Odluka Ustavnog suda o ništavosti sporazuma o odricanju od zakonske otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništivši presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je pravo na zakonsku otpremninu, kao deo pravne zaštite za slučaj prestanka radnog odnosa, ustavno pravo kojeg se zaposleni ne može odreći, čineći sporazum ništavim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Živanović, Snežan e Kožokar, Vesn e Đorđević, Aleksandr e Petrović, Predrag a Stević a, Saše Milojković a i Jasmin e Obradović, svi h iz Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Živanović, Snežane Kožokar, Vesne Đorđević, Aleksandre Petrović, Predraga Stevića, Saše Milojkovića i Jasmine Obradović i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4907/10 od 30. marta 2011. godine povređena prava podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4907/10 od 30. marta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41 od 3. marta 2009. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Svetlane Živanović, Snežane Kožokar, Vesne Đorđević, Aleksandre Petrović, Predraga Stevića, Saše Milojkovića i Jasmine Obradović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ust ava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu P1. 311/08-41.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Živanović, Snežana Kožokar, Vesna Đorđević, Aleksandra Petrović, Predrag Stević, Saša Milojković i Jasmina Obradović, svi iz Požarevca, podneli su 20. maja 2011. godine, preko punomoćnika Ružice Lekić, advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 311/08-41 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4907/10 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, istakli: da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 311/08-41, jer je tužba podneta 29. decembra 2008. godine, ali nije u razumnom roku odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da su odredbe sporazuma kojima su utrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom ništave, jer je istima predviđena isplata otpremnine u manjem iznosu od iznosa koji je predviđen članom 158. Zakona o radu i da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da je derogirao odredbe Zakona o radu. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba član a 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 311/08-48 (ranije P1. 311/08-41 Opštinskog suda u Požarevcu) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbu 29. decembra 2008. godine, Opštinskom sudu u Požarevcu, protiv tuženog PIK Distribucija “Vrbas”, AD, Beograd-Zemun, radi isplate otpremnine.

Tužba je sa prilozima dostavljena tuženom na odgovor 23. januara 2009. godine.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 3. marta 2009. godine je zaključena glavna rasprava, a presudom Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41, u stavu prvom izreke, je utvrđeno da su ništavi sporazumi broj 16577 od 15. decembra 2008. godine, broj 16205 od 15. decembra 2008. godine, broj 16207/08 od 1. decembra 2008. godine, broj 16208/08 od 1. decembra 2008. godine, broj 16206/08 od 1. decembra 2008. godine i broj 16579 od 15. decembra 2008. godine; stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocima na ime manje isplaćene otpremnine isplati opredeljene iznose , sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41 od 14. decembra 2009. godine je ispravljena presuda P1. 311/08-41 od 3. marta 2009. godine u stavu trećem izreke, u pogledu iznosa troškova parničnog postupka, dok je u preostalom delu presuda ostala neizmenjena.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41 od 14. decembra 2009. godine, Viši sud u Požarevcu je rešenjem Gž1. 8/10(2009) od 26. januara 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedeno rešenje o ispravci .

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41 od 3. marta 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 4907/10 od 30. marta 2011. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca u celosti kao neosnovan i obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostpene presude proizlazi: da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog i da im je rešenjem od 15. decembra 2008. godine otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom; da je tačkom 3. rešenja o otkazu ugovora o radu konstatovano da je zaposlenima isplaćena otpremnina u visini utvrđeno j odredbama Zakona o radu i da su tužioci sa poslodavcem 15. decembra 2008. godine zaključili pismeni sporazum o visini i načinu isplate otpremnine po kome je utvrđen iznos od 50 evra po godini staža, obračunato po srednjem kursu Narodne banke Srbije, odnosno da su se pismeno odrekli isplate otpremnine u većem iznosu od 50 evra, a do iznosa koji im inače pripada po članu 179. tačka 9) Zakona o radu. Prema stavu drugostepenog suda tužioci su sa tuženim, kao poslodavcem , zaključili sporazum o visini i načinu isplate otpremnine gde su naveli da su upoznati sa iznosom otpremnime koja im pripada (naveden je minimalni iznos) ali da su saglasni da im se isplati u iznosu koji je naveden u sporazumu u kojoj situaciji, drugostepeni sud nalazi da je došlo do otpuštanja duga shodno članu 344. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje, drugostepeni sud navodi da su tužioci kao poverioci izjavili tuženom kao dužniku, da neće tražiti ispunjenje obaveze u iznosu preko iznosa za koji su se sporazumeli, a za koji znaju da im pripada sa čime se dužnik saglasio, te da je došlo do otpuštanja duga, kog prava na otpremninu se delimično, imalac može odreći kada je potraživanje dospelo, te da navedeni sporazumi nisu apsolutno ništavi, niti se tužioci pozivaju na eventualne mane volje koje bi sporazum činile rušljivim. Naime, drugostepeni sud ističe da kako se tužioci, kao zaposleni mogu odreći otpremnine , to znači da se mogu odreći i njenog dela što je usledilo u konkretnom slučaju, imajući u vidu odredbu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima i činjenicu da se radi o potraživanju koje je dospelo, na šta osnovano ukazuje i žalba tuženog i u kom smislu je i tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, kao i navodi da otpremnina utvrđena opštim aktom, ugovorom o radu ili sporazumom može biti jednaka ili veća od otpremnine predviđene zakonom, ali ne i manja, što bi bilo u situaciji da se tužioci nisu saglasili sa iznosom otpremnine, koje je potraživanje u momentu saglašavanja dospelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca ustavne žalbe , bilo je propisano: da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona i da su ništave p ojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog (član 9.) ; da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih deset godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158.) ; da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da su podnosiocima u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređena prav a na pravično suđenje i na rad , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavna žalba je podneta i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Naime, kako je podnosiocima radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za nj ihovim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, u konkretnom slučaju, radni odnos im je mogao prestati samo pod uslovom da im bude isplaćena otprem nina utvrđena opštim aktom ili ugovorom u radu, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o radu, koji je tada bio na snazi. Imajući u vidu da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosi laca.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u odlukama Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine , Už-2594/2009 od 12. jula 2012. godine, Už-3281/2010 od 22. novembra 2012. godine, Už-2140/2010 od 20. novembra 2013. godine i Už-794/2011 od 4. decembra 2013. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4907/10 od 30. marta 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da nadležan sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P1. 311/08-41 od 3. marta 2009. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da im je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 311/08-41 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosilaca neosnovani. Naime, parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom je okončan u dve instance za dve godine i tri meseca.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava, jer je u konkretnom slučaju prethodno moralo biti odlučeno o žalbi na rešenje kojim je izvršen ispravka prvostepene presude, a potom o žalbi na presudu.

Pored toga, Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Međutim, navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da se ukupno trajanje parničnog postupka od dve godine i tri meseca ne se smatra dugim rokom. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ništavosti sporazuma o odricanju od zakonske otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti