Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je parnični postupak za naknadu štete, koji je trajao preko deset godina, povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. K . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. K . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 292/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. K . iz Kraljeva izjavio je Ustavnom sudu, 30. marta 2015. godine, preko punomoćnika Ž. V , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3627/14 od 9. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 292/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak, koji je prethodio ustavnosudskom, započeo podnošenjem tužbe 2004. godine, a da je okončan tek 2015. godine. Takođe je naveo da on nijednom svojom radnjom nije doprineo odugovlačenju postupka, već da su sudovi postupali na njegovu štetu „kako bi ga onemogućili da ostvari svoja prava i interese“. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je; u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 292/10 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1. juna 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Tužena je 8. marta 2006. godine odgovorila na tužbu, osporavajući visinu postavljenog zahteva . Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. septembar 200 4. godine, nije održano „zbog izvođenja radova u sudu“, dok je naredno ročište zakazano za 15. oktobar 2004. godine, održano . Na tom ročištu je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost dužine trajanja, stepena i intenziteta fizičkih bolova i straha, te stepena naruženosti i umanjenja životne aktivnosti tužioca .

Veštak je 18. februara 200 5. godine dostavio Opštinskom sudu nalaz i mišljenje, koji je tužilac osporio istakavši više primedbi. Do kraja 2005. godine bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana ( kako zbog toga što nije bilo dokaza da je nalaz i mišljenje veštaka dostavljen tuženoj, kao i zbog nedolaska veštaka na ročište) .

Tokom 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, a na jednom od njih je saslušan veštak. Tužena s e podneskom od 3. aprila 2006. godine izjasnila da nema primedbi na nalaz i mišljenje veštaka. Opštinski sud je rešenjem donetim na ročištu održanom 28. novembra 2006. godine naložio punomoćniku tužioca da u roku od 15 dana uredi tužbu u pogledu pravilnog označavanja tužen e, kao i da dostavi ili predloži relevantne dokaze, a da ukoliko smatra da je potrebno izvesti dokaz novim medicinskim veštačenjem, taj dokaz može izvesti komisija lekara veštaka. Istim rešenjem glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme. Tužilac je podneskom od 25. decembra 2006. godine uredio tužbu u pogledu označavanja tužene (Republika Srbija), ujedno ističući da smatra da nisu ispunjeni uslovi da veštačenje obavi komisija lekara veštaka, već da bi veštačenje trebalo da obavi veštak sudske medicine, a ne lice koje je već izvršilo veštačenje, jer ono nije osposobljeno za takvu vrstu veštačenja.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 6. novembra 2007. godine urgirao da Opštinski sud zakaže raspravu, kako bi se izveli predloženi dokazi i okončao postupak.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 15. januar i 25. mart 2008. godine nisu održana, jer stranke nisu bile uredno pozvane. Opštinski sud je na ročištu održanom 27. maja 2008. godine punomoćniku tužioca koji je bio prisutan dao nalog identične sadržine kao u rešenju od 28. novembra 2006. godine.

Podneskom od 21. avgusta 2008. godine tužilac je kao tužen u označio Republiku Srbij u - Ministarstvo odbrane i predložio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem od strane veštaka M. Z.

Opštinski sud je u zapisniku sa ročišt a za glavnu raspravu održanom 21. oktobra 2008. godine konstatovao da je tužilac delimično postupio u skladu sa nalogom suda u pogledu označenja tužene, ali da nije postupio u delu koji se odnosi na određivanje izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem (od strane Instituta - komisij e lekara veštaka ), već je ostao pri predlogu da se odredi veštačenje od strane tačno određenog veštaka - M. Z. Na istom ročištu, Opštinski sud je doneo novo rešenje kojim je naložio prisutnom punomoćniku tužioca da predloži izvođenje dokaza ponovnim veštačenjem ili od strane lekara veštaka sa spiska stalnih sudskih veštaka (koje će sud odrediti, a ne punomoćnik tužioca), ili od strane Instituta - komisije lekara veštaka. Glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme.

Narednih pet ročišta za glavnu raspravu zakazanih za 19. novembar 2009. godine, 25. maj, 12. oktobar i 21. decemb ar 2010. godine i 7. april 2011. godine, nije održano, jer pozivi strankama nisu bili uredno uručeni.

Punomoćnik tužioca pristupio je 7. jula 2011. godine na ročište za glavnu raspravu, a Osnovni sud mu je naložio da u roku od 15 dana predloži izvođenje dokaza za koje smatra da su od značaj a za presuđenje. Na ročištu zakazanom za 6. oktobar 2011. godine, punomoćnik tužioca je istakao „da nije uspeo da stupi u kontakt sa svojim vlastodavcem“, pa mu je sud dao novi rok za postupanje po ranije datom nalogu.

S obzirom na to da punomoćnik tužioca ponovo nije uspeo „da stupi u kontakt sa svojim vlastodavcem“, ni ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. januar 2012. godine nije održano.

Tužilac je podneskom od 4. aprila 2012. godine predložio da se izvede dokaz novim veštačenjem od strane Zavoda za sudsku medicinu iz N. Osnovni sud je rešenjem od 29. maja 2012. godine odredio izvođenj e predloženog dokaza.

Zavod za sudsku medicinu iz N. je 13. marta 2013. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a tužilac je 30. aprila 2013. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka, na koji nije imao primedbi.

Naredna dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana, jer se tužena nije izjasnila na nalaz i mišljenje veštaka od 13. marta 2013. godine. Zavod za sudsku medicinu iz N . je 9. aprila 2014. godine dostavio sudu dopunsko mišljenje u pogledu stepena naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. aprila 2014. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca, da bi tužena u podnesku od 23. aprila 2014. godine istakla prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete.

Osnovni sud je nakon ročišta održanog 17. jula 20 14. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 292/10, kojom je tužbeni zahtev u celini odbio kao neosnovan.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu doneo je osporenu presudu Gž. 3627/14 od 9. januara 201 5. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 292/10 od 17. jula 2014. godine. Pismeni otpravak navedene presud e je uručen punomoćnik u tužioca 2. marta 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1 . Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da se s vakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 1. juna 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 9. januara 2015. godine, donošenjem presude Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 3627/14 (uručena podnosiocu 2. marta 2015. godine). Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišt a da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao deset godina i sedam meseci, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, da bi mogao opravdati višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje i da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo odugovlačenju postupka . Naime, na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. oktobra 2008. godine naloženo je punomoćniku tužioca da predloži izvođenje dokaza ponovnim veštačenjem ili od strane lekara veštaka sa spiska stalnih sudskih veštaka (koje će sud odrediti, a ne punomoćnik tužioca), ili veštačenjem od strane Instituta - komisije lekara veštaka, da bi tužilac tek 4. aprila 2012. godine - tri i po godine kasnije, postupio po nalogu suda.

Ipak, i pored navedenog doprinosa podnosioca ustavne žalbe , o snovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje Opštinskog suda koji ni je preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu potpune neaktivnosti Opštinskog suda od 25. decembra 2006. do 15. januara 2008. godine, u kom periodu nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzeo bilo kakvu drugu procesnu radnju.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Što se tiče ustavne žalb e izjavljen e protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3627/14 od 9. januara 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom , te je stoga Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zaknom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.