Odluka Ustavnog suda o zahtevu za isplatu kosovskog dodatka i suđenju u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Žalba u preostalom delu, koja se tiče isplate kosovskog dodatka, odbačena je jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Ivanovića iz Novog Brda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Ivanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev. 3227/08.

2. Odbacuje se ustavna žalba Saše Ivanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3227/08 od 14. maja 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Saša Ivanović iz Novog Brda podneo je 4. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3227/08 od 14. maja 2009. godine, zbog povrede načela jednakosti utvrđenog članom 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zaječmenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njihov zahtev i na taj način stavili podnosioca ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju, čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7476/06 od 27. juna 2008. godine je, između ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da mu na ime manje isplaćenih zarada za navedeni period isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu doneo je presudu Gž. 4386/08 od 19. septembra 2008. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu. Tužilac je protiv ove presude izjavio reviziju. Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije doneo je osporenu presudu Rev. 3227/08 od 14. maja 2009. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno da se, i po oceni Vrhovnog suda Srbije, Zaključak Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine ne primenjuje neposredno, već da je za njegovu realizaciju bilo neophodno doneti posebne propise i akte, uz obezbeđenje sredstava iz budžeta, pa je priznavanje prava na uvećanje plate i obračun plate uvećane za 100% prema navedenom Zaključku, tužilac mogao zahtevati samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi navedeni u Zaključku, jer sud nije nadležan da o priznavanju ovog prava zaposlenog odlučuje u radnom sporu. Takođe je navedeno da bi tužilac imao pravo da zahteva isplatu razlike uvećane zarade pred sudom samo ako je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene, a nije isplaćena tužiocu, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u kome je zaposlen.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Ovom informacijom, koja je prema tački 1. Zaključka, sastavni deo tog zaključka, u cilju rešavanja pitanja radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno, do donošenja odgovarajućih zakona, će se urediti tako što će se iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti, između ostalog, za zaposlene koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija, tako da primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, s tim da se navedeno uvećanje plate, odnosno zarade obračunava na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovice utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje, zaječmenog članom 32. stav 1. Ustava, a koji se odnose na „(ne)primenu“ Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe navedenog Zaključka Vlade Republike Srbije nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Polazeći od činjenice da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije okončan pre objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda, a imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud nije cenio ove navode ustavne žalbe. S druge strane, u pogledu navoda ustavne žalbe da je osporena presuda doneta „isključivo zbog pristrasnosti u korist države“, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio ni jedan dokaz u prilog svoje tvrdnje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti, utvrđeno članom 21. stav 1. Ustava, jer je Vrhovni sud zauzeo stav da nije osnovan zahtev za isplatu tzv. kosovskog dodatka, te da je tako on stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju takav dodatak, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije ničim potkrepio svoje navode, odnosno da nije pružio dokaze da je zbog nekog njegovog ličnog svojstva na bilo koji način diskriminisan, kako bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela jednakosti.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev. 3227/08, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Vrhovni sud Srbije je o izjavljenoj reviziji odlučio u roku od osam meseci od donošenja presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4386/08 od 19. septembra 2008. godine, što se, prema stanovištu ovog suda, ali i praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević