Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o zakonitosti rešenja o eksproprijaciji. Postupak pred Vrhovnim sudom i Upravnim sudom trajao je skoro tri godine, što je ocenjeno kao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2283/2010
20.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinka Nikolića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinka Nikolića i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 530/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 4812/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubinka Nikolića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 530/10 od 18. marta 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinko Nikolić iz Užica je 8. maja 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 530/10 od 18. marta 2010. godine. U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da Upravni sud nije poštovao „institut pravednosti i jednakosti pred sudom“, da „kod presuđivanja nisu uzete u obzir povrede odredaba upravnog postupka“ i da su odredbe Zakona o eksproprijaciji pogrešno primenjene. Podnosilac, takođe, smatra da je predmetni upravni spor, koji je okončan presudom Upravnog suda U. 530/10 od 18. marta 2010. godine, trajao nedopustivo dugo.

U ustavnoj žalbi podnosilac dalje navodi: da je Vlada prvobitno utvrdila „javni interes radi izgradnje poslovnog objekta“, da bi ga kasnije opština Užice „preinačila“ i u Detaljni urbanistički plan „Međaj“ Užice unela da je predmetno zemljište „obuhvaćeno i planirano kao zona autobusko železničke stanice i javne garaže“; da „Železničko-transportno preduzeće Beograd“ nikada nije donelo odluku o izgradnji bilo kakvog objekta na teritoriji opštine Užice; da je od trenutka „prisilnog rušenja...do danas plac nedirnut“; da je „vidljivo da je Upravni sud imao u vidu da je došlo do sporazuma između strana u sporu, ali da je njegova porodica bila iscrpljena i morala da prihvati ponuđeno...“.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je „godinama otezao postupak, jer je od jedne do druge presude prolazilo po dve ili više godina, a da je doneo presudu u razumnom roku, ne bi ni došlo do prisilnog iseljenja niti oduzimanja nepokretnosti“. Podnosilac ustavne žalbe moli Ustavni sud da „oceni postupke i način sprovođenja eksproprijacije...i posledica koje su proizašle iz nepostupanja i trajanja postupka u nerazumnom roku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavn e žalb e, spisa predmeta Upravnog suda U. 530/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 4812/07) i druge dostavljen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Dopunskim rešenjem Opštinske uprave Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne poslove 07 broj 463-207/94-2 od 8. aprila 2002. godine dopunjeno je rešenje istog organa 07 broj 463-207/94-1 od 30. jula 2001. godine, tako što su eksproprisani objekti označeni u rešenju čiji je vlasnik Ljubinko Nikolić (ovde podnosilac ustavne žalbe), za potrebe krajnjeg korisnika «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda, radi izgradnje poslovnog objekta prema Detaljnom urbanističkom planu «Međaj» Užice. Istim rešenjem krajnji korisnik eksproprijacije je obavezan da ranijem vlasniku eksproprisanih objekata obezbedi druge nepokretnosti, odnosno naknadu u skladu sa odredbama Zakona o eksproprijaciji i određeno je da korisnik eksproprisanih nepokretnsti može ući u posed tih nepokrenosti po pravnosnažnosti odluke o naknadi, odosno po zaključenju sporazuma o naknadi za eksproprisane nepokretnosti.

Ministarstvo finansija i ekonomije je rešenjem broj 465-02-00078/95-07 od 15. maja 2003. godine odbilo žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o zakonitosti konačnog rešenja Ministarstva finansija i ekonomije, doneo presudu U. 2098/03 od 19. maja 2005. godine, kojom se tužba uvažava i navedeno drugostepeno rešenje poništava. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude ocenio da se osnovano ukazuje na nezakonitost pobijanog rešenja, budući da u spisima predmeta nedostaje zahtev korisnika eksproprijacije, ugovor između «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda i Javnog preduzeća «Direkcija za izgradnju» iz Užica, akt o izgradnji objekta donet u skladu sa propisima o planiranju i građenju, s obzirom na to da je eksproprijacija predložena radi izgradnje objekta, kao i izvod iz Detaljnog urbanističkog plana «Međaj» Užice. Taj sud je, takođe, istakao da je tuženi organ propustio da oceni navod podnosioca da izgradnja poslovnog objekta «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda ne predstavlja objekat infrastrukture u saobraćaju, kao i ostale navode, čime je povredio odredbu člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Vrhovni sud Srbije je ukazao da je u ponovnom postupku potrebno pravilno i potpuno utvrditi činjenično stanje u pogledu uslova i dokaza za eksproprijaciju, uz omogućavanje podnosiocu da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja, te pravilnom primenom materijalnog prava doneti zakonito rešenje.

U izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2098/03 od 19. maja 2005. godine, Ministarstvo finansija i ekonomije je donelo rešenje broj 465-02-00078/95 od 12. decembra 2005. godine, kojim je poništilo dopunsko rešenje Opštinske uprave Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne poslove 07broj 463-207/94-2 od 8. aprila 2002. godine.

Opštinska uprava Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne poslove je u ponovnom postupku donela dopunsko rešenje 07 broj 463-207/94-2 od 9. januara 2006. godine, protiv koga je podnosilac izjavio žalbu.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 465-02-00078/95 od 19. aprila 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, a presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2940/06 od 13. decembra 2006. godine poništeno je konačno rešenje Ministarstva finansija, jer je isto potpisao pomoćnik ministra, iako prema uvodu rešenja nije bio ovlašćen za njegovo donošenje.

U izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2940/06 od 13. decembra 2006. godine, Ministarstvo finansija je donelo rešenje broj 465-02-00078/95 od 9. maja 2007. godine, kojim je ponovo odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv dopunskog rešenja 07 broj 463-207/94-2 od 9. januara 2006. godine. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, ocenjeno da je prvostepeni organ u ponovnom postupku priložio spisima predmeta dokaze koji su nedostajali, a na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije. Ministarstvo finansija je ocenilo kao neosnovan navod podnosioca da izgradnja poslovnog objekta «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda ne predstavlja objekat infrastrukture u saobraćaju, jer je u članu 20. Zakona o eksproprijaciji propisano koji objekti predstavljaju objekte od opšteg interesa za koje Vlada može utvrditi opšti interes. Polazeći od toga da je Vlada rešenjem 05 broj 465-15317/2001-1 od 6. decembra 2001. godine utvrdila da je u konkretnom slučaju reč o izgradnji poslovnog objekta koji će biti u funkciji saobraćaja na pruzi Beograd-Bar, Ministarstvo je ocenilo da nema osnova da se u postupku eksproprijacije ponovo raspravlja o tome da li je reč o objektu čija je izgradnja od opšteg interesa.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. juna 2007. godine protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koju je po nalogu suda uredio 1. oktobra 2007. godine, dostavljajući pobijano rešenje. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da podnosiocu nije ponuđena «pripadajuća» nepokretnost; da «lokalna vlast nije zakonito izvršila procenu vrednosti nepokretnosti»; da je Ministarstvo finansija «naselo prevari» i da je krajnjem korisniku predata nepokretnost pre zaključenog sporazuma o naknadi; da je podnosiocu nasilno oduzeta nepokretnost. Tužbom se traži da se pobijano drugostepeno rešenje poništi, a Ministarstvo finansija i Opština Užice obavežu da podnosiocu isplate «neprocenjenu i neisplaćenu vrednost građevinskog zemljišta ... potkrovlja...i sobe», što ukupno čini 19.600 EUR, kao i iznos od 2.800 EUR, koliko iznose izdaci koje je podnosilac imao zbog angažovanja advokata i konsultanata, izrade dokumentacije i sl.

Postupajući po nalogu suda od 17. decembra 2007. godine, odgovor na tužbu su dostavili tuženi organ i Javno preduzeće «Železnice Srbije» u svojstvu zainteresovanog lica, 17. januara 2008. godine, odnosno 19. februara 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije nije dalje postupao u predmetnom upravnom sporu, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Upravnim sudom, koji je na sednici održanoj 18. marta 2010. godine doneo presudu U. 530/10, koja se osporava ustavnom žalbom. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da je tuženi organ pravilno postupio kada je odbio žalbu podnosioca, jer je prvostepeno rešenje doneto u skladu sa odredbom člana 29. stav 3. Zakona o eksproprijaciji. Upravni sud je istakao da je u ponovnom postupku pred prvostepenim organom utvrđeno: da je rešenjem Vlade 05 broj 465-15317/2001-1 od 6. decembra 2001. godine utvrđen opšti interes za eksproprijaciju predmetnih nepokretnosti; da postoji zaključen ugovor između Društvenog fonda za građevinsko zemljište, kao pravnog prethodnika Javnog preduzeća «Direkcija za izgradnju» iz Užica, i «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda od 1. februara 1993. godine, radi pribavljanja, komunalnog opremanja i prenosa prava trajnog korišćenja građevinskog zemljišta radi izgradnje poslovnog objekta «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» iz Beograda, u skladu sa Detaljnim urbanističkim planom «Međaj» Užice; da će predmetni poslovni objekat sa infrastrukturom biti u funkciji objekta u oblasti železničkog saobraćaja i predstavljati tehničko-tehnološko upravljački centar saobraćajnice na pruzi Beograd-Bar. U obrazloženju presude je navedeno da se ovi dokazi nalaze u spisima predmeta i da je na osnovu njih doneto prvostepeno dopunsko rešenje. Upravni sud je, takođe, naveo da je cenio navode tužbe koji se odnose na utvrđivanje opšteg interesa, ali je ocenio da su bez uticaja na drugačiju odluku suda. Taj sud je ocenio neosnovanim zahtev podnosioca da mu se utvrdi pravo na naknadu za oduzete nepokretnosti prema tržišnim uslovima, s obzirom na to da se pitanje naknade za oduzete nepokretnosti reguliše sporazumom između stranaka ili u postupku pred nadležnim sudom. Nalazeći da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno, Upravni sud je, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, u vezi sa članom 77. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u izreci. Osporena presuda uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. aprila 2010. godine.

Rešenjem Vlade 05 broj 465-15317/2001-1 od 6. decembra 2001. godine, koje je objavljeno u «Službenom glasniku Republike Srbije», broj 10/02 utvrđen je opšti interes za eksproprijaciju, odosno adminitrativni prenos nepokretnosti, radi izgradnje poslovnog objekta «Železničko-transportnog preduzeća Beograd» u Užicu, koji će biti u funkciji saobraćaja na pruzi Beograd-Bar, na nepokretnostima označenim u rešenju, među kojima je u trećoj alineji navedena nepokretnost podnosioca ustavne žalbe, koja je predmet dopunskog rešenja o eksproprijaciji

. 4. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u suštini ističe povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 530/10 od 18. marta 2010. godine. Označenom odredbom Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbama člana 20. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95 , „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, br. 23/01 i 20/09), u tekstu koji je važio na dan donošenja predmetnog rešenja o eksproprijaciji, bilo je propisano : da Vlada Republike Srbije može utvrditi opšti interes za eksproprijaciju ako je eksproprijacija nepokretnosti neophodna za izgradnju objekata , pored ostalog, u oblasti saobraćajne infrastrukture (stav 1.), da o pšti interes za eksproprijaciju može da se utvrdi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt kojim je na određenom zemljištu predviđena izgradnja objekata iz stava 1. ovog člana (stav 2.), kao i da se p rotiv akta Vlade o utvrđivanju opšteg interesa može voditi upravni spor kod Vrhovnog suda Srbije (stav 7.).

Saglasno odredbi člana 27. navedenog zakona, uz predlog za eksproprijaciju podnosi se izvod iz katastra nepokretnosti ili drugih javnih knjiga u kojima se upisuju prava na nepokretnostima, koji sadrži podatke o nepokretnosti za koju se predlaže eksproprijacija , akt o izgradnji objekta donet u skladu sa propisima o planiranju i građenju, ako se eksproprijacija predlaže radi izgradnje određenog objekta i dokaz da je, u skladu sa ovim zakonom, utvrđen opšti interes za eksproprijaciju.

Prema odredbama člana 28. Zakona, pored isprava iz člana 27. ovog zakona, uz predlog za eksproprijaciju korisnik eksproprijacije dužan je da podnese garanciju jedne od poslovnih banaka na iznos dinarskih sredstava potrebnih za obezbeđenje naknade za eksproprisanu nepokretnost (stav 1.), koja važi sve do isplate naknade (stav 2.) i sadrži klauzulu da se iznos sredstava iz garancije uvećava za indeks rasta cena na malo, sve do momenta isplate naknade (stav 3.).

Odredbama člana 35. stav 3. Zakona propisano je: da na zahtev korisnika eksproprijacije, ministarstvo nadležno za poslove finansija može odlučiti da se korisniku eksproprijacije nepokretnost preda pre pravosnažnosti odluke o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, odnosno pre dana zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, ali ne pre donošenja drugostepenog rešenja povodom žalbe protiv rešenja o eksproprijacij, ako oceni da je to neophodno zbog hitnosti izgradnje određenog objekta ili izvođenja radova (stav 1.); da se n eće dozvoliti predaja u posed korisniku eksproprijacije pre pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno pre zaključenja sporazuma o naknadi, ukoliko korisnik eksproprijacije nije prethodno utvrdio potrebne elemente za određivanje visine naknade za eksproprisani objekat, u smislu člana 31. tačka 7) ovog zakona (stav 2.); da a ko je korisniku eksproprijacije nepokretnost predata pre pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno pre zaključenja sporazuma o naknadi, a predlog za eksproprijaciju bude u daljem postupku pravosnažno odbijen, korisnik eksproprijacije je dužan da sopstveniku vrati nepokretnost i naknadi štetu (stav 3.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na pogrešnom uverenju da se povodom ocene zakonitosti predmetnog rešenja o eksproprijaciji vodio jedinstveni upravni spor čija dužina iznosi sedam godina. Međutim, iako je ocenjivao samo trajanje upravnog spora koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, Ustavni sud je imao u vidu i dužinu trajanja upravnog postupka koji je prethodi o predmetnom upravnom sporu, a koji je započeo 2002. godine, donošenjem dopunskog rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 1. juna 2007. godine, podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije, pokrenuo upravni spor koji je okončan osporenom presudom. Ustavni sud konstatuje da Vrhovni sud Srbije nije doneo odluk u u predmetnom upravnom sporu do 1. januara 2010. godine, a da je, zbog promena u organizaciji i nadležnosti sudova u Republici Srbiji, predmet po tužbi podnosi oca ustupljen Upravnom sudu, koji je o nj oj odlučio presud om od 1 8. marta 2010. godine. Prilikom razmatranja osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac propustio da dostavi sudu pobijani upravni akt, što je produžilo postupak za četiri meseca, ali je ocenio da to nije bitno uticalo na dužin u predmetnog upravn og spora. U pogledu složenosti predmeta upravnog spora, Ustavni sud nalazi da ocenjivanje zakonitosti sprovedenog postupka eksproprijacije u konkretnom slučaju nije iziskivalo ovako dugo odlučivanje suda o podnetoj tužbi, posebno imajući u vidu da je upravni akt iste sadržine već bio predmet sudske kontrole i da je pobijano drugostepeno rešenje doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije. Po mišljenju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je imao nesumnjiv pravni interes da se što pre donese pravnosnažna odluka o zakonitosti sprovedenog postupka eksproprijacije, posebno stoga što je od ishoda predmetnog upravnog spora zavisilo njegovo pravo na povraćaj eksproprisane nepokretnosti i naknadu štete, saglasno članu 35. stav 3. Zakona o eksproprijaciji.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 530/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 4812/07), podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ost vari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosi lac ustavne žalbe ni je zahteva o pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

6. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je najpre konstatovao da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, utvrdio da su nadležni upravni organi u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2098/03 od 19. maja 2005. godine i presude to g suda U. 2940/06 od 13. decembra 2006. godine otklonili sve nedostatke koji su doveli do poništaja ranije donetih rešenja, što je konstatovano i u osporenoj presudi Upravnog suda. Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom upravnom sporu isključivo ukazivao sudu na nezakonitosti koje su, po njegovom mišljenju, učinjene u postupku izvršenja rešenja o eksproprijaciji i isticao zahtev za isplatu «neprocenjene i neisplaćene vrednosti» građevinskog zemljišta i pojedinih delova objekta, te troškova koje je imao u vezi sa postupkom eksproprijacije. S tim u vezi, ovaj sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je bez osnova zahtev podnosioca da mu se utvrdi pravo na naknadu za oduzete nepokretnosti prema tržišnim uslovima, s obzirom na to da se pitanje naknade za oduzete nepokretnosti reguliše sporazumom između stranaka ili u posebnom postupku pred nadležnim sudom

Ustavni sud ocenjuje da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da nije postojao opšti interes za eksproprijaciju predmetnih nepokretnosti. Ovo stoga što je, na osnovu člana 20. Zakona o eksproprijaciji, rešenjem Vlade 05 broj 465-15317/2001-1 od 6. decembra 2001. godine utvrđeno da postoji opšti interes za eksproprijaciju nepokretnosti označenih u tom rešenju, među kojima je i nepokretnost podnosioca ustavne žalbe, radi izgradnje poslovnog objekta koji će biti u funkciji saobraćaja na pruzi Beograd – Bar. Ustavni sud konstatuje da je navedeno rešenje objavljeno u «Službenom glasniku Republike Srbije» i da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi stava 7. navedenog člana Zakona, protiv tog rešenja mogao voditi upravni spor.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak eksproprijacije sproveden od strane zakonom ustanovljenog organ a, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama važećeg procesnog zakona utvrdi o činjenično stanje od značaja za donošenje rešenja o eksproprijaciji i odlučio o predlogu za eksproprijaciju primenom merodavnog prava . Ustavni sud ocenjuje da je Upravni sud sproveo delotvornu kontrolu zakonitosti rešenja drugostepenog upravnog organa, kojim je odbijena žalba podnosioca, te da utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude. S obzirom na sve izloženo, Ustavni s ud utvrdio da u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređen o pravo na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Upravnog suda U. 530/10 od 18. marta 2010. godine.

7 . Na osnovu izloženog i odre daba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti