Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava deteta u parničnom postupku za utvrđivanje očinstva koji je trajao skoro 11 godina. Zbog dužine postupka, dete je bilo u stanju produžene neizvesnosti o svom identitetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. E.N. i Gordane Nadoški , obe iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba mal. E.N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 1992/02, a kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 10/10 povređeni pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo deteta zajemčeno odredbom člana 64. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Gordane Nadoški i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 1992/02, a kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 10/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 2. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Mal. E.N., čiji je zakonski zastupnik Gordana Nadoški, i Gordana Nadoški, obe iz Beograda, preko punomoćnika Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM, podnele su 11. januara 20 13. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava deteta garantovanih članom 6 4. Ustava, prava na pravično suđenje garantovanog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života garantovanih članom 8. Evropske konvencije, prava na delotvoran pravni lek garantovanog članom 13. Evropske konvencije, kao i zbog povrede prava iz člana 8. Konvencije o pravima deteta , u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 10/10.

Podnositeljke ustavne žalbe navode da su 8. aprila 2002. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnele tužbu protiv S.M. za utvrđivanje očinstva. U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog postupka i navode konkretne radnje suda koje, po mišljenju podnositeljki, doprinose dužem trajanju osporenog postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije z azaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

S pozivom na praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Botta protiv Italije'' i ''Jevremović protiv Srbije'', prva podnositeljka navode o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda obrazlaže time da je zbog dužine trajanja spornog postupka utvrđivanja očinstva ona u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa svojim ličnim identitetom i lišena svakog izdržavanja od svog biološkog oca.

Navod o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. navedene Evropske konvecije podnositeljke obrazlažu time da po domaćem pravu nisu postojale mere kojima bi se tuženi obavezao na DNK analizu, niti je postojala „direktna odredba kojom se reguliše nepoštovanje“ iste, zbog čega smatraju da im je povređeno navedeno pravo.

Podnositeljke predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, naloži sudu da preduzme sve mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Takođe, traženo je da Sud utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete, i to za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1000 evra po godini, za povredu prava na delotvorni pravni lek u iznosu od 1000 evra po godini i za povredu prava na privatni i porodični život u iznosu od 15000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 10/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1992/02) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Mal. E.N, kao prvotužilja, i Gordana Nadoški , kao drugotužilja, ovde podnositeljke ustavne žalbe, su 8. aprila 20 02. godine podnele Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv M.S. radi utvrđivanja očinstva.

Sud je u periodu od 15. maja 2002. godine do 12. decembra 2003. godine zakazao šest pripremnih ročišta, od kojih nijedno nije održano, budući da tuženom, na adresama označenim u tužbi i kasnije dostavljanim od strane tužilja, ni su mogl i biti uručeni tužba i pozivi za ročište. Sud je rešenjem P. 1992/02 od 30. jula 2003. godine, tuženom postavio privremenog zastupnika.

U nastavku postupka, do donošenja prvostepene presude, sud je u periodu od 28. maja 2004. godine do 7. aprila 2008. godine zakazao 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih je većina i održana. Na ročištu održanom 16. aprila 2007. godine sud je stavio van snage rešenje P. 1992/02 od 30. jula 2003. godine o postavljanju privremenog zastupnika, jer je tuženom, prvi put od početka postupka, uredno uručen poziv za ročište. Na ročištu održanom 11. decembra 2007. godine, sud je doneo rešenje P. 1992/02 da se tužba smatra povučenom, jer ročištu nisu pristupile uredno pozvane stranke, koje svoj izostanak nisu opravdale. Rešavajući o predlogu tužilja za vraćanje u pređašnje stanje, sud je 25. januara 2008. godine doneo rešenje P. 1992/02 kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje od 11. decembra 2007. godine.

U dokaznom postupku, sud je, pored ostalog, saslušao tri svedoka i drugotužilju i odredio izvođenje dokaza veštačenjem DNK analize krvi tužilja i tuženog. Utvrđeno je i da u više navrata poziv za glavnu raspravu nije uredno uručen preostalim predložen im svedo cima, roditeljima i sestr i tuženog, zbog čega je su d odlagao ročišta, ili se ovi svedoci nisu odazivali urednom pozivu suda, zbog čega je sud doneo rešenja o novčanom kažnjavanju. Kako su tužilje povukle predlog za izvođenje dokaza saslušanjem svedoka, sud je na ročištu održanom 7. aprila 2008. godine stavio van snage rešenje o njihovom saslušanju, kao i rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem DNK analize krvi, budući da se tuženi u međuvremenu nije pojavio u ustanovi kojoj je naloženo vršenje veštačenja. Tužilje su u međuvremenu precizirale tužbeni zahtev u pogledu doprinosa tuženog izdržavanju prvotužilje i u pogledu vršenja roditeljskog prava.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 389/08 od 7. aprila 2008. godine utvrđeno je da je tuženi S.M. prirodni otac mal . E.N. (stav 1.) i naloženo matičaru opštine Savski venac da u izvodu matične knjige rođenih u rubrici „ime oca“ mal. E.N. upiše ime S.M, kao prirodnog oca deteta u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude (stav 2.). Istom presudom je određeno da se mal. E.N. poverava na dalju brigu, negu, staranje i vaspitanje majci Gordani Nadoški koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo (stav 3.) i obavezan je tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje ma. E.N. plaća 7.000, 00 dinara mesečno , počev od 8. aprila 2002. godine pa do 31. decembra 2006. godine, a od 1. januara 2007. godine pa ubuduće 10.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog iznosa d 300 evra mesečno , u dinarskoj protivvrednosti , na ime izdržavanja , odbijen kao neosnovan (st. 4. i 5.). Presudom je uređen način održavanja ličnih kontakata mal. E.N. sa ocem S.M , po modelu bliže opisanom u presudi (stav 6.) i obavezan tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka plati 180.700,00 dinara.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 8. aprila 2009. godine doneo rešenje Gž. 6032/09 kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 389/08 od 7. aprila 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su, prema stanju u spisima predmeta svi pozivi tuženom vraćeni neuručeni, zbog čega je sud rešenjem od 30. jula 2003. godine tuženom postavio privremenog zastupnika; da je sud poziv koji je primila supruga tuženog 26. marta 2007. godine smatrao urednom dostavom, zbog čega je na ročištu održanom 16. aprila 2007. godine doneo rešenje kojim je stavio van snage navedeno rešenje o postavljanju privremenog zastupnika; da su na kon toga supruzi tuženog uručeni tužba i poziv za ročište od 26. septembra 2007. godine, koje je održano u odsustvu tuženog, kao i poziv za ročište radi izvođenja dokaza saslušanja stranaka od 7. aprila 2008. godine, koje je održano u odsustvu tuženog i na kome je zaključena glavna rasprava; da je sud smatrao da je dostava u navedenim slučajevima bila uredna; da se osnovano u žalbi ističe da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer tuženom zbog propuštanja dostavljanja nije data mogućnost da raspravlja pred sudom; da je dostava izvršena na način suprotan odredbama čl. 127. do 146. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, predmet je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dobio broj P. 5701/09. Nakon reforme pravosuđa, predmet je ustupljen u nadležnost Višem sudu u Beogradu i dobio je broj P. 10/10. Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 14, a održao četiri ročišta. Većina ročišta nije održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, i to zbog nedolaska tuženog kome pozivi nisu mogli biti uručeni, budući da se nije nalazio na adresama poznatim sudu. Utvrđeno je da je, radi uručenja poziva za ročište za glavnu raspravu, dostava pokušana na svim adresama poznatim sudu (adrese prebivališta, adrese roditelja tuženog, adresa Rotary Club, adresa dobijena od mobilnog operatera) , i to uz asistenciju policijskih uprava. Na održanim ročištima, sud je saslušao dva svedoka i drugotužilju i ponovo odredio izvođenje dokaza veštačenjem DNK analize krvi tužilja i tuženog koje nije sprovedeno, jer tuženi nije pristupio u ustanovu određen u za izvođenje veštačenja.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 10/10 od 5. aprila 2012. godine usvojen je tužebni zahtev tužilja i utvrđeno je da je tuženi S.M. prirodni otac mal. E.N. (stav 2. izreke ) i određeno da se mal. E.N. poverava na dalju negu, čuvanje i vaspitanje majci Gordani Nadoški koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo (stav 3. izreke ). Istom presudom obavezan je tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. E.N. plaća 10.000, 00 dinara mesečno počev od 5. aprila 2012. godine kao dana presuđenja, sve dok ta obaveza bude trajala po zakonu ili bude odlukom suda izmenjena (stav 4. izreke ), kao i neisplaćene iznose za periode bliže određene u presudi (stav 5. izreke ). Presudom je naloženo matičaru opštine Savski venac da u matičnu knjigu rođenih sprovede upis imena (stav 6. izreke ) i obavezan tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka plati 735.375,00 dinara (stav 7. izreke ).

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 10/10 od 11. decembra 2012. godine ispravljena je presuda Višeg suda u Beogradu P. 10/10 od 5. aprila 2012. godine u uvodu, tako što je ispravljen podatak o adresi tuženog.

Navedena prvostepena presud a je tuženom dostavljna preko oglasne table suda, i to nakon više neuspešnih pokušaja dostavljanja na adrese poznate sudu. Presuda Višeg suda u Beogradu P. 10/10 od 5. aprila 2012. godine je postala pravnosnažna 14. januara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je garantovano pravo svakog lica da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredb om člana 64. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet.

Odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je garantovano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije je, pred ostalog, utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života. Odredbom člana 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da se ocem deteta koje je rođeno van braka smatra muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom (član 45. stav 4.); da ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom i da pravo na utvrđivanje očinstva imaju - dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta (član 55.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.).

Odredbom člana 7. stav 1. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90) je utvrđeno da će dete biti registrovano odmah nakon rođenja i da će imati od rođenja pravo na ime, pravo na sticanje državljanstva i koliko je to moguće, pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje. Odredbama člana 8. Konvencije o pravima deteta je utvrđeno da se strane ugovornice obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične odnose u skladu sa zakonom, bez nezakonitog mešanja (stav 1.) i da će u slučajevima kada je dete nezakonito lišeno nekih ili svih elemenata svog identiteta, strane ugovornice obezbediti odgovarajuću pomoć i zaštitu kako bi mu što pre bio vraćen identitet (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) je bilo propisano: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranke mogu preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika (član 84. stav 1.); da radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka (član 86.); da se pismena dostavljaju, po pravilu, preko pošte, a mogu se dostavljati preko određenog lica zaposlenog u sudu, preko nadležnog organa opštine, preko pravnog lica registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja, neposredno u sudu ili na drugi način određenim posebnim zakonom (član 127.); da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno (član 135. stav 1.); da će se, kada je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno, dostavljanje izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu i da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (član 140.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda obe podnositeljke o povredi prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je konstatovao da je ocena izvršena u odnosu na član 32. stav 1. Ustava, budući da je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije, u suštini identična navedenoj ustavnoj odredbi.

Ustavni sud je konstatovao da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak okončan nakon skoro deset godina i devet meseci . Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnositeljke, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje konkretnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljki za utvrđivanje očinstva protiv S.M, te da su tokom trajanja postupka podnositeljke precizirale tužbeni zahtev u pogledu doprinosa tuženog izdržavanju prve podnositeljke i u pogledu vršenja roditeljskog prava . Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku saslušani predloženi svedoci , prikupljeni dokazi koji se odnose na doprinos tuženog izdržavanju prve podnositeljke , te da je sud dva puta određivao veštačenje DNK analize krvi, ali da veštačenje nije moglo biti sprovedeno , i to zbog nedolaska tuženog u ustanovu određenu za veštačenje. Bez obzira ne eventualnu osetljivost spornog parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču građanskog statusa nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99.), te da je ovaj zahtev posebno naglašen u državama gde samo domaće pravo predviđa da se određene vrste predmeta moraju rešavati kao posebno hitno (videti presud e Evropskog suda za ljudska prava u predme tima Jevremović protiv Srbije, broj predstavke 3150/05, od 17. jula 2007. godine, stav 81, Bock protiv Nemačke, broj predstavke 11118/84, od 21. novembra 1988. godine i 21. februara 1989. godine, stav 49. i Mikulić protiv Hrvatske, broj predstavke 53176/99 od 7. februara 2002. godine, st. 44. i 45.).

S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenj a koj a se mo gu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom ocene dužine trajanja postupka može uzeti u obzir i ponašanje druge strane u postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zielinski protiv Poljske broj predstavke 38497/02, od 15. maja 2005. godine, stav 23.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, te da određen broj ročišta nije održan zbog nepostojanja pretpostavki, i to zbog nemogućnosti da se tuženom i svedocima uruče pozivi za ročište na adresama poznatim i dostavljenim sudu. U vezi sa navedenim, Ustavni sud je konstatovao da je nakon godinu i tri meseca, sud tuženom postavio privremenog zastupnika, koji je vršio prava i obaveze zakonskog zastupnika u naredne četiri godine i devet meseci, te da je nakon jedne dostave tuženom za koju je prvostepeni sud ocenio da je uredna, sud stavio van snage rešenje o privremenom zastupniku. Iako je sud i u nastavku postupka imao teškoća u dostavljanju poziva tuženom, koji je u tom trenutku morao znati za sporni postupak, sud nije ponovo postavljao privremenog zastupnika, već je nakon većeg broja bezuspešnih dostava, dostavljanje vršio stavljanjem pismena na oglasnu tablu . Kada je reč o svedocima kojima, takođe , nije mogao biti uredno uručen poziv, odnosno koji se nisu odazivali pozivu, sud je donosio rešenja o njihovom novčanom kažnjavaju, da bi nakon povlačenja predloga tužilja o saslušanju preostalih svedoka, sud stavio van snage rešenje o izvođenju ovih dokaza. Ustavni sud je konstatovao da je za duže trajanje postupka od značaja i okolnost da je predmet rešenjem drugostepenog suda vraćen na ponovni postupak, i to upravo zbog povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na dostavljanje.

Pored navedenih propusta, Ustavni sud nalazi da je potrebno konstatovati da je na postupanje prvostepenog sud a bitno uticala okolnost da tuženom nije mogao biti uručen poziva na adresama dostavljenim sudu, te da je sud pokuša vao da prevaziđe navedeni problem pribavljanjem novih adresa na kojim a bi se eventualno mogle izvršiti uredne dostave. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je sud pribegao dostavljanju stavljanjem pismena na oglasnu tablu tek nakon većeg broja bezuspešnih dostava, i to nakon saznanja tuženog za sporni postupak, vodeći računa i o pravu tuženog da raspravlja pred sudom.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke redovno prisustvova le ročištima, te da svojim ponašanje m nisu posebno doprine le dužem trajanju osporenog parničnog postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je sud 11. decembra 2007. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je nakon predloga tužilja za vraćanje u pređašnje stanje, 25. januara 2008. godine navedeno rešenje stavio van snage. Ovo odlaganje od mesec i 14 dana, koje se može staviti na teret podnositeljkama, po oceni Ustavnog suda, ne može biti od odlučnog značaja, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka.

Ustavni sud je ocenio i da je na strani podnositeljki ustavne žalbe nesporno postojao izuzetan značaj da se pitanje utvrđivanja očinstva nad mal. E.N. i uklanjanje neizvesnosti u tom pogledu raspravi u što kraćem roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 1992/02, a kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 10/10, povređeno pravo podnositeki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni g lasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke i tački 2. izreke .

6. Ocenjujući osnovanost navoda prve podnositeljke o povredi prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz član a 8. Evropske konvencije i prava deteta iz člana 8. Konvencije o pravima deteta, Ustavni sud je konstatovao da se ovi navodi odnose na tvrdnju podnositeljke da je zbog dužine trajanja spornog postupka utvrđivanja očinstva ona u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa svojim ličnim identitetom i lišena svakog izdržavanja od svog biološkog oca. Imajući u vidu sadržinu navedenih prava, Ustavni sud je ove navode prve podnositeljke cenio u odnosu na član 64. stav 2. Ustava, uzimajući u obzir praksu Evropskog suda za ljudska prava u pogledu prava iz člana 8. Evropske konvencije.

Ustavni sud je konstatovao da navedenom ustavnom odredbom izričito garantovano pravo deteta da sazna svoje poreklo, te da iako isto pravo nije izričito predviđeno članom 8. Evropske konvencije, ono spada u krug prava na poštovanje privatnog života (videti. Odluku Ustavnog suda Už-546/2009 od 13. jula 2012. godine). Ovo pravo, po oceni Ustavnog suda, podrazumeva pravo deteta da bude u mogućnosti da utvrdi pojedinosti o svom identitetu i poreklu , posebno ukoliko su takve informacije važne i značajn e zbog uticaja koj e mo gu imati za ličnost deteta .

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prva podnositeljka ustavne žalbe pokrenu la osporeni parnični postupak utvrđivanja očinstva kako bi u tom postupku utvrdi la da li je tuženi S.M. njen biološki otac, odnosno kako bi saznala pojedinosti o svom identitetu i poreklu, a što bi kasnije moglo odrediti i njen pravn i odnos sa S.M. Po oceni Ustavnog suda, prva podnositeljka ustavne žalbe je u konkretnom parničnom postupku ima la značajan interes zaštićen članom 64. stav 2. Ustava da, pored ostalog primi, odnosno utvrdi informacije potrebne za „otkrivanje istine“ o svom poreklu.

Imajući u vidu navedeno, posebno trajanje spornog postupka utvrđivanja očinstva, koji je okončan nakon deset godina i devet meseci, kao i činjenicu da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku , Sud je ocenio da je prva podnositeljk a bila u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa njenim identitetom , odnosno poreklom. Stoga je Ustavni sud ocenio da su sudovi propustili da obezbede prvoj podnositeljki poštovanje prava iz člana 64. stav 2. Ustava (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jevremović protiv Srbije, st. 100-111.), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući osnovanost navoda obe podnositeljke o povredi prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljke ovaj navod obrazlažu tvrdnjom da po domaćem pravu nisu postojale mere kojima bi se tuženi obavezao na DNK analizu, niti je postojala „direktna odredba kojom se reguliše nepoštovanje“ iste.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud je konstatovao da zakonom nisu propisane mere kojima bi se treće lice obavezalo na DNK analizu, ali da, sa druge strane, zaštita prava trećih lica može isključiti njihovu obavezu da budu na raspolaganju radi medicinskog ispitivanja bilo koje vrste. U opisanoj situaciji, po oceni Suda, potrebno je da postoje ili da se obezbede drugi mehanizmi kojima se mogu osigurati interesi i prava lica koje traži utvrđivanje očinstva.

U konkretnom slučaju, sud je dva puta određivao veštačenje DNK analizom, ali veštačenje nije sprovedeno, i to zbog nedolaska tuženog u ustanovu određenu za veštačenje, pri čemu je sud odluku o očinstvu doneo na osnovu drugih izvedenih dokaza. Iz ocene Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, proizlazi da je Sud našao da su drugi propusti suda doprineli povredi ovog prava, i posledično držali prvu podnositeljku u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa njenim poreklom.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je Ustavni sud prethodno utvrdio povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 64. stav 2. Ustava, Sud nije posebno cenio navode o povredi prava iz člana 13. Evropske konvencije (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jevremović protiv Srbije, stav 123.).

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje prve podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 64. stav 2. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, kao i da se pravično zadovoljenje druge podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , odlučujući kao u tački 4. izreke. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpe le zbog utvrđen ih povred a prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, postupanje sudova i druge strane u postupku, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke pretrpe le. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti