Povreda prava na pravično suđenje zbog neuredne dostave i pristrasnosti sudije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništavajući presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer podnosiocu nije dostavljena revizija na odgovor, a u odlučivanju je učestvovao sudija koji je ranije izuzet u predmetima istog podnosioca zbog sumnje u nepristrasnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-2273/2021

_______ 2024. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća … „ N.“ DOO Dobanovci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republi ke Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća … „ N.“ DOO Dobanovci i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2663/18 od 26. juna 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće … „ N.“ DOO Dobanovci izjavilo je Ustavnom sudu, 24. februara 2021. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu revizija koju je izjavio tužilac nije dostavljena na odgovor, čime je došlo do povrede procesnih pravila i onemogućeno mu da se na istu izjasni; da je veće Vrhovnog kasacionog suda bilo nepropisno sastavljeno, jer je učestvovao sudija, predsednik veća D.S, koji je u dva prethodno okončana predmeta sam navodio da postoje razlozi za njegovo izuzeće u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, a što potvrđuj u i rešenj a Vrhovnog kasacionog suda od 5. jula i 12. jula 2019. godine; da je revizijski sud proizvoljno tumačio utvrđeno činjenično stanje, da je materijalno pravo arbitrerno primenjeno, te da osporeni akt ne sadrži obrazloženje koje opravdava preinačenje nižestepenih presuda; da konstatacija revizijskog suda da su nižestepene presude „činjenično neutemeljene“, nije mogla dovesti do preinačenja presuda, već samo do ukidanja i vraćanja na ponovno suđenje , kako je to propisano članom 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog čega smatra da je došlo do povrede prava na pravično suđenje; da povredu prava na imovinu podnosilac vidi u činjenici da je donošenjem osporenog akta utvrđeno pravo vanknjižne svojine tužioca, zbog čega će pretrpeti materijalnu štetu usled otuđenja objekta u pogledu naplate naknade za eksproprijaciju od strane tužioca. Predložio je da Sud odloži primenu osporenog akta, usvoji ustavnu žalbu, te mu „naknadi svu materijaln u štet u“.

Podnosilac ustavne žalbe je, 19. januara 2022. godine , izjavio ustavnu žalbu, preko punomoćnika G . V, advokata iz Beograda, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 411/2021 od 23. septembra 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Osporenim rešenjem u stavu prvom izreke je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Prev. 544/2019, dok je u stavu drugom izreke obavezan podnosilac da tužiocu naknadi troškove postupka po predlogu za ponavljanje postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 3361/2015, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Tužilac „S.“ DOO Beograd je, 26. februara 2014. godine , podneo tužbu Privrednom sudu protiv tuženih - 1. Preduzeća … „N.“ DOO Dobanovci, ovde podnosioca ustavne žalbe, 2. „H.“ AD Beograd i 3. „H.“ AD Beograd, radi utvrđ enja ništavosti ugovora.

Prvotuženi (podnosilac ustavne žalbe) je punomoćjem od 8. decembra 2017. godine ovlastio advokate P . S . (MB …; PIB …), G. V, D . P . i M . V . iz Beograda, ulica I. broj …, da do okončanja postupka u tom predmetu zastupaju prvotuženog.

Presudom Privrednog suda P. 3361/2015 od 14. februara 2018. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „S.“ DOO iz Beograda kojim je tražio da sud utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o vansudskom poravnanju zaključen između tuženih – 1. Preduzeća … „N.“ DOO Dobanovci, ovde podnosioca ustavne žalbe, 2. „H.“ AD Beograd i 3. „H. h .“ AD Beograd overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Ov I 159086/2010 od 13. decembra 2010. godine, kao i zahtev da sud utvrdi da je tužilac vanknjižni vlasnik nepokretnosti-zgrade broj … u T. broj … u Beogradu, poslovna zgrada za koju nije utvrđena delatnost, površine 1650 m2, objekat izgrađen pre donošenja propisa o izgradi objekata, prizemlje, sa udelom 1/1, a po osnovu ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod I/Z Ov 1024/05 od 25. maja 2005. godine. Tužilac je obavezan da prvotuženom i drugotuženom plati troškove parničnog postupka.

Punomoćnici prvotuženog su podneskom od 17. septembra 2018. godine obavesti li sud da su promeni li adresu i da je nova adresa H . M . …, Beograd, umesto ranije adrese I. …, Beograd.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2663/18 od 26. juna 2019. godine potvrđena je presuda Privrednog suda P. 3361/2015 od 14. februara 2018. godine.

Tužilac je 3. oktobra 2019. godine izjavio reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, preko Privrednog suda u Beogradu, protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2663/18 od 26. juna 2019. godine. Revizija je dostavljena punomoćniku drugotuženog i trećetuženom.

Na dostavnici koja se nalazi u spisima predmeta, konstatovano je da je revizija tužioca od 3. oktobra 2019. godine uručena 9. oktobra 2019. godine advokatu P. S, na adresi V . R . …, Beograd. Na dostavnici se nalaze potpis i dostavljača i primaoca , bez pečata advokata.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine usvojena je revizija tužioca, pa je preinačena presuda Privrednog suda P. 3361/2015 od 14. februara 2018. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2663/18 od 26. juna 2019. godine i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o vansudskom poravnanju zaključen između tuženih - ovde podnosioca ustavne žalbe, „H .“ AD Beograd i „H. h .“ AD Beograd overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Ov I 159086/2010 od 13. decembra 2010. godine, te je utvrđeno da je tužilac vanknjižni vlasnik zgrade broj … ulica T . broj … u Beogradu, poslovna zgrada za koju nije utvrđena delatnost, površine 1650 m2, objekat izgrađen pre donošenja propisa o izgradi objekata, prizemlje, sa udelom 1/1, a po osnovu ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod I/Z Ov 1024/05 od 25. maja 2005. godine. Tuženi su obavezani da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno, da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je 27. maja 1947. godine „N . preduzeću …“ izdata građevinska dozvola da na imanju u ulici T. broj …, na katastarskoj parc eli …/2 KO Beograd 5, izgradi privremenu zgradu – magacin; da je rešenjem od 5. marta 1948. godine ime „N. preduzeću …“ u Beogradu promenjeno u „M. s .“; da je revizijom premera 1965. godine katastarska parcela …/2 pripojena katastarskoj parceli …/1 ukupne površine 2091 m2, na kojoj su upisani objekti kućni broj … u ulici B . i kućni broj … u ulici T; da je prilikom obnavljanja zemljišnih knjiga 1975. godine katastarska parcela broj …/1 bila upisana u list nepokretnosti ZKNj uloška … koji se sastoji od tri zemljišno-knjižna tela – ZKNj tela 1 – zemljište bez zgrade 2093 m2, zemljišno knjižnog tela 2 – kuća broj … u ulici B . i zemljišno knjižnog tela 3 – k uća broj … u ulici T, dok je samo na ZKNj telu 2 upisano pravo korišćenja u korist građevinskog preduzeća „K.“ Beograd; da je rešenjem od 21. oktobra 1999. godine bilo upisano pravo korišćenja i raspolaganja sa „K.“ u korist drugotuženog, dok na ZKNj telu 3 predmetnom objektu u T. nije bio upisan vlasnik ili korisnik; da su 25. maja 2005. godine PD „M.“ a.d. Beograd i PD „S.“ d.o.o. Beograd zaključili u govor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem II/3 Ov broj 1024/05, a na osnovu koga je osnovan i u APR registrovan tužilac; da je član tužioca „M .“ a.d, a sada prvotuženi, kao pravni sledbenik istog sa udelom od 47%; da upisani novčani kapital iznosi 20.485,15 dinara, a upisani nenovčani kapital 80.854.736,20 dinara; da se pravni prethodnik prvotuženog ugovorom o osnivanju obavezao da po upisu osnivanja društva u Agenciju za registraciju preda u svojinu tužioca svoj ulog u društvu, između ostalog i poslovni prostor u T . ulici broj …, površine 1650 m2; da su osnivanjem katastra nepokretnosti za KO Savski venac tokom 2010. godine preuzeti podaci iz zemljišno-knjižnog uloška broj … KO Beograd 5 i na katastarskoj parceli broj …/1 upisan je u list nepokretnosti broj … KO Savski venac, broj dela parcele 1 površine 20 ari 91 m2 pod zgradom, ukupne površine 20 ari 91 m2 poslovna zgrada u ulici B . broj … kao državna svojina, sa pravom korišćenja drugotuženog sa udelom 1/1, odnosno upisano je da se na katastarskoj parceli …/1 nalazi samo objekat u ulici B. broj … sa pravom korišćenja drugotuženog sa udelom 1/1; da je po prigovoru prvotuženog doneto rešenje Republičkog geodetskog zavoda od 4. juna 2010. godine kojim je dozvoljeno sprovođenje promene – ispravka strukture katastarske parcele broj …/1 površine 20 ari 91 m2 upisane u listu nepokretnosti broj … KO Savski venac , označene u A listu, tako što je upisano zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 4 ara 12 m2 i zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 16 ari 79 m2 sa pravom korišćenja upisano u korist drugotuženog sa udelom 1/1, dok je u B listu upisan objekat broj 1 površine 412 m2 sa pravom korišćenja u korist drugotuženog sa udelom 1/1 i objekat broj 2 sa pravom korišćenja upisanog u korist „vlasnik, odnosno držalac nije utvrđen“ sa udelom 1/1; da su nakon toga tuženi zaključili ugovor o vansudskom poravnanju od 10. decembra 2010. godine kojim su saglasno konstatovali - da je kompanija „ N.“ DOO u svojstvu pravnog sledbenika „M. s .“ držalac – vanknjižnji vlasnik objekta u T . ulici broj … na katastarskoj parceli broj …./1 upisanog u list nepokretnosti broj … KO Savski venac, da su članom 2 . ugovora potpisnici sporazumno uredili imovinsko-pravne odnose vezano za katastarsku parcelu …/1 i objekte postojeće na istoj tako što su se saglasili da se u list nepokretnosti broj … KO Savski venac izvrši upis na zgradi broj 2 u T. ulici broj … i upiše vanknjižni vlasnik, odnosno držalac objekta prvotuženi sa udelom 1/1 sa pripadajućim pravom korišćenja zemljišta – katastarske parcele …/1 u idealnom delu 1679/2091; da je na osnovu navedenog ugovora o vansudskom poravnanju, uverenja Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove od 27. oktobra 2010. godine, potvrde A gencije za privredne registre od 8. februara 2010. godine i 16. marta 2011. godine, doneto rešenje Republičkog geodetskog zavoda od 21. marta 2011. godine kojim je dozvoljena ispravka strukture parcele tako što su na katastarskoj parceli …/1 umesto jednog objekta, upisana dva i na zgradi broj … u T . ulici broj … upisano pravo svojine 1/1 u korist prvotuženog. Dalje je navedeno: da su na temelju ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zauzeli stanovište da ugovor o osnivanju tužioca po kome je sporna nepokretnost uneta kao osnivački ulog pravnog prethodnika tuženog „ N.“ DOO predstavlja samo pravni osnov sticanja, ali da se tužilac nije upisao kao vlasnik iste u katastru nepokretnosti; da sporna nepokretnost nije preneta ni u državinu tužioca; da zbog toga, saglasno odredb ama člana 13. st. 1. i 3. i člana 110. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) , kao i člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa tužilac nije mogao steći ni vanknjižno pravo svojine na toj nepokretnosti; da je osim toga, neosnovan zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o vansudskom poravnanju , z bog toga što njime nije vršeno svojinsko raspolaganje spornom nepokretnošću, već samo regulisanje međusobnih obaveza ugovornih strana; da se iz tog razloga ne radi o simulovanom pravnom poslu; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje, jer nalazi da je činjenično i pravno neutemeljeno; da je nesporna činjenica da je ugovorom o osnivanju tužioca II/3 Ov broj 1024/05 od 25. maja 2005. godine njegov osnivač – pravni prethodnik tuženog „N.“ DOO kao svoj osnivački ulog, između ostalog, uneo i poslovni prostor u T. broj … u Beogradu, površine 1650 m2, koji u prirodi predstavlja spornu nekretninu; da je zbog toga, saglasno odredbi člana 13. stav 6. Zakona o privrednim društvima, ta nepokretnost postala svojina novoosnovanog privrednog društva, odnosno tužioca; da je tačna tvrdnja da je tužilac tim ugovorom stekao pravni osnov za upis prava svojine u katastru nepokretnosti i da to nije učinio; da , međutim, izostanak upisa ne može onemogućiti tužioca da se saglasno citiranom osnivačkom ugovoru legitimiše kao vanknjižni vlasnik sporne nepokretnosti; da to iz razloga što se saglasno utvrđenom zemljišno -knjižnom stanju do datuma zaključenja ugovora o vansudskom poravnanju zaključenog između tuženih 10. decembra 2010. godine , ta nepokretnost vodila u listu nepokretnosti broj … KO Savski venac , kao objekat broj …, bez određenja titulara, odnosno sa upisom prava korišćenja u korist: „vlasnik, odnosno držalac nije određen“; da u katastru nepokretnosti nije bio upisan ni vlasnik, ni korisnik sporne nepokretnosti sve do zaključenja i sprovođenja upisa po ugovoru o vansudskom poravna nju tuženih; da je zbog toga tužilac , kao nesporni titular prava na tom objektu po osnovu osnivačkog ugovora , mogao steći vanknjižno pravo vlasništva nad predmetnom nepokretnošću; da se , pri tome, njegov status vanknjižnog vlasnika ne može uslovljavati, a još manje isključiti, činjenicom da on nije i držalac te nepokretnosti; da se pravo na državinu izvodi iz prava vlasništva; da iz tog razloga status vanknižnog vlasništva na spornom objektu tužiocu daje pravo i na državinu istog; da je po tom osnovu on jači u pravu od bilo kog svakodobnog držaoca te nepokretnosti koji je njen posednik po slabijem pravnom osnovu; da ni ugovorom o vansudskoom poravnanju, a ni bilo kojim drugim dokazom nije potvrđeno postojanje jačeg pravnog osnova za državinu spornog objekta od strane tuženog prvog reda u odnosu na tužioca; da se zato tuženi prvog reda nije mogao legitimisati kao zakoniti sticalac prava svojine na toj nekretnini, a pogotovu taj status nije mogao steći zaključenjem spornog ugovora o vansudskom poravnanju u kome je samo konstatovano da je on držalac te nepokretnosti; da je, sledom rečenog, pravno neutemeljeno i stanovište nižestepenih sudova da je pravno valjan ugovor o vansudskom poravnanju zaključen između tuženih 10. decembra 2015. godine; da se tim ugovorom suštinski uređuje i određuje vlasništvo tuženog „ N.“ DOO na predmetnoj nepokretnosti; da, međutim, u tom ugovoru nije naveden pravni osnov po kome je tuženi prvog reda stekao državinu na objektu u odnosu na koji mu ugovorne strane priznaju vlasništvo; da je konstatovano samo da je tuženi „ N.“ DOO, kao pravni sledbenik „M. s .“, kao nespornog vlasnika predmetne nepokretnosti , njen držalac; da je takva konstatacija u direktnoj suprotnosti sa sadržinom ugovora o osnivanju tužioca; da je u tom ugovoru izričito konstatovano da je ta nekretnina uneta kao osnivački ulog „M . s .“ u osnivanju tužioca; da tuženi „N.“ DOO nije i ne može biti pravni sledbenik sporne nepokretnosti, jer je ona saglasno imperativnoj odredbi člana 13. stav 6. Zakona o privrednim društvima postala vlasništvo tužioca; da to dalje znači da ova nekretnina nije mogla biti predmet spornog ugovora o vansudskom poravnanju, niti se po tom osnovu moglo opredeliti i upisati vlasništvo na istoj u korist tuženog „ N.“ DOO; da, naprotiv, to predstavlja akt neovlašćenog raspolaganja tuđom stvari i ustanovljene prava svojine na strani tuženog „ N.“ DOO bez ikakvog pravnog osnova; da zbog toga sporni ugovor o vansudskom poravnanju ima za predmet utvrđenje prava vlasništva na predmetnom objektu u korist tuženog „ N.“ DOO koje je protivno prinudnom propisu – odredbi člana 3. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa po kojoj samo vlasnik ima pravo da njome raspolaže, zbog čega se i pravo svojine može steći samo od vlasnika; da iz tog razloga, a shodno odredbi člana 49. Zakona o ob ligacionim odnosima, takav ugovor ima za predmet nedopušteno raspolaganje tuženih; da je, stoga , saglasno odredbi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima i sporni ugovor o vansudskom poravnanju zaključen između tuženih 10. decembra 2010. godine apsolutno ništav; da je iz tog razloga osnovan zahtev tužioca da se njemu prizna status vanknjižnog vlasnika na spornoj nepokretnosti; da je on taj status stekao po osnovu osnivačkog ugovora i činjenice da u to vreme u katastru nepokretnosti na spornoj nekretnini nije bio upisan ni vlasnik ni njen držalac; da se , stoga , saglasno odredbi člana 83. stav 1. tačka 2. Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti , tužilac nije mogao upisati kao titular prava svojine; da se on , saglasno osnivačkom ugovoru , može legitimisati samo kao vanknjižni vlasnik sporne nekretnine i da je zbog toga njegov zahtev za priznanje takvog statusa osnovan .

3.2. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Su VII 39 broj 61/2019 od 5. jula 2019. godine, po zahtevu tuženog , ovde podnosioca ustavne žalbe, izuzet je sudija D.S. od vršenja sudijske dužnosti u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 113/19. U obrazloženju je navedeno: da je tuženi istakao da ima osnovane razloge da sumnja u nepristrasnost sudije D.S, imajući u vidu njegovo držanje u drugim predmetima u kojima je tuženi bio stranka, a u kojima je njegova supruga bila stranka koja je zastupala interese suprotnih strana u odnosu na tuženog; da iz izjave sudije D.S. proizlazi da on smatra da iznete tvrdnje ukazuju na osnovanost njegovog izuzimanja od postupanja u predmetnom postupku, te je odlučeno da sudija D.S. bude izuzet od postupanja u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 113/19, u smislu člana 66. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da bi se u suprotnom kod nekog učesnika u predmetnom postupku mogla stvoriti sumnja u nepristrasnost u postupanju sudije D.S, kao i sumnja da im je uskraćeno pravo na suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Su VII 39 broj 71/19 od 12. jula 2019. godine izuzet je sudija D.S. od vršenja sudijske dužnosti u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 352/19. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, istakao da ima osnovane razloge da sumnja u nepristrasnost sudije D.S, imajući u vidu njegovo držanje u drugim predmetima u kojima je tuženi bio stranka, a u kojima je njegova supruga bila stranka koja je zastupala interese suprotnih strana u odnosu na tuženog; da iz izjave sudije D.S. proizlazi da on smatra da iznete tvrdnje ukazuju na osnovanost njegovog izuzimanja od postupanja u predmetnom postupku , te je odlučeno da sudija D.S. bude izuzet od postupanja u predmetu V rhovnog kasacionog suda Prev. 352/19, u smislu člana 66. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da bi se u suprotnom kod nekog učesnika u predmetnom postupku mogla stvoriti sumnja u nepristrasnost u postupanju sudije D.S, kao i sumnja da im je uskraćeno pravo na suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom.

4. Odredbom člana 32. stav 1.Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja ako postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66.); da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako – 1) je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak, 2) je kao akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član privrednog društva ili član zadruge ako je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik, 3) mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije, 4) je staratelj, usvojitelj ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika ili ako između njega i stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo, 5) između sudije i stranke teče neka druga parnica, 6) je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat, 7) je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora (stav 1.); da sudija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 67. stav 2.); da se dostavljanje fizičkim licima vrši na adresu koja je označena u tužbi, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta upisanu kod organa nadležnog za vođenje evidencije o ličnim kartama (član 131. stav 1.); da se dostavljanje punomoćniku advokatu može izvršiti i predajom pismena licu koje radi u njegovoj advokatskoj kancelariji, da se dostavljanje punomoćniku advokatu može izvršiti i predajom pismena odraslom članu porodičnog domaćinstva, ako punomoćnik delatnost obavlja u stanu (član 136. st. 1. i 2.); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci u roku od osam dana od dana prijema revizije, da u roku od 30 dana od dana dostavljanja revizije, protivna stranka može da podnese sudu odgovor na reviziju, da će po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, prvostepeni sud dostaviti reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411.).

5. Polazeći, najpre, od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time da njegovom punomoćniku nije dostavljena revizija suprotne strane na odgovor, Ustavni sud ukazuje da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste princip jednakosti stranaka u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropske komisije za ljudska prava prema kojoj „princip jednakosti pred sudom podrazumeva da strane moraju imati isti pristup spisima i drugim dokumentima, u meri u kojoj oni imaju ulogu u formiranju mišljenja suda (videti odluku Lynas protiv Švajcarske , broj predstavke 7317/75, od 6. oktobra 1976. godine). Iz izloženog sledi da standard pravičnog suđenja zahteva da se svakoj strani u postupku omogući da se izjasni o navodima i argumentima koje je iznela suprotna strana.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku , počev od 8. decembra 2017. godine, bio zastupan od strane četiri punomoćnika iz reda advokata (među kojima i advokat P. S, sa adresom I . …, Beograd, a zatim na adresi H . …, Beograd), kojima su dostavljani svi podnesci i odluke suda. Nakon toga, iako navedenim punomoćnicima nije otkazano punomoćje za zastupanje, dostavljanje pismena je izvršeno drugom advokatu – istog imena P . S , ali čije je sedište kancelarije na drugoj adresi (ulica V . R . broj …). S obzirom na izneto, Ustavni sud ne može prihvatiti da je u konkretnom slučaju reč o urednoj dostavi, budući da ne postoji dokaz da je predmetna revizija uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da dostavljanje pismena, kao parnična radnja suda, ima za cilj da se lice kome se pismeno dostavlja upozna sa njegovom sadržinom, pri čemu je za zastupanu stranku, to lice njen punomoćnik. Na taj način se obezbeđuje da se lice o čijim pravima i obavezama se odlučuje u postupku izjasni o navodima suprotne strane u sporu i sudu iznese svoje argumente u vezi spornih pitanja. Odredbe čl. 128. do 141. ZPP propis uju pravila u pogledu dostavljanja pismena i navedenim odredbama je propisano kome se dostavljaju pismena za zastupanu stranku i kada se smatra da je dostavljanje uredno izvršeno. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da dostavljanje proizvodi pravno dejstvo samo ako je izvršeno na način propisan zakonom i da je dostavnica, koju je adresat potpisao i na kojoj je lično naveo datum prijema, dokaz, odnosno potvrda o izvršenom dostavljanju.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu da, u konkretnom slučaju , revizija tuž ioca nesporno nije bila dostavljena na odgovor punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe, niti samom podnosiocu neposredno na zakonom propisani način, Ustavni sud je ocenio da je ovom radnjom nečinjenja povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi (videti Odluku Už-960/2011 od 13. marta 2014. godine), propust suda da dostavi reviziju na odgovor suprotnoj strani predstavlja povredu prava na pravično suđenje. Međutim, za ocenu da li su ispunjeni uslovi da se revizijska presuda poništi i odredi ponovno odlučivanje suda o reviziji, kao načinu otklanjanja posledica učinjene povrede prava, ili je samo utvrđenje povrede prava dovoljan vid satisfakcije podnosioca, Ustavni sud mora ispitati da li je revizijski postupak u celini bio pravičan na način na koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je najpre razmatrao i osnovanost navoda o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povredu prava na nepristrasan sud podnosilac ustavne žalbe zasniva na činjenici da je sudija D.S , kao predsednik veća koje je donelo osporenu presudu, morao biti izuzet, jer je u dva prethodno okončana predmeta u kojima je podnosilac ustavne žalbe bio stranka (tuženi) , sam ukazao da postoje razlozi za njegovo izuzeće zbog nepostojanja nepristrasnosti u odnosu na podnosioca.

Ocenjujući postojanje navodne povrede prava na nepristrasan sud, kao jednog od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega , mora istaći razliku između subjektivne pristrasnosti – postojanje stvarne predrasude od strane sudije i objektivne pristrasnosti – da li sudija nudi garantije koje su dovoljne da isključe bilo kakvu razumn u sumnju po ovom pitanju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava – u daljem tekstu: Evropski sud, Piersack protiv Belgije , od 1. oktobra 1985, broj aplikacije 8692/79, stav 30.). Pristrasnost suda postoji kada postupajući sudija ima različite procesne funkcije tokom postupka, kada se sastav sudijskog veća poklapa sa sastavom drugog veća koji je u učestvovao u istom postupku ili bio povezan sa predmetom spora, ili kada sud nije sastavljen od lica koja ispunjavaju zakonske uslove da budu sudije.

U pogledu subjektivne pristrasnosti, na koju se, u suštini, ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da se lična nepristrasnost sudije pretpostavlja sve dok ne pos toji dokaz o suprotnom (videti presudu Evropskog suda Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije, od 23. juna 1981, broj aplikacije 6878/75; 7238/75, stav 58.). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbama ZPP uređen postupak isključenja, odnosno izuzeća postupajućeg sudije. Institut isključenja, odnosno izuzeća ima za svrhu da spreči mogućnost pristrasnog suđenja, jer sudija ne sme vršiti svoju funkciju kad postoji razlog koji ukazuje na takvu mogućnost. Razlozi izuzeća se mogu podeliti u dve grupe. U prvu spadaju okolnosti navedene u samom Zakonu (isključenje) i tada nema mesta ocenjivanju da li sudija treba da sudi, već je on po samom zakonu izuzet. Drugu grupu čine sve druge okolnosti koje objektivnost sudije dovode u sumnju i tada sud ceni da li sudija treba da bude izuzet. Procesnu moguć nost izuzeća, po oceni suda, mogu koristiti i sudija i parnične stranke, s tim što takav zahtev mora biti obrazložen.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud još jednom podseća da podnosilac povredu prava na nepristrasan sud izvodi iz činjenice da je sudija D.S. bio izuzet od postupanja u dva prethodna postupka (predmeti Prev. 113/19 i Prev. 352/19) u kojima je podnosilac ustavne žalbe bio stranka pred Vrhovnim kasacionim sudom, kao i da je razlog izuzimanja u oba slučaja upravo i bilo mišljenje samog sudije „da iznete tvrdnje (podnosioca ustavne žalbe, koje se odnose na njegovo držanje u drugim predmetima u kojima je podnosilac bio stranka) ukazuju na osnovanost njegovog izuzimanja od postupanja u predmetnom postupku“. Ustavni sud konstatuje da tačka gledišta učesnika u postupku jeste važna, ali nije odlučujuća , već da je ono što je odlučujuće to da li se neka bojazan u tom smislu može uzeti kao objektivno opravdana (videti presudu Micallef protiv Malte , od 15. oktobra 2009. godine, broj predstavke 17056/06, stav 96.). Po oceni Ustavnog suda, okolnost da je sudija D.S . godinu dana pre donošenja osporenog akta sam ukazao da postoje razlozi vezani za nepostojanje ne pristrasnosti prema podnosiocu ustavne žalbe, čini objektivno opravdanom sumnju podnosioca u pristrasnost sudije .

Ustavni sud dalje konstatuje da se specifičnost konkretnog slučaja ogleda u tome što podnosiocu ustavne žalbe revizija nije bila dostavljena na odgovor i on nije bio upoznat sa činjenicom da se vodi postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom , te mu je samim tim uskraćena procesna mogućnost, predviđena ZPP , da podnese zahtev za izuzeće sudije D.S , kao što je to činio u prethodna dva postupka. Upravo je izuzeće sudije institut kojim se sprečava da odluku donese sudija čija je nepristrasnost u manjoj ili većoj meri dovedena u sumnju. Navedeno načelo nepristrasnosti ne predstavlja samo stvar i interes učesnika u postupku, već odražava i poverenje u samu pravosudnu instituciju i stoga Ustavni sud smatra da su navedeni propusti suda i posledice tih propusta takvi da se ne mogu zanemariti, te da samo utvrđenje postojanja povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , nije dovoljno, već je neophodno osporeni akt ukloniti iz pravnog sistema.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon , 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odlučio da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2663/18 od 26. juna 2019. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao da li je došlo do proizvoljne primene materijalnog prava, kao i povrede načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporenog akta.

8. Što se tiče ustavne žalb e izjavljen e protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 411/2021 od 23. septembra 2021. godine , kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Prev. 544/2019, Ustavni sud, imajući u vidu d a je poništio presudu Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine i da će se ponoviti postupak pred revizijskim sudom , nalazi da je odlučivanje o ovoj ustavnoj žalb i bespredmetno.

9. Vezano za zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta, te da će se ponovo odlučivati o izjavljenoj reviziji tužioca . Stoga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

10. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 544/2019 od 24. septembra 2020. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

11. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku zbog njenog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

12. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

Povreda prava na pravično suđenje zbog neuredne dostave i pristrasnosti sudije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti