Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu T. K. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina, dosudivši naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritorne presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. K . iz K . kod K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 782/05, a koji je okončan pred Apelacionim sudom u Kragujevcu u predmetu Gž. 168/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. K . iz K . kod K, podneo je 20. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 782/05. U dopuni ustavne žalbe od 26. aprila 2013. godine, osporio je presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava iz čl. 36, 58. i 59. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo da je 5. avgusta 2009. godine, protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 782/05 od 7. aprila 2009. godine, podneo žalbu o kojoj nije odlučeno ni nakon dve godine. U dopuni ustavne žalbe je osporio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine navodeći, između ostalog: da je presuda nezakonita i nedopuštena; da je doneta nakon osam godina namernog odugovlačenja suda, bez izvođenja dokaza, bez saslušanja stranaka; da su saslušana dva lažna svedoka; da je drugostepena presuda doneta na osnovu falsifikata presude iz 1991. godine.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da mu se naknadi nematerijalna šteta, troškovi parničnog postupka ( iz čega je Sud zaključio da traži naknadu materijalne štete) i da se poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Kruševcu P. 782/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac T. K . iz sela K . kod K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. aprila 2005. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tuženog V. K. iz sela K, opština K, radi utvrđenja prava svojine i predaje u državinu nepokretnosti – katastarske parcele u KO K, bliže označene u tužbi.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 782/05. Odgovor na tužbu primljen je u sudu 25. maja 2005. godine. Prvo ročište zakazano za 27. jun 2005. godine nije održano jer je tužilac podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan, rešenjem predsednika suda od 6. jula 2005. godine. Tokom daljeg postupka pred sudom je održano ročište od 25. oktobra 2005. godine i sud je zakazao ročište na licu mesta za 23. novembar 2005. godine. Međutim, ročište na licu mesta nije održano na predlog tužioca, zbog loših vremenskih uslova. U nastavku dokaznog postupka, na ročištu održanom 23. februara 2006. godine, sud je saslušao predložene svedoke i izvršio uvid u određene ostavinske i parnične spise predmeta. Ročište na licu mesta je bilo ponovo zakazano za 17. mart 2006. godine, ali je i ono odloženo na predlog tužioca iz istih razloga kao i prethodno, da bi 29. marta 2006. godine bilo održano ročište na licu mesta u prisustvu veštaka geometra. Nakon toga, sud je zakazao ročište za 25. maj 2006. godine, ali ono nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Ni sledeće ročište od 25. avgusta 2006. godine nije održano iz razloga što je tužilac podneo zahtev za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Kruševcu i postupajućeg sudije u predmetu P. 782/05, koji su odbijeni kao neosnovani odgovarajućim rešenjima predsednika Okružnog suda u Kruševcu od 7. septembra 2006. godine, odnosno predsednika Opštinskog suda u Kruševcu od 11. oktobra 2006. godine.

U nastavku dokaznog postupka, na ročištu od 6. decembra 2006. godine, saslušan je tužilac, a na ročištu od 4. aprila 2007. godine saslušani su predloženi svedoci i sud je izvršio uvid u određene sudske spise. Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Kruševcu od 23. aprila 2007. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije u predmetu tog suda P. 782/05, a rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 782/05 od 7. februara 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca na besplatno zastupanje preko advokata, protiv kojeg je tužilac izjavio žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 561/08 od 26. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 782/05 od 7. februara 2008. godine. Nakon toga, Okružno javno tužilaštvo u Kruševcu je 9. aprila 2008. godine tražilo od Opštinskog suda u Kruševcu na uvid spise parničnog predmeta P. 782/05, koji su mu i dostavljeni. Sledeće ročište je održano 17. februara 2009. godine, a na ročištu od 7. aprila 2009. godine tužilac nije želeo da da iskaz bez advokata i napustio je sudnicu sa rečima: „nećete nikad da vidite da potpišem zapisnik“, nakon čega je sud zaključio javnu raspravu .

Opštinski sud u Kruševcu je presudom P. 782/05 od 7. aprila 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik predmetne katastarske parcele po osnovu nasleđa svog strica, te da se tuženi obaveže da mu to pravo svojine prizna i predmetnu parcelu preda u svojinu i državinu, pa je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Pismeni otpravak prvostepene presude je 22. jula 2009. godine dostavljen tužiocu.

Tužilac je 5. avgusta 2009. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Postupajući sudija je 29. oktobra 2012. godine sačinio službenu belešku u kojoj je konstatovao da je tužilac 5. avgusta 2009. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, ali da mu žalba, kao ni predmet nisu izneti kao postupajućem sudiji na uvid više od tri godine. Spisi predmeta su 29. oktobra 2012. godine prosleđeni Višem sudu u Kruševcu na odlučivanje o žalbi, ali su 17. decembra 2012. godine vraćeni bez odluke o žalbi, zbog toga što je za odlučivanje nadležan Apelacioni sud u Kragujevcu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 782/05 od 7. aprila 2009. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 8. aprila 2013. godine uručen tužiocu T. K, ovde posnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se, u suštini, poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 21. aprila 2005. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao preko sedam i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka može da ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud nije pismeni otpravak prvostepene presude P. 782/05 od 7. aprila 2009. godine izradio i dostavio tužiocu u zakonskom roku, već je to učinio nakon skoro četiri meseca (22. jula 2009. godine), a zatim žalbu tužioca od 5. avgusta 2009. godine izjavljenu protiv navedene prvostepene presude nije združio predmetu i predmet nije iznet postupajućem sudiji više od tri godine, što je postupajući sudija konstatovao u službenoj belešci od 29. oktobra 2012. godine. Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je određeni broj ročišta pred prvostepenim sudom odložen zbog sprečenosti postupajućeg sudije, što je produžilo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac i sam svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka. Pri tome, Sud je imao u vidu da je tokom postupka više puta tražio izuzeće postupajućeg sudije, pa i predsednika Opštinskog suda u Kruševcu, što je bilo njegovo procesno pravo (iako su svi zahtevi za izuzeće odbijeni kao neosnovani), ali je odlučivanje o navedenim zahtevima nužno dovelo do produženja parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe istakao zahtev za besplatno zastupanje od strane advokata i da je taj njegov zahtev odbijen, ali je i pored toga odbio da bez advokata da iskaz na ročištu od 7. aprila 2009. godine, kada je vređao sud i nije hteo da potpiše zapisnik. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi utvrđenja prava svojine i predaje u državinu predmetne katastarske parcele, ali je i sam bio dužan da doprinese da parnični postupak nesmetano teče, što nije uvek činio.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Kruševcu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 782/05.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje prvostepenog suda, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o pretrpljenoj šteti, pa je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda, a kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je po osnovu nasleđa postao vlasnik predmetne katastarske parcele koju drži tuženi, te da mu tuženi to pravo prizna i parcelu preda u svojinu i državinu, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi tvrdnje o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasnivaju na navodima koji su bili izneti u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi Gž. 168/13 od 14. marta 2013. godine. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Kragujevcu u navedenoj presudi dao dovoljno i jasno obrazloženje zašto kao pravilne i potpune prihvata razloge koje je dao prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, odnosno zbog čega tužilac nije mogao na osnovu kasnijeg testamentalnog raspolaganja da postane vlasnik predmetne parcele. Pored toga, Apealacioni sud u Kragujevcu je u obrazloženju drugostepene presude ocenio da su bez osnova svi oni žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu izvedenih dokaza iz razloga što je prvostepeni sud sproveo adekvatan dokazni postupak, a ocenio je i ostale žalbene navode i zaključio da se njima ne dovodi u sumnju ni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a ni primena materijalnog prava. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ostalih označenih ustavnih prava (iz čl. 36, 58. i 59. Ustava), a da pritom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti