Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi iseljenja, koji je trajao sedam godina i sedam meseci, prevashodno zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda, prekoračio je standarde razumnog trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2286/2013
03.03.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Đorića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Đorića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 113/12 (ranije pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3041/05).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Đorić iz Leskovca je podneo Ustavnom sudu, 22. marta 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 113/12 (ranije pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3041/05).

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji je vođen najpre pred Opštinskim sudom u Leskovcu, a kasnije pred Privrednim sudom u Leskovcu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao sedam godina i sedam meseci; da je Opšti nski sud u Leskovcu, nakon izvedenih dokaza , doneo presudu po proteku nepunih godinu dana , ali kako prethodno nije odlučio o predlogu tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje, ista je rešenjem drugostepenog suda ukinuta; da se u ponovnom postupku nakon pet godina oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Leskovcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu; da je Privredni sud u Leskovcu , nakon sedam meseci od dostavljanja spisa predmeta , doneo presudu, koja je presudom Privrednog apelacionog suda potvrđena; da u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima se sud izjašnjavao, a koji bi opravdali dužinu trajanja parničnog postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 113/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Zemljoradnička zadruga „Manojlovce“, Manojlovac, i Zemljoradnička zadruga „Petrović“ iz G. Krajinca su podneli tužbu 2. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Leskovcu, protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja.

Opštinski sud u Leskovcu je na prvom održanom ročištu zaključio glavnu raspravu i presudom P. 3041/05 od 7. marta 2006. godine je, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi iseli iz dela poslovnog objekta postojećeg na katastarskoj parceli broj 162/2 u KO Manojlovce sa svim licima i stvarima.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1047/06 od 15. septembra 2006. godine vratio spise predmeta P. 3041/05 prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem od 10. jula 2009. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, nakon čega je održano šest ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, dok jedno nije održano.

Kako je punomoćnik tužilaca podneskom 25. oktobra 2010. godine kao tužene označio Mesnu zajednicu „Manojlovce“ iz Manojlovca i Privatnu veterinarsku stanicu „Đura-vet“, vlasnika Gorana Đorića, to se Osnovi sud u Leskovcu se rešenjem P. 502/10 od 2. februara 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Leskovcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Leskovcu je nakon jednog održanog ročišta, rešenjem od 13. aprila 2011. godine, prekinut postupak na predlog tužilaca do rešenja prethodnog pravnog pitanja, s obzirom na to da se pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 225/10 vodi parnični postupak po tužbi prvotužioca protiv tuženih.

Postupak u ovoj parnici je nastavljen 1. februara 2012. godine, a nakon tri održana ročišta (dva održana u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog) i jednog neodržanog Privredni sud u Leskovcu je presudom P. 113/12 od 17. septembra 2012. godine odbio u celosti kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca i obavezao tužioce da tuženom i umešaču na strani tuženog naknade troškov e parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 9626/12 od 14. novembra 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke, zbog pogrešnog označenja umešača na strani tuženog.

Privredni sud u Leskovcu je rešenjem P. 113/12 od 13. decembra 2012. godine, ispravio presudu P. 113/12 od 17. septembra 2009. godine u pogledu pravilnog označenja umešača na strani tuženog.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 9626/12 od 23. januara 2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Leskovcu P. 113/12 od 17. septembra 2012. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 13. decembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 2. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9626/12 od 23. januara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao sedam godina, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi iseljenja tuženog, ovde podnosioca iz objekata u kojima obavlja veterinarsku delatnost, kao i raskid ugovora zaključenog između tuženog i umešača na strani tuženog. Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju, parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, a da je sud izveo samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su neznatno doprineli dužini trajanja parničnog postupka izostankom sa dva ročišta za glavnu raspravu.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon devet meseci doneo prvu presudu, ali da pre dostavljanja spisa predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužilaca, nije odlučio o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. U ponovnom postupku, prvostepeni sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo presudu, a nakon nepunih pet godina, po uređenju tužbe u pogledu označenja tuženih se oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Leskovcu. Postupak je pred Privrednim sudom bio u prekidu nepunih godinu dana do rešenja prethodnog pitanja, odnosno parničnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu. U nastavku postupka je nakon tri održana i jednog ne održanog ročišta prvostepeni sud doneo presudu koja je u postupku po žalbi potvrđena.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti