Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Dok je beogradski sud odbacio tužbu za isplatu ratnih dnevnica zbog nenadležnosti, drugi sudovi su u istim stvarima meritorno odlučivali, čime je povređen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Filipovića, Dragana Ranđelovića i Aleksandra Pop - Ilića, svih iz Vlasotinca, Zorana Jovića, Gorana Jovića, Novice Stamenkovića, Novice Stojkovića i Nenada Mihajlovića, svi h iz sela Prilepac, opština Vlasotince, Gorana Stankovića iz sela Batulovce, opština Vlasotince, Novice Miloševića iz sela Boljare, opština Vlasotince, Jovice Stamenkovića, Novice Tasića i Slobodana Markovića, svi h iz sela Ladovica, opština Vlasotince, Velibora Kostadinovića iz sela Crna Bara, opština Vlasotince, Živojina Đorđevića iz sela Stajkovce, opština Vlasotince, Petka Markovića, Zorana Đorđevića, Ivana Gligorijevića i Dragomira Ilića, svi h iz Leskovca i Ivana Đorđevića i Miroslava Nastića, ob ojice iz sela Nomanica, opština Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragana Filipovića, Dragana Ranđelovića, Aleksandra Pop - Ilića, Zorana Jovića, Gorana Jovića, Novice Stamenkovića, Novice Stojkovića, Nenada Mihajlovića, Gorana Stankovića, Novice Miloševića, Jovice Stamenkovića, Novice Tasića, Slobodana Markovića, Velibora Kostadinovića, Živojina Đorđevića, Petka Markovića, Zorana Đorđevića, Ivana Gligorijevića, Dragomira Ilića, Ivana Đorđevića i Miroslava Nastića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1888/09 od 27. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 11867/09 od 13. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Nalaže se Višem sudu u Beogradu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1888/09 od 27. marta 2009. godine.

Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijelne štete zbog povrede prava na pravično suđenje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Filipović i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i izreci ove odluke , su 4. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnel i ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1888/09 od 27. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 11867/09 od 13. jula 2009. godine, koja ustavna žalba je dopunjena podnescima od 12. januara, 16. marta i 27. marta 2010. godine. Ustavna žalb a je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i opšte zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2 i 3. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu, Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi podnosilaca kojom su tražili da sud obaveže tuženu državu da im isplati iznos dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine i odbacio tužbu; da jednom delu učesnika u ratu 1999. godine, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, država nije isplatila iznose ratnih dnevnica, dok je učesnicima u ratu iz drugih mesta isplatila pripadajuće iznose ratnih dnevnica, bilo po osnovu pravnosnažnih i izvršnih sudskih presuda, bilo kao pomoć nerazvijenim opštinama, te su na taj način podnosioci ustavne žalbe diskriminisani i stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge učesnike u ratu, čime je država u odnosu na podnosioce ustavne žalbe povredila opštu zabranu diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava; da je Opštinski sud u Vranju „stotinama presuda“ odbio prigovor tužene države o apsolutnoj nenadležnosti suda u ovim sporovima, a osporenim presudama sudovi su zauzeli stav da nisu nadležni da sude po ovakvim zahtevima, čime je podnosiocima uskraćeno pravo na pristup sudu radi ostvarivanja njihovih imovinskih prava i obaveza, te im je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i time je država diskriminisala podnosioce i u pogledu prava na pristup sudu u odnosu na druge učesnike u ratu po čijim tužbama su sudovi doneli pravnosnažne i izvršne presude. U prilog ovih tvrdnji priložene su kopije izvršnih presuda Opštinskog suda u Vranju P. 884/02 od 23. jula 2002. godine, P. 972/02 od 11. jula 2002. godine, P. 878/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine. Takođe je navedeno da je time što nije isplatila novac koji je po propisima dugovala podnosiocima, već ga je zadržala za sebe, država bez osnova umanjila imovinu podnosilaca i lišila ih mogućnosti da nesmetano uživaju imovinu koja im pripada po zakonu i podzakonskim propisima, čime je povredila pravo na imovinu podnosilaca iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud utvrdi postojanje povrede navedenih ustavnih prava podnosilaca, te da obaveže državu da podnosiocima isplati naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede zabrane diskriminacije, naknadu materijalne štete zbog povrede prava na imovinu, kao i da podnosiocima naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 23. februara 2009. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, VP navedenih u tužbi, sa predlogom da se tužena obaveže da tužiocima, na ime neosnovanog obogaćenja, isplati tužbom opredeljene iznose „ratnih dnevnica“ za period učešća u odbrani u Vojsci Jugoslavije u toku NATO agresije 1999. godine, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem P. 889/09 od 27. marta 2009. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio tužbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud odlučujući o prigovoru tužene da je sud apsolutno nenadležan da postupa u ovoj pravnoj stvari, našao da je prigovor osnovan; da se o pravu na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu; da je postupak ostvarivanja prava na dnevnice za vreme učešća u ratnim dejstvima regulisan odredbama Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list SRJ“, broj 16/97 – prečišćeni tekst), sa izmenama i dopunama, kojim je propisano da se pravo na naknade propisane Pravilnikom ostvaruje podnošenjem pismenog zahteva nadležnoj jedinici, odnosno ustanovi Vojske (član 69. stav 1.), da se pravo na naknadu utvrđuje rešenjem nadležnost starešine (član 71. stav 1.), te da se prvostepena i drugostepena nadležnost utvrđuju po propisu o nadležnosti za donošenje i pripremanje rešenja u upravnom postupku u SMO, odnosno Generalštabu Vojske i u jedinicama , odnosno ustanovama Vojske (član 71. stav 2.); da bi u parničnom postupku tužioci zaštitu prava mogli ostvariti jedino kroz pravo na naknadu štete prema odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da im je isplata dnevnica uskraćena nezakonitim radom organa; da iz činjeničnih navoda tužbe i dokaza podnetih uz tužbu ne proizlazi da su se tužioci obraćali tuženoj sa zahtevom za isplatu dnevnica i da im je zbog nazakonitog ili nepravilnog rada organa tužene ova isplata uskraćena, na osnovu čega bi za rešavanje spornog odnosa bio nadležan sud u parničnom postupku.

Rešavajući o žalbi podnosilaca protiv prvostepenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž. 11867/09 od 13. jula 2009. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, te da date razloge prvostepenog suda za donošenje ožalbenog rešenja kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i drugostepeni sud.

Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Članom 1. Zakona o praničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano da se o vim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje nadležnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud je utvrdio da, dok je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo osporeno rešenje, koje je potvrđeno od strane Okružnog suda u Beogradu i postalo pravnosnažno, a kojim se taj sud oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu, Opštinski sud u Vranju je doneo presude P. 884/02 od 23. jula 2002. godine, P. 972/02 od 11. jula 2002. godine, P. 878/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine, koje su postale pravnosnažne i izvršne, kojima je meritorno odlučio o istovrsnim tužbenim zahtevima, odbivši pri tome prigovor stvarne nadležnosti tužene, o čemu je u obrazloženju presude P. 884/02 navedeno da je prigovor neosnovan iz razloga što je u konkretnom slučaju predmet spora naknada štete koju je tužilac trpeo zbog propuštanja tužene da tužiocu isplati dnevnice koje mu pripadaju. Dakle, navedeni sud je kao nadležni parnični sud, saglasno članu 1. Zakona o parničnom postupku, meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioce ustavne žalbe, odbacujući njihovu tužbu, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima je o njihovoj tužbi meritorno odlučeno. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa nadležnih sudova suprotna principu pravne sigurnosti i da je različitom ocenom sudske nadležnosti povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom višem sudu da ponovi postupak po žalbi podnosilaca protiv osporenog prvostepenog rešenja u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi ne mogu dovesti u vezu sa osporenim sudskim rešenjima, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim rešenjima podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Pri razmatranju zahteva za naknadu neimovinske štete, Ustavni sud je imao u vidu da je nezadovoljstvo osporenim rešenjima moglo izazvati duševnu uznemirenost kod podnosilaca ustavne žalbe, a li je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosilaca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo ponavljanje postupka po žalbi podnosilaca protiv osporenog prvostepenog rešenja, te da se može očekivati da novom odlukom utvrđena povreda prava bude u potpunosti otklonjena. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio zahtev za naknadu neimovinske štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Povodom zahtev a podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na os novu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti