Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu o izdržavanju supružnika

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za izdržavanje supružnika. Postupak, koji po zakonu ima hitan karakter, trajao je skoro osam godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Aleksića iz Jasenova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Aleksića i utvrđuje se d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Despotovcu u predmetu P. 100/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Aleksić iz Jasenova je 10. maja 2010. godine, preko punomoćnika Mirjane Joksimović, advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Despotovcu P. 100/08 od 17. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 40/09 od 25. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1261/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede načela ravnopravnosti polova iz člana 15. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na ravnopravnost supružnika iz člana 62. stav 3. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužilja Živoslavka Aleksić 17. jula 2002. godine podnela prvostepenom sudu tužbu protiv njega, radi davanja izdržavanja i da je ova parnica, koja je po zakonu hitna, trajala osam godina, te da je povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Ističe da sudovi nisu postupili u skladu sa odredbom člana 153. stav 3. Porodičnog zakona, kojom je propisano da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 21. avgusta 2011. godine tražio da mu Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog povrede navedenih ustavnih prava i načela.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Paraćinu je 30. januara 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Despotovcu P. 100/08 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je hronološki izloženo postupanje sudova u ovoj parnici, ističući da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak dugo trajao upravo zbog njegovih aktivnosti (predlaganje novih dokaza, prigovori na nalaze veštaka i insistiranje za dopunskim veštačenjem itd.) i zbog činjenice da je podnosilac više puta tražio da se odlože ročišta za glavnu raspravu.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Živoslavka Aleksić je 17. jula 2002. godine podnela Opštinskom sudu u Despotovcu tužbu protiv tuženog Miroslava Aleksića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi davanja izdržavanja. Predmet je zaveden pod brojem P. 448/02, a tužba je 7. novembra 2002. godine otpravljena iz prvostepenog suda, radi dostavljanja tuženom.

Opštinski sud u Despotovcu je u ovom predmetu zakazao ukupno 43 ročišta za glavnu raspravu ( 30. decembra 2002, 6. marta 2003, 23. aprila 2003, 4. juna 2003, 2. septembra 2003, 15. oktobra 2003, 24. oktobra 2003, 1. decembra 2003, 13. februara 2004, 12. jula 2004, 29. oktobra 2004, 10. decembra 2004, 28. marta 2005, 1. aprila 2005, 3. juna 2005, 25. jula 2005, 17. oktobra 2005, 29. novembra 2005, 26. januara 2006, 1. marta 2006, 27. marta 2006, 11. maja 2006, 16. juna 2006, 20. novembra 2006, 20. decembra 2006, 12. januara 2007, 9. februara 2007, 12. marta 2007, 26. marta 2007, 25. aprila 2007, 10. maja 2007, 25. maja 2007, 20. juna 2007, 30. juna 2007, 5. septembra 2007, 17. septembra 2007, 5. oktobra 2007, 4. aprila 2008, 16. maja 2008, 13. juna 2008, 28. jula 2008, 20. avgusta 2008. i 17. novembra 2008. godine), od kojih je 27 održano . Ročišta zakazana za 30. decembar 2002. i 15. oktobar 2003. godine nisu održana jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njihovo održavanje (tuženi i veštak nisu bili uredno pozvani), ročište zakazano za 6. marta 2003. godine nije održano na predlog punomoćnika parničnih stranaka, ročišta zakazana za 1. decembar 2003, 10. decembar 2004, 4. april 2008. i 13. jun 2008. godine nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 12. jul 2004. godine nije održano zbog nedolaska tuženog, ročište zakazano za 29. oktobar 2004. godine nije održano na predlog tuženog zbog nedolaska njegovog punomoćnika , ročište zakazano za 25. jul 2005. godine nije održano na predlog tužioca, ročišta zakazana za 29. novembar 2005, 1. mart 2006, 16. jun 2006. i 12. mart 2007. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka , a ročišta zakazana za 12. januar 2007. i 20. jun 2007. godine nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. S tim u vezi, tuženi je podneskom od 2. aprila 2004. godine obavestio prvostepeni sud da ne može da dođe na ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. jul 2004. godine, ističući da je on radnik na privremenom radu u Švajcarskoj i da mu poslodavac nije odobrio odsustvo u navedenom periodu, te je predložio da sud zakaže ročište u periodu 14. – 26. jun 2004. godine ili 18. -30. oktobar 2004. godine, kada tuženi može odsustvovati sa posla i priliku da dođe u Republiku Srbiju.

Prvostepeni sud je rešenjem od 17. oktobra 2005. godine odredio da se u ovoj parnici izvede dokaz veštačenjem na okolnost nesposobnosti za rad tužilje i za veštaka medicinske struke imenovao dr D.K. Tužilja je podneskom od 13. decembra 2005. godine obavestila Opštinski sud u Despotovcu da je navedeni veštak umro još pre 15 godina, tražeći da se odredi drugo stručno lice sa spiska sudskih veštaka. Prvostepeni sud je odredio da se dokaz veštačenja izvede putem Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, te je 30. maja 2006. godine dostavio navedenoj ustanovi spise predmeta. Zavod za sudsku medicinu u Nišu je 25. oktobra 2006. godine dostavio Opštinskom sudu u Despotovcu nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Despotovcu je 5. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 448/02, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime izdržavanja bivšeg bračnog duga plaća tužilji mesečni iznos od 9.932,5 dinara, počev od presuđenja pa ubuduće dok obaveza izdržavanja postoji; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan preostali deo ovog tužbenog zahtev a tužilje do traženog iznosa od 12.889,50 dinara mesečno; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime neisplaćenih 97 mesečnih rata izdržavanja za period 1. januar 2000. – 1. februar 2007. godine isplati iznos od 1.250.281,50 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da isplati tužilji troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 12. decembra 2007. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Jagodini je rešenjem Gž. 379/08 od 26. februara 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Despotovcu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno i da će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi kada je faktički prestala zajednica života parničnih stranaka, da li je tužilja lice koje nema dovoljno sredstava za izdržavanje i da li bi prihvatanje tužiljinog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 100/08. Prvostepeni sud je 17. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu P. 100/08, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj na ime izdržavanja bračnog druga isplati za period 1. januar 2000. – 20. mart 2003. godine iznos od 443.878,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan deo ovog tužben og zahtev a tužilje do traženog iznosa od 1.250.281,50 dinara , kao i zahtev na ime neisplaćenih 97 mesečnih rata izdržavanja za period 1. januar 2000. – 1. februar 2007. godine; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da na ime izdržavanja bivšeg bračnog druga plaća tužilji mesečno iznos od 12.889,50 dinara počev od 2. februara 2007. godine pa ubuduće dok obaveza izdržavanja postoji; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da isplati tužilji troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je otpravljena iz suda 15. januara 2009. godine.

Nakon što su parnične stranke izjavile žalbu protiv navedene prvostepene presude, Opštinski sud u Despotovcu je 23. februara 2009. godine dostavio Okružnom sudu u Jagodini spise predmeta radi odlučivanja o žalbama. Okružni sud u Jagodini je 25. marta 2009. godine, nakon sprovedene rasprave , doneo osporenu presudu Gž2. 40/09, kojom je preinačio prvostepenu presudu , tako što je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj na ime 54,5 neisplaćenih mesečnih rata izdržavanja (mesečno po 10.660,00 dinara) za period 17. jul 2002. - 1. februar 2007. godine isplati ukupan iznos od 580.970,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. novembra 2008. godine; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime izdržavanja bivšeg bračnog druga plaća tužilji mesečno iznos od po 10.660,00 dinara, počev od 2. februara 2007. godine pa ubuduće dok obaveza izdržavanja traje ili se ona promeni; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilje do traženih iznosa koji su bliže opredeljeni u izreci; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o revizijama parničnih stranaka, Vrhovni kasacioni sud je 24. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 1261/10, kojom je odbio revizije kao neosnovane. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da su parnične stranke zaključile brak 1980. godine i da su nakon toga one otišle u Švajcarsku, odakle se tužilja vratila 1995. godine prema dogovoru sa tuženim radi održavanja porodičnog domaćinstva, te da se tuženi i sada nalazi na radu u Švajcarskoj; da je tužilja po povratku u zemlju obavljala poljoprivredne poslove, ali da je zbog pogoršanja svog zdravstvenog stanja od 1997. godine u nemogućnosti da obavlja te poslove i stiče zaradu, a tuženi je izdržavao tužilju do 1999. godine, kada je prestao da šalje novac; da je tužilji presudom istog suda P. 84/02 od 24. novembra 2005. godine utvrđeno pravo svojine po osnovu bračne tekovine na nepokretnosti koja se nalazi na k.p. br. 1833/1, KO Despotovac; da je odlukom Kancelarije za osiguranike koji borave u inostranstvu federalnog osiguranja za invalidnost u Ženevi od 23. septembra 2005. godine odbačen zahtev tužilje za invalidsku penziju, zbog toga što ne postoji odgovarajuća invalidnost; da se tužilji od 2000. godine stalno pogoršava zdravstveno stanje (degenerativne promene krsnoslabinskog i vratnog dela kičme, povišen krvni pritisak, patološka gojaznost itd.) i da je zadnju operaciju imala 2007. godine, kada joj je uklonjen tumor iznad desne dojke, te da za održavanje dvorišta plaća treća lica, da sredstva za izdržavanje pribavlja od rođaka iz inostranstva, čiji novac mora da vrati, a nepokretnu imovinu koju poseduje ne može da obrađuje niti da izdaje u zakup, s obzirom na to da za to nema zainteresovanih lica; da je radna sposobnost tužilje trajno umanjena oko 80% i da će se oboljenja koja postoje i dalje u manjem ili većem stepenu nepovoljno razvijati, zbog čega će se preostala radna sposobnost od 20% verovatno još više umanjivati ; da je pravilan zaključak drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za ustanovljenje obaveze izdržavanja tužilje od strane tuženog kao razvedenog supružnika, saglasno odredbama člana 151. st av 1. i čl ana 163. st av 3. Porodičnog zakona; da tužilja nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nije zaposlena i nema mogućnosti da se zaposli, te da je njena radna sposobnost trajno umanjena 80% , uz tendenciju daljeg povećanja umanjenja i da takva zdravstvena situacija tužilje, oceni Vrhovnog suda, predstavlja naročito opravdani razlog koji tužilju sprečava da radi, zbog čega su ispunjeni uslovi za produženje izdržavanja i po isteku roka od pet godina od prestanka braka prema odredbi člana 163. stav 3. Porodičnog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti (član 15.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1); da zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene (član 62. stav 3.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, je bilo propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Odredbom člana 310b stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima (“Službeni glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i “Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94 i 29/01), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da hitno rešava sporove o izdržavanju.

Odredbama Porodičnog zakona (“Službeni glasnik RS“, broj 18/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima i da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (član 151. stav 1. i 3.); da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina i da se izuzetno, izdržavanje supružnika po prestanku braka može produžiti i posle isteka roka od pet godina ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi (član 163. stav 2. i 3.); da je postupak u sporu za izdržavanje naročito hitan i da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 280. stav 1. i 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 17. jula 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Despotovcu i da je ovaj postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1261/10 od 24. februara 2010. godine

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj porodični spor trajao sedam godina i sedam meseci , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. Opštinski sud u Despotovcu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje, trebalo da utvrdi da li ona nema dovoljno sredstava za izdržavanje i da li je nesposobna za rad, u smislu odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i 13 svedoka , pročitao određene pismene isprave i izveo dokaz veštačenjem putem specijalista medicinske i poljoprivredne struke. Treba istaći i da je tužilja pred istim sudom vodila dve parnice radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima po osnovu bračne tekovine i da je ona pred švajcarskim nadležnim organima pokrenula postupak za ostvarivanje invalidske penzije, a što je predstavljalo relevantne činjenice za ostvarivanje njenog prava na izdržavanje prema podnosiocu ustavne žalbe. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog porodičnog spora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik u određenoj meri doprineli dužem trajanju ovog porodičnog spora. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da su dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 6. mart 2003. i 29. oktobar 2004. godine odložena iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe blagovremeno obavestio prvostepeni sud da je sprečen da pristupi na ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. jul 2004. godine zbog radnih obaveza u inostranstvu, predlažući pri tom da se ročište zakaže u junu te godine kada je bio u mogućnosti da dođe u Republiku Srbiju, te da je Opštinski sud u Despotovcu odložio ročište za 29. oktobar 2004. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ne snosi odgovornost za neodržavanje navedenog ročišta. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je u tri navrata osporio nalaz i mišljenje angažovanih veštaka, tražeći od prvostepenog suda da veštačenje obavi drugo stručno lice ili da se izvrši dopuna veštačenja, što je nesporno uticalo na dužinu trajanja postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome parnična stranka ne može biti odgovorna za prekoračenje roka koji se smatra razumnim samo zbog toga što je upotrebila sva procesna sredstva koja joj stoje na raspolaganju (videti presudu u predmetu ''Pretto i drugi protiv Italije '' od 8. decembra 1983. godine). S tim u vezi, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u slučaju ''Surmeli protiv Nemačke '' od 8. juna 2006. godine).

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Sporovi o izdržavanju, po mišljenju Ustavnog suda, spada u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost suda, uzimajući u obzir odredbe člana 310b stav 1. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i člana 280. stav 1. važećeg Porodičnog zakona.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Despotovcu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom hitnosti iz člana 310b stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, jer je otpravio podnosiocu ustavne žalbe tužbu tek nakon nepunih četiri meseca od dana njenog podnošenja, a prvo ročište je zakazao nakon više od pet meseci od dana podnošenja tužbe. Odgovornost Opštinskog suda u Despotovcu za nerazumno dugo trajanje ovog porodičnog spora se ogleda i u činjenici da 14 ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari nije održano iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe – sprečenost postupajućeg sudije, nedolazak veštaka itd. Budući da šest ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog nedolaska veštaka, odnosno nedostavljanja njihovog nalaza i mišljenja, te da je Zavod za sudsku medicinu u Nišu dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje tek nakon pet meseci, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Despotovcu nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veštaka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl ana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. ranije važećeg ZPP. Treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu ''Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske '' od 13. jula 1983. godine). O nerazumnim propustima Opštinskog suda u Despotovcu u ovom predmetu govori i činjenica da je prvostepeni sud rešenjem od 17. oktobra 2005. godine imenovao za veštaka medicinske struke dr D.K . a tužilja je 13. decembra 2005. godine obavestila sud da je navedeni veštak preminuo pre 15 godina, što je imalo za posledicu imenovanje drugog veštaka. Takođe, prvostepeni sud je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presuda P. 448/02 i P. 100/08 koje su donete 5. oktobra 2007. i 17. novembra 2008. godine, a koje su otpravljene parničnim strankama 12. decembra 2007. i 15. januara 2009. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. Ustavni sud je našao i da je Opštinski sud u Despotovcu presudom P. 448/02 od 5. oktobra 2007. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, ne utvrđujući bitnu činjenicu da li je ona ispunila uslove za ostvarivanje prava na izdržavanje prema podnosiocu ustavne žalbe, te je Okružni sud u Jagodini rešenjem Gž. 379/08 od 26. februara 2008. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio i da je Okružni sud u Jagodini u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju ovog porodičnog spora, jer je za 15 dana prekoračio rok za odlučivanje o žalbama parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 280. stav 3. Porodičnog zakona.

Polazeći od svih iznetih razloga, a posebno imajući u vidu zakonsku obavezu sudova da hitno postupaju u sporovima o izdržavanju, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka Us ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe u suštini smatra da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku, iznosi svoje tumačenje relevantnih odredaba Porodičnog zakona i traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi (posebno Okružni sud u Jagodini i Vrhovni kasacioni sud) dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da tužilja nema dovoljno sredstava za izdržavanje, u smislu odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona i da nepokretnosti na kojima je stekla pravo susvojine po osnovu bračne tekovine ne može da obrađuje zbog nesposobnosti za rad, niti da izdaje u zakup, jer nema zainteresovanih lica i da zbog pogoršanog zdravstvenog stanja tužilje postoje opravdani razlozi za produženje izdržavanja po isteku pet godina od dana prestanka braka sa podnosiocem ustavne žalbe.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je u predmetnom parničnom postupku povređeno načelo zabrane diskriminacije na njegovu štetu, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac na bilo koji način diskriminisan zbog pola ili nekog drugog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela iz člana 21. Ustava.

Takođe, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da su osporenim presudama povređena prav a podnosioca na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da je osporenim parničnim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe o povredi načela ravnopravnosti polova iz člana 15. Ustava i prava na ravnopravnost supružnika iz člana 62. stav 3. Ustava, ne mogu dovesti u vezu sa predmetom odlučivanja u ovoj parnici.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako podnosilac nije inicijalno u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom porodičnom sporu , već naknadnim podneskom od 21. avgusta 2011. godine, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav prema kome se samo zahtevi, koji su istaknuti nakon podnošenja ustavne žalbe, a podneti su u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, imaju smatrati blagovremenim. S obzirom na to da je punomoćnik podnosioca koji ga je zastupao u predmetnom parničnom postupku 13. aprila 2010. godine primio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1261/10 od 24. februara 2010. godine i da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete podneo nakon proteka roka od 30 dana od dana prijema osporene revizijske presude, Ustavni sud je odbacio navedeni zahtev kao neblagovremen, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 28/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu o izdržavanju supružnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti