Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđeno je pravno stanovište da je podnositeljki radni odnos na određeno vreme prestao istekom roka po sili zakona, te da se na nju ne mogu primeniti odredbe kasnije donetog zakona.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2272/2010
07.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Lazarević iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Lazarević izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 49/10 od 3. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Lazarević iz Kragujevca je 7. maja 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 49/10 od 3. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da se Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci kojom je preinačio presude nižestepenih sudova i odbio njen tužbeni zahtev pozvao na činjenice na koje nije ukazivano u nižestepenim postupcima, niti su ih sudovi utvrđivali. Dalje je navela da je netačna konstatacija Vrhovnog kasacionog suda da pripravniku prestaje radni odnos na određeno vreme istekom vremena na koji je zasnovan. Takođe je navela da je Vrhovni kasacioni sud derogirao odredbu člana 18. stav 2. Zakona o radu. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 49/10 od 3. marta 2010. godine povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da poništi osporenu presudu i da odredi da se otklone štetne posledice nastale primenom odluke ovog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5529/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Kragujevcu je 25. oktobra 2005. godine doneo presudu P. 5529/03 kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke žalbe, podnet protiv tuženog Instituta za zaštitu zdravlja iz Kragujevca, kojim je tražila da sud utvrdi da je zasnovala stalni radni odnos kod tuženog kao diplomirani hemičar, počev od 17. oktobra 2001. godine i da je tuženi dužan to priznati i vratiti je na rad na navedene poslove, a u stavu drugom izreke je obavezao tuženog da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati odgovarajući novčani iznos. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilja 26. oktobra 2000. godine zaključila sa tuženim ugovor o radu broj 01-2020, kojim je zasnovala radni odnos na određeno vreme u trajanju od 17. oktobra 2000. godine do 17. oktobra 2001. godine, na poslovima diplomiranog hemičara-pripravnika; da je Zavod za tržište rada omogućio i finansirao obavljanje pripravničkog rada tužilje kod tuženog; da je tužilja 24. septembra 2001. godine položila stručni ispit za diplomiranog hemičara; da posle 17. oktobra 2001. godine tužilja više nije vođena u evidenciji prisustva-odsustva na radu, niti je primala zaradu, ali je nastavila da faktički radi kod tuženog, kao volonter; da je tuženi odjavio tužilju kod Zavoda za tržište rada nakon proteka roka od osam dana od dana prestanka radnog odnosa, a uredno popunjenu radnu knjižicu joj nije vratio datumom prestanaka radnog odnosa, već kasnije; da saglasno odredbi člana 108. stav 2. tačka 1) Zakona o radnim odnosima, zaposlenom pripravniku može prestati radni odnos zasnovan na određeno vreme u smislu člana 18. tog zakona; da stoga pripravniku ne prestaje radni odnos automatski, kada istekne vreme pripravničkog staža, već ako po isteku tog vremena direktor donese takvu odluku; da ukoliko direktor takvu odluku ne donese, kao što je u konkretnom slučaju, pripravnik nastavlja sa radom kao da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, pod uslovom da je položio stručni ispit; da je nesporno da je tužilja položila stručni ispit, da odluka od strane direktora tuženog o prestanku radnog odnosa nije doneta, da je faktički nastavila da radi, pa je tužilja 17. oktobra 2001. godine postala radnik tuženog i prestala da bude pripravnik; da je na ovaj način zakon pružio mogućnost pripravniku, koji je kao tužilja zasnovao radni odnos na određeno vreme, da ostane u radnom odnosu na neodređeno vreme, pa kako direktor tuženog nije postupio shodno zakonskoj odredbi i nije doneo akt o prestanku radnog odnosa tužilje po isteku pripravničkog staža, ona je 17. oktobra 2001. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Okružni sud u Kragujevcu je 7. marta 2006. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž. 320/06 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5529/03 od 25. oktobra 2005. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 3. marta 2010. godine, odlučujući o reviziji tuženog, doneo osporenu presudu Rev. II 49/10 kojom je usvojio reviziju tuženog i preinačio presudu Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 320/06 od 7. marta 2006. godine, tako što je usvojio žalbu tuženog, preinačio presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5529/03 od 25. oktobra 2005. godine i odbio tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja zasnovala stalni radni odnos kod tuženog kao diplomirani tehničar, počev od 17. oktobra 2001. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i naknadi joj parnične troškove, a obavezao je tužilju i da tuženom naknadi parnične troškove u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i zaključili da je tužbeni zahtev osnovan, a kao razlog naveli da tuženi nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa tužilje, te da je tužilja faktički radila bez ugovora i na dan 21. decembra 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o radu, kojim je članom 18. poslodavac obavezan da pre stupanja na rad zaključi ugovor o radu, jer se u suprotnom smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i bez zaključenog ugovora o radu, danom stupanja na snagu; da je ovakav zaključak nižestepenih sudova u suprotnosti sa odredbama čl. 13. i 18. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS, broj 55/96); da radni odnos pripravniku prestaje na osnovu zakona istekom vremena na koji je zasnovan, a budući da tuženi poslodavac nije odlučio da tužilja, sa kojom je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme radi obavljanja pripravničkog staža ostane u radnom odnosu na neodređeno vreme, radni odnos tužilje je prestao istekom poslednjeg dana trajanja radnog odnosa na koji je zaključen; da stoga okolnost što je tužilja svojevoljno ostala i faktički radila kod tuženog do 3. januara 2002. godine, ne omogućava istoj ostvarivanje prava iz člana 18. stav 2. Zakona o radu, s obzirom na to da na dan stupanja na snagu ovog zakona nije bila u radnom odnosu kod tuženog, niti je tog dana stupila na rad.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 13. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96 i 28/01), pored ostalog, bilo je propisano: da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje u svojstvu pripravnika, radi osposobljavanja za samostalan rad (stav 1. tačka 4)); da zaposlenom koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme, prestaje radni odnos danom izvršenja posla, istekom određenog roka ili danom povratka odsutnog zaposlenog (stav 2.). Odredbom člana 14. stav 4. navedenog Zakona bilo je propisano da nadležni organ kod poslodavca može da odluči da pripravnik, koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme, po isteku pripravničkog staža ostane u radnom odnosu na neodređeno.

Članom 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je stupio na snagu 21. decembra 2001. godine, bilo je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku (stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Po nalaženju Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je dao ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje nižestepenih presuda i odbijanje tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala stalni radni odnos kod tuženog. Naime, odredbom člana 13. stav 2. Zakona o radnim odnosima bio je uređen prestanak radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme. Kada je razlog zasnivanja radnog odnosa osposobljavanje pripravnika za samostalni rad, do prestanka radnog odnosa dolazi danom isteka roka pripravničkog staža. Ovde je reč o prestanku radnog odnosa po sili zakona, istekom roka za koji je zasnovan. Pri tome, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog kasacionog suda da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 18. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01). Naime, pravna fikcija postojanja radnog odnosa iz člana 18. stav 2. navedenog zakona, važi samo za zaposlene koji su stupili na rad posle 21. decembra 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o radu, jer pre toga nje nije bilo. Podnositeljki ustavne žalbe je u konkretnom slučaju prestao radni odnos po sili zakona 17. oktobra 2001. godine, istekom roka od godinu dana za koji je zasnovan. Imajući u vidu da je pre stupanja na snagu Zakona o radu prestao pravni osnov po kome je podnositeljka ustavne žalbe bila u radnom odnosu, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu Vrhovnog kasacionog suda da se u konkretnom slučaju nije mogla primeniti odredba člana 18. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine.

Ustavni sud je ocenio da su u parničnom postupku utvrđene sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odgovarajuće odluke. Po nalaženju Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 49/10 od 3. marta 2010. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti