Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa visinom naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da dosuđeni iznos naknade štete zbog neosnovanog pritvora predstavlja pravičnu satisfakciju. Primena kriterijuma poput ranije osuđivanosti pri odmeravanju naknade ne predstavlja diskriminaciju niti povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Opačića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Opačića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11841/07 od 19. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 263/08 od 27. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Opačić iz Rume podneo je 18. februara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11841/07 od 19. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 263/08 od 27. novembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i prava na naknadu štete, zajamčenih odredbama člana 21, člana 22. stav 1. i člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 11841/07 preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8798/06 od 15. juna 2007. godine, tako da je podnosiocu ustavne žalbe dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 1.500.000,00 dinara, a da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedene drugostepene presude. Podnosilac ustavne žalbe smatra da dosuđeni iznos naknade štete ne predstavlja pravičnu naknadu za vreme provedeno u pritvoru, niti je u skladu sa postojećom sudskom praksom. Prema navodima podnosioca, Vrhovni sud Srbije je povredio načelo zabrane diskriminacije, zajemčeno odredbama člana 21. Ustava, kada je osporenom odlukom odbio reviziju podnosioca sa obrazloženjem da dosuđeni iznos naknade štete predstavlja pravičnu satisfakciju za štetu koju je podnosilac pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je Vrhovni sud prihvatio obrazloženje Okružnog suda u Beogradu koji je kao osnov za utvrđeni iznos naknade štete uzeo u obzir takve činjenice, kao što je činjenica da je oslobađajuća presuda doneta usled nedostatka dokaza, čime je „pokazao da prezumpcija nevinosti ... očigledno ne važi“. Takođe, podnosilac je naveo da ranija osuđivanost ne može biti otežavajuća okolnost u konkretnom slučaju, jer bi to značilo da ga sud ponovo kažnjava za dela za koja je ranije osuđen, te da se time očigledno krši načelo da se nikom ne može dva puta suditi za isto krivično delo. Iz navedenih razloga, podnosilac smatra da u konkretnom slučaju nisu primenjeni standardi koji se inače primenjuju u sudskoj praksi u takvim slučajevima, te da mu je uskraćeno „pravo na uklanjanje posledica i na pravičnu naknadu štete“. Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, kao i da odredi uklanjanje štetnih posledica, na taj način što će mu biti nadoknađena šteta u označenom iznosu koji mu je dosuđen prvostepenom presudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 11841/07 od 19. septembra 2007. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i tužene i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8798/06 od 15. juna 2007. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 1.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke ove presude preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 3.690.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocu, shodno odredbama člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 56. stav 1. tačka 1 ) Zakonika o krivičnom postupku, pripada pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete, iz razloga što povreda slobode prouzrokuje duševne bolove takvog inteziteta i trajanja koji opravdavaju dosuđivanje novčane naknade; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je tužiocu dosudio previsok iznos novčane naknade; da naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj sferi oštećenog, ali da ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara; da visina novčane naknade u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, te da su kriterijumi koji su od značaja za odmeravanje naknade objektivni (dužina boravka u pritvoru, uslovi boravka u pritvoru, vrsta i težina krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, činjenica da li je oštećeni iskoristio prethodno sredstvo rehabilitacije) i subjektivni (porodično stanje, zanimanje oštećenog, raniji neporočni život, osuđivanost, smanjeni izgledi za napredovanje u službi, omalovažavanje u životnoj sredini i slično); da je sud, polazeći od navedenih kriterijuma, ocenio da, u konkretnom slučaju, pravična novčana naknada iznosi 1.500.000,00 dinara, imajući u vidu dužinu boravka tužioca u pritvoru (519 dana), vrstu i težinu krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, činjenicu da je tužilac oslobođen od optužbe, na osnovu člana 355. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (usled nedostatka dokaza da je izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret), godine života tužioca i njegovu raniju osuđivanost (od 1993. godine osuđivan četiri puta); da je prilikom odmeravanja visine naknade, sud imao u vidu da novčana naknada ne sme da podstiče lukrativne motive, niti sme da vodi komercijalizaciji ličnih dobara, kao i da ne sme izlaziti iz okvira objektivnih društvenih prilika u kojima se dosuđuje. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, a delimično je usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, ističući da bi dosuđivanje naknade u većem iznosu bilo suprotno cilju kome naknada služi, njenoj prirodi i društvenoj svrsi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 263/08 od 27. novembra 2008. godine odbijena je revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11841/07 od 19. septembra 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude navedeno je: da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove izazvane neosnovanim lišenjem slobode; da pravo na naknadu štete, p rema članu 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, pripada licu koje je bilo u pritvoru, a pravnosnažnom presudom je oslobođen od optužbe; da je, u konkretnom slučaju, tužilac proveo u pritvoru 519 dana, da je potom pravnosnažnom presudom bio oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iznude u pokušaju i iznude, te da je time ispunjen osnov za naknadu tog vida nematerijalne štete; da nisu osnovani revizijski navodi da je dosuđeni iznos nematerijalne štete za duševne bolove izazvane neosnovani lišenjem slobode prenisko odmeren; da i po oceni revizijskog suda, imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, dosuđeni iznos predstavlja pravičnu naknadu – satisfakciju tužioca za štetu koju je pretrpeo zbog povrede slobode, odmerene prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, pozivajući se na član 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da s vako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.).

Odredbom člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/2000 i 68/02 i“Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) propisano je da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.), kao i da će sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajamčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nisu povređena označena ustavna prava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete, zajemčenog odredbom člana 35. stav 1. U stava, Ustavni sud je ocenio da takvi navodi nisu osnovani. Ovo pre svega jer je predmetni parnični postupak vođen po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u okviru koga su redovni sudovi našli da ima osnova za naknadu štete, odlučivši pri tome i o visini te naknade u skladu sa merodavnim propisima, dajući za svoju odluku jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio, da su osporene odluke donete uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, te da je dosuđeni novčani iznos utvrđen predviđenom metodom slobodne ocene sudova i ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava, već da su dati detaljni i jasni razlozi zbog čega taj iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove nastale neosnovanim li šenjem slobode od strane države.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na naknadu štete zbog visine dosuđenog iznosa naknade predstavlja izraz podnosiočeve subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, navodi podnosioca o tome da su pojedini kriterijumi koje je drugostepeni sud uzeo u obzir pri odmeravanju visine naknade štete doveli u pitanje njegovo pravo na pretpostavku nevinosti, kao i zabranu suđenja u istoj krivičnoj stvari, su bez osnova, s obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku upravo odlučivano o zahtevu podnosiocu ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i da je takav zahtev i usvojen.

Ocenjujući navode o postojanj u povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, po oceni Ustavnog suda, može biti povređeno samo ukoliko se utvrdi povreda nekog od prava zajemčenih Ustavom, a sa čijom sadržinom se to načelo može dovesti u vezu. Kako u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava na koja se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 22. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, zajemčeno odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao ni načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, zajamčena odredbama člana 21. i člana 22. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević