegovog branioca osporava prvostepena presuda i u delu gde je utvrđeno prisustvo optuženog M . na G, kao i utvrđenje prvostepenog suda da je optuženi M . zaklao jednog od zarobljenika, te da je nakon streljanja prilazio do rupe sa leševima i pucao u one koji su davali znake života. Da je optuženi M . zaklao jednog zarobljenika prvostepeni sud je utvrdio na osnovu iskaza svedoka saradnika broj 1, koji je osim optuženog M. kao izvršioce u ubijanju zarobljenika klanjem označio još i optuženo g Š. i NN lice sa nadimkom 'T . '. Ovaj svedok saradnik je naveo da je optuženi M. i 'overavao' streljane zarobljenike. Taj deo iskaza svedoka saradnika broj 1. potvrđen je i iskazom svedoka saradnika broj 2. koji takođe navodi optuženog M . kao lice koje je bilo na G. i ' overavalo' streljane zarobljenike. Svedoci saradnici daju i relativno saglasan opis izgleda optuženog M . kojeg inače dobro poznaju, a koji se poklapa sa grubim opisom izgleda nepoznatog lica koje je, i po iskazu okrivljenog Pe. datog u po liciji (a koji inače ne poznaje optuženog M.) nakon streljanja 'overavalo' zarobljenike koji su pokazivali znake života“.

Ustavni sud napominje da se i Okružni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine u presudi Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine detaljno izjasnio, u skladu sa standardima prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na ove navode ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve navedeno, stanovište prvostepenog i drugostepenog suda prihvata i Ustavni sud, jer razloge navedene u presudama ocenjuje kao detaljne, dovoljne i ustavnoprav no prihvatljive, zbog čega tvrdnje podnosioca da su iskazi svedoka saradnika pravno nevaljani i neistiniti , Ustavni sud smatra neosnovanim .

5.2. Drugo, Ustavni sud posebno, povodom navoda podnosioca da je „navodno podnosilac 'overavao' streljane zarobljenike, što su tvrdila oba svedoka sarad nika govoreći da je podnosilac 'overavao' zarobljenike revolverom marke 'Magnum', što je materijalnim dokazima utvrđeno kao netačno, jer od 540 projektila izvađenih iz tela žrtava nije nađen ni jedan projektil od revolvera marke 'Magnum', niti je između više od 1700 pronađenih čaura pronađena neka koja potiče od revolvera marke 'Magnum', kao i da oba svedoka saradnika govore baš istu neistinu, koju sud smatra istinom samo zato što je izgovaraju obojica“, ukazuje da su ovi navodi ocenjeni na ustavnopravno prihvatljiv način u presudi Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine na str . 170 . i 171, kao i na str. 34. i 35. osporene drugostepene presude .

5.3. Treće, u odnosu na ostale navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od činjenice da su ova ukazivanja podnosioca o povredi procesnih garancija prava iz člana 32. stav 1. Ustava, već jasno, precizno i razumljivo obrazložena i ocenjena kao neosnovana od strane i prvostepenog i žalbenog suda, kao i Vrhovnog kasacionog suda, našao da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni i utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine.

5.4. Četvrto, Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne znači garanciju da će tokom sudskog postupka biti prihvaćeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i da će postupajući sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja relevantnog činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim a ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, što je ovde detaljno i učinjeno u presudi Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine.

Pri tome, u navedenim presudama je obrazloženo, na ustavnopravno prihvatljiv način, zašto su odbijeni dokazni predlozi podnosioca ustavne žalbe.

5.5. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje. Podnosilac obrazlaže povredu prava time što mu je u „ponovljenom drugostepenom postupku – po istoj žalbi na prvostepenu presudu koja je doneta po optužbi koja je ranije već pravnosnažno potvrđena – ponovo sudilo troje istih sudija koji su upravo i doneli pravnosnažnu presudu protiv podnosioca, a kojom je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, a u donošenju odluke po žalbi, su smislu člana 47. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku ne može da odlučuje sudija koji je ranije već meritorno odlučivao o optužbi“.

Ustavni sud je ocenio ove navode podnosioca kao neosnovane. Naime, odredbom člana 37. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da će sudija ili sudija – porotnik biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom. Podnosilac ukazuje da su sudije O. H, dr M . M . i mr S . J . kao članovi petočlanog veća doneli presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine, kao i da su navedene sudije bili članovi veća koje je donelo osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine. Odlukom Ustavnog suda Už-4461/2010 od 12. decembra 2013. godine usvojena je ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 Po2-1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe S . R . povređeno pravo na nepristrasan sud kao sastavni deo prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je naloženo da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi koju je S . R . izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine. Takođe, određeno je da odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta Kv. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe. Presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine je ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RS 2/14 od 19. juna 2014. godine.

Kako je, u konkretnom slučaju, reč o osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, koja je doneta u postupku po žalbi protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06, to Ustavni sud ukazuje da napred navedene sudije nisu učestvovale u donošenju i prvostepene i drugostepene presude. Navedene sudije su bili članovi veća Apelacionog suda u Beogradu, kao žalbenog suda, koje je donelo (ukinutu) presudu Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i samu osporenu presudu Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine. Apelacioni sud u Beogradu je u svemu postupio u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku, jer sudije O. H, dr M . M . i mr S . J , nisu učestvovali u donošenju meritorne (prvostepene) odluke o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe i u donošenju odluke po žalbi na tu prvostepenu odluku. Stoga je Ustavni sud ocenio kao neutemeljene navode podnosioca o povredi prava na nepristrasan sud , kao elementa prava na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava. Do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava bi nesumnjivo došlo da su napred navedene sudije učestvovale i u donošenju prvostepene i u donošenju drugostepene presude, protivno odredbi člana 37. stav 1. tačka 4 ) Zakonika o krivičnom postupku, a do čega u konkretnom slučaju očito nije došlo.

Sa druge strane, Ustavni sud napominje da je u Odluci Ustavnog suda Už-4461/10 navedeno da „višestruke procesne uloge koje je sudija S.V. imao u prvostepenom postupku, bilo u svojstvu predsednika Okružnog suda u Beogradu kada je odlučivao o zahtevima za izuzeće postupajućih sudija, bilo kao član vanpretresnog veća koje je donelo odluku o dodeljivanju okrivljenom S.P. statusa svedoka saradnika i, uz to, odlučivalo o produženju pritvora optuženima, ne može se opravdati na način na koji je to učinio zamenik v.f. predsednika Apelacionog suda u Beogradu u rešenju od 2. juna 2010. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev branilaca optuženih za izuzeće“. Naime, iako je nesporno da „je sudija, u skladu sa svojom funkcijom i po samom zakonu, dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost“, to se, prema oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja ne može smatrati dovoljnim da otkloni postojanje objektivne opravdane bojazni u nepristrasnost sudije S.V. Drugim rečima, Ustavni sud nalazi da, višestruko procesno angažovanje sudije S.V. u prvostepenom postupku i odluke koje je tom prilikom donosio, predstavljaju okolnosti koje, sagledane kroz njegovo učešće u istom predmetu kao predsednika žalbenog veća Apelacionog suda u Beogradu, izazivaju sumnju u pristrasnost u smislu člana 40. tačka 6) ZKP (u vezi s tim videti presudu ESLjP Perote Pellon protiv Španije, predstavka broj 45238/99, od 25. jula 2002 . godine, §§ 46.-48.). Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je „učestvovanjem sudije S.V, kao predsednika veća, u postupku donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 Po2-1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasan sud, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke“.

Dakle, ovom odlukom Ustavnog suda utvrđena je povreda prava na pravično suđenje podnosiocu S. R, a posledično i prema ostalim okrivljenima koji su se nalazili u istoj pravnoj situaciji kao i S . R. Do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava došlo je usled višestrukih procesnih uloga koje je sudija S.V. imao u prvostepenom postupku, a ne neko od troje sudija na koje ukazuje podnosilac ustavne žalbe P. M.

Ustavni sud ukazuje da je i Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi Kzz. RZ 4/18 od 27. marta 2018. godine, na ustavnopravno prihvatljiv način, ocenio istaknutu povredu prava na nepristrasan sud iz člana 32. stav 1. Ustava.

5.6. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje i prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.