Odbijanje ustavne žalbe zbog ustavnopravno prihvatljive primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv revizijske presude kojom je podnosiocu umanjen iznos naknade štete. Utvrđeno je da je stanovište Vrhovnog kasacionog suda o supsidijarnoj odgovornosti Garantnog fonda zasnovano na prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . M. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. M. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1821/10 od 24. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M. iz N. S. je 20. maja 2011. godine, preko punomoćnika S. H. B, advokata iz N. S, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1821/10 od 24. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je Vrhovni kasacioni sud trebalo da odbaci reviziju tuženog kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv prvostepene presude; da se Vrhovni kasacioni sud nije kretao u granicama razloga istaknutih u reviziji, jer je tuženi osporavao pravo na naknadu materijalne štete, a ne njenu visinu; da je osporenom revizijskom odlukom lišen prava na potpunu naknadu materijalne štete. Tražio je troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 5101/06 od 7. februara 2007. godine obavezao tuženog - Udruženje osiguravača Srbije -Garantni fond da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati novčani iznos od 1.231.548,92 dinara na ime materijalne štete na vozilu , sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj novčani iznos od 26. decembra 2006. godine do isplate, novčani iznos od 600,00 dinara na ime troškova šlepanja vozila , ca zakonskom zateznom kamatom od 4. februara 1999. godine do isplate i novčani iznos od 93.038,00 dinara na ime troškova parničnog postupka koji su utvrđeni presudom Trgovinskog suda u Pančevu P. 1441/03 od 27. decembra 2004. godine , sa zakonskom zateznom kamatom od 27 . decembra 2004. godine do isplate i troškove parničnog postupka od 188.245,00 dinara.

Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2139/07 od 15 . jula 2009. godine odbio kao neosnovanu podnetu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1821/10 od 24. februara 2011. godine, u stavu prvom, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda kojom je tuženi obavezan da podnosiocu ustavne žalbe isplati novčani iznos od 1.010.406,00 dinara na ime naknade štete na vozilu, novčani iznos od 600 ,00 dinara na ime troškova šlepanja vozila i novčani iznos od 93.038,00 dinara na ime troškova postupka, sa zakonskom zateznom kamatom na ove novčane iznose počev od 30. juna 2006. godine (dan podnošenja tužbe) pa do isplate i u pogledu dosuđenih troškova parničnog postupka u novčanom iznosu od 188.245,00 dinara, dok je u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da podnosiocu na ime naknade štete na vozilu isplati još i novčani iznos od 221.142,92 dinara, kao i u delu kojim je podnosiocu ustavne žalbe na dosuđene novčane iznose dosuđena i zakonska zatezna kamata , i to: za period od 26. decembra 2006. godine za štetu na vozilu, za period od 4. februara 1999. godine za troškove šlepanja vozila i za period od 27. decembra 2004. godine za dosuđene troškove postupka, do dana podnošenja tužbe 30. juna 2006. godine, tako što je tužbeni zahtev u tom delu odbio kao neosnovan.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno da je 28. decembra 1998. godine na putu M-22 kod I. došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je oštećeno vozilo podnosioca ustavne žalbe. Na dan nezgode teretno vozilo kojim je izazvana nezgoda u kojoj je oštećeno podnosiočevo vozilo, bilo je osigurano od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima kod AD za osiguranje „S. G." iz K. Potraživanje naknade materijalne štete podnosioca ustavne žalbe u odnosu na AD za osiguranje „S. G." u stečaju utvrđeno je pravnosnažnom i izvršnom presudom Trgovinskog suda u Pančevu P. 1441/03 od 27 . decembra 2010. godine u novčanom iznosu od 1.010.406,00 dinara na ime štete na vozilu , sa zakonskom zateznom kamatom od 18. novembra 2004. godine, novčanom iznosu od 600 ,00 dinara na ime troškova šlepanja vozila, sa zakonskom zateznom kamatom od 4. decembra 1999. godine, pri čemu su priznati troškova vođenja postupka pred tim sudom u novčanom iznosu od 93.038,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 27. decembra 2004. godine. Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD za osiguranje „S. G." je zaključen, ali podnosilac ustavne žalbe nije namirio svoje priznato novčano potraživanje iz stečajne mase u navedenom stečajnom postupku. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da podnosiocu isplati deo priznatog potraživanja na ime naknade štete koji je ostao nenaknađen iz stečajne mase AD za osiguranje „S. G.". Naime, član om 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ" , br oj 30/96 ), koji je stupio na snagu 6 . jula 1996. godine, propisano je, između ostalog, da se sredstva Garantnog fonda koriste za naknadu štete koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, a prema odredbi člana 106. istog zakona , iz sredstava Garantnog fonda naknađuje se šteta, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase. U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za namirenje štete iz sredstava Garantnog fonda, budući da je priznato podnosiočevo potraživanje ostalo nenaknađeno iz stečajne mase osiguravajuće organizacije. Dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda uslovljena je prethodnim okončanjem stečajnog postupka koji se vodi nad osiguravajućom organizacijom. Sledom iznetog, nižestepene presude su zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava u delu gde je tuženi obavezan da tužiocu isplati priznati deo stvarne štete u stečajnom postupku koji nije naknađen iz stečajne mase, ali su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su ponovo utvrđivali visinu stvarne štete na podnosiočevom vozilu na dan veštačenja u visini od 1.231.548,92 dinara, s obzirom da tuženi može biti odgovoran za štetu na vozilu samo u priznatom novčanom iznosu od 1.010.406,00 dinara, koji iznos po ovom osnovu nije naknađen iz stečajne mase. Takođe, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da podnosiocu na dosuđene vidove štete isplati i zateznu kamatu za period pre podnošenja tužbe u ovoj parnici protiv tuženog. Shodno članu 106. Zakona o osiguranju imovine i lica , dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda uslovljena je prethodnim zaključenjem stečajnog postupka, ali se dugovana naknada štete može izmiriti i pre tog roka na osnovu sporazuma oštećenog i Garantnog fonda. Takvog sporazuma između tužioca i tuženog nema, usled čega je tuženi u docnji tek od dana podnošenja tužbe, 30. juna 2006. godine, od kog datuma bi postojala obaveza tuženog Garantnog fonda da na dosuđene iznose tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu, a ne i pre tog datuma.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.).

Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 55/04), primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1.) i da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, za koje je ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajn e mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je na osnovu navedenih odredaba zakona konstatovao da pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu, pored ostalih, ostvariti i oštećena lica koja su imala ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila zaključen sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, te da zahtev oštećenog lica iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka u kojem se utvrđuje pravni osnov i visina štete. Ustavni sud je dalje konstatovao da je odgovornost udruženja osiguravajućih organizacija da izvrši prethodno utvrđene obaveze organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, odnosno da iz sredstava Garnatnog fonda naknadi deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, bila neposredno utvrđena odredbom člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, te da je po svojoj pravnoj prirodi ova odgovornost supsidijarnog karaktera. To znači da zahtev oštećenog lica za namirenje dela nenaknađene štete u postupku stečaja iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka, odnosno da je dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda načelno uslovljena prethodnim zaključenjem stečajnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da navedena odredba člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica ne uređuje pitanje načina obračuna štete, njene visine, kao i postupka u kojem će se to utvrditi.

Imajući u vidu pravnu prirodu odgovornosti Garantnog fonda za nastalu štetu, svrhu i cilj kome on služi, kao i opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima o naknadi štete, Ustavni sud je ocenio da udruženje osiguravajućih organizacija, odnosno Garantni fond, pada u docnju danom obraćanja oštećenog lica zahtevom za isplatu, ili ukoliko ona izostane, danom podnošenja tužbe. Po oceni Ustavnog suda, Garantni fond nije pravni sledbenik osiguravajuće organizacije nad kojom je otvoren stečajni postupak, te ne odgovara za sva utvrđena potraživanja poverilaca koja nisu mogla biti naknađena iz stečajne mase stečajnog dužnika. Svrha Garantnog fonda je ekonomska zaštita putnika i trećih lica, pored ostalog, i od posledica otvaranja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom koja treba da im nadoknadi štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila. Stoga se sredstva Fonda koriste za naknadu štete koja nije naknađena iz stečajne mase, ali ne i za isplatu sporednih potraživanja (kamata, troškova sudskog postupka i sl.). Ograničena odgovornost Garantnog fonda u odnosu na odgovornost organizacije za osiguranje, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati osnov povrede prava na imovinu lica kojima je pravo na naknadu štete utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom koja nije mogla biti izvršena u stečajnom postupku, jer je cilj i svrha osnivanja ovog fonda upravo u tome da ekonomski zaštiti ta lica i njihovu imovinu u najvećoj mogućoj meri kroz isplatu štete koja im nije mogla biti naknađena iz stečajne mase osiguravajuće organizacije.Ovakvo pravno stanovište je već zauzeto i u Odluci Ustavnog suda Už-940/09 od 14. jula 2011. godine.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su u osporenoj presudi materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Na kraju, u vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud trebalo da odbaci reviziju tuženog kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv prvostepene presude, te da se Vrhovni kasacioni sud nije kretao u granicama razloga istaknutih u reviziji, jer je tuženi osporavao pravo na naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni procesni uslovi za meritorno odlučivanje po navedenom pravnom sredstvu i da je tuženi u reviziji osporio drugostepenu presudu u celini , kako osnov tako i visinu materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi osporenom revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1821/10 od 24. februara 2011. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu navedenih ustavnih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi . Stoga je Ustavni sud u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, ovaj sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog ustavnopravno prihvatljive primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti