Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak zbog smetanja poseda trajao je preko 12 godina, prvenstveno zbog neaktivnosti suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 3286/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D. iz Beograda podne o je , 2 3. marta 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 6227/12 od 26. decembra 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3286/12 od 12. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su doneti osporeni akti.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao 13 godina, dok povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu zasniva na tvrdnji da je odbijanje pružanja tražene pravne zaštite obrazloženo "međusobno nepovezanim, potpuno falsifikovanim i nerazumljivim navodima". Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje, utvrdi mu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i troškove na ime sastava i podnošenja ustavne žalbe od strane advokata. Takođe traži da Sud obustavi od izvršenja osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3286/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. juna 2000. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog S. S, zbog smetanja državine "korišćenja poseda ulaska u stan".

Na prvom ročištu, koje je održano 23. juna 2000. godine, sud je odredio privremenu meru kojom je naložio tuženom da obustavi građevinske radove na zidu kod vrata tužiočevog stana. Do februara 2002. godine, od još ukupno četiri zakazana ročišta, dva nisu održana - jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika, dok za drugo nisu navedeni razlozi neodržavanja.

Kako na ročište koje je bilo zakazano za 22. februar 2002. godine nisu došli uredno pozvani punomoćnici stranaka, sud je doneo rešenje o mirovanju postupka, a 22. juna doneto je rešenje o povlačenju tužbe jer je tužiočev podnesak sa predlogom za nastavak postupka bio združen drugom predmetu. Protiv rešenja o povlačenju tužbe tužilac je podneo žalbu koja je smatrana predlogom za povraćaj u pređašnje stanje.

U novembru 2002. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje. Do donošenja prvog prvostepenog rešenja P. 6988/02 od 30. januara 2008. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev, od još ukupno 13 zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog toga što je nadležni upravni organ dostavio pogrešne spise, a drugo zbog toga što je tužilac neposredno pre održavanja ročišta zakazanog za 3. april 2006. godine sudu predao dokaz o položenom predujmu za veštačenje. U periodu od juna 2004. do januara 2005. godine tužiocu je više puta pokušano uručenje naloga za polaganje predujma za sprovođenje građevinskog veštačenja, ali su se povratnice i dostavnice vraćale sa konstatacijama da tužilac nije zatečen u stanu i da se nije odazvao pozivima da na određenom mestu preuzme pismeno. U periodu od januara 2005. do februara 2006. godine nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Na predlog tužioca, na ročištu koje je održano 27. februara 2006. godine izmenjen je zadatak veštačenja. Osim građevinskog veštačenja, izveden je dokaz saslušanjem stranaka i jednog svedoka.

Navedeno prvostepeno rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8202/10 od 14. decembra 2011. godine.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog i jednog ročišta koje nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 12. aprila 2012. godine osporeno rešenje P. 3286/12, kojim je ponovo odbijen tužbeni zahtev.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 6227/12 od 26. decembra 2012. godine, kojim je potvrđena odluka nižestepenog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnos ilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao preko 12 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala sprovođenje obimnog dokaznog postupka jer je prvostepeni sud treba lo da utvrdi poslednje stanje državine i oceni osnovanost činjeničnih navoda tužbe o nastalom smetanju. U tom kontekstu, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, osim pismenih dokaza, izveo dokaz građevinskim veštačenjem i saslušao stranke i jednog svedoka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da tužilac i njegov punomoćnik nisu došli na dva ročišta, zbog čega je bilo doneto i rešenje o mirovanju postupka. Pored toga, tužiocu je u periodu od sedam meseci više puta bezuspešno pokušano uručenje naloga za polaganje predujma za veštačenje. Opisano ponašanje tužioca produžilo je trajanje postupka za godinu dana.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalb e, Ustavni sud nalazi da se ne može smatrati da je reč o postupku koji je za podnosioca bio od izuzetne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za podnosioca nastupila nenadoknadiva šteta, posebno imajući u vidu da je odmah nakon podnošenja tužbe sud privremenom merom tuženom naložio da obustavi izvođenje građevinskih radova.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud u periodu od preko godinu dana (januar 2005. - februar 2006. godine) nije preduzeo nijednu radnju u postupku, kao i to da je prvi žalbeni postupak trajao tri godine.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je, i pored određenog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da predmetni postupak bude okončan posle više od 12 godina.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje - dužinu trajanja postupka, ponašanje podnosioca koje je takođe uticalo na to da postupak duže traje, ali i značaj predmeta spora za njega. U tom smislu Sud je, polazeći od toga da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u pogledu svojih građanskih prava, našao da dužina trajanja konkretnog postupka za posledicu ima tek minimalnu nematerijalnu štetu po podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na predmet spora tj. činjenicu da rešavanje spora nije bilo od egzistencijalnog značaja za podnosioca. Osim toga, Sud je takođe imao u vidu da je do pravnosnažnog okončanja postupka bila na snazi privremena mera koja je podnosioca štitila od eventualnog preduzimanja bilo kakvih drugih radnji na zidu zgrade gde se nalaze ulazna vrata od njegovog stana. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje zbog stanja nesigurnosti u kom se nalazio u pogledu svojih građanskih prava, a ne pogoduje ostvarenju eventualno drugih ciljeva . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja simboličnu naknadu za povredu prava koju je podnos ilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu u odnosu na osporene akte, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno navesti da su obrazloženja odluka zasnovana na "međusobno nepovezanim, potpuno falsifikovanim i nerazumljivim navodima" jer ovakvi razlozi ne predstavljaju ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, Sud nije razmatrao zahtev za odlaganje njihovog izvršenja.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata , Ustavni sud konstatuje da je podnosilac lično potpisao i podneo ustavnu žalbu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti