Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Žalba je bila nerazumljiva, formalno se pozivala na brojna ustavna prava, ali nije sadržala ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na njihovu povredu, već je ponavljala navode iz revizije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2294/2009
27.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Ljubišića iz Novog Žednika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slavka Ljubišića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1686/08 od 16. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Advokat Olivera Jovanić je, bez priloženog punomoćja, u ime Slavka Ljubišića iz Novog Žednika, podnela Ustavnom sudu 4. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1686/08 od 16. septembra 2009. godine, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na slobodu i bezbednost, prava koja se odnose na postupanje s licem lišenim slobode, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, prava koja se odnose na pritvor, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode kretanja i prava na utočište iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je utvrdio da se prava iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim aktom koji predstavlja odluku suda donetu po reviziji kao vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom u parničnom postupku.
U pogledu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već se ponavljanjem onoga što je već izneto u reviziji koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena kao neosnovana, ranije korišćeni revizijski navodi samo formalno vezuju za navedeno ustavno pravo. Pozivanje podnosioca ustavne žalbe da određene presude Opštinskog suda u Subotici, Okružnog suda u Subotici i Vrhovnog suda Srbije, i to samo navođenjem brojeva sudskih predmeta u kojima su te presude donete i navođenjem da su u tim presudama sudovi zauzeli stav vezan za nastupanje zastarelosti krivičnog gonjenja, takođe se ne može u konkretnom slučaju smatrati ustavnopravnim razlogom za povredu prava na pravično suđenje i povredu ustavnog načela zabrane diskriminacije, jer je očigledno da osporeni akt nije donet u krivičnom postupku, niti je njegovom donošenju prethodio krivični postupak u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo oštećenog lica. Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede ustavnog načela koje utvrđuje pravo na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, niti povrede prava zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, već naprotiv sam osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, kao i pravo na žalbu, pa i reviziju kao vanredno pravno sredstvo, o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud u Republici.
Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom preispita zakonitost osporene sudske odluke. Kako ustavna žalba sadrži samo formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava, ali ne i ustavnopravne razloge na kojima se zasnivaju tvrdnje o učinjenim povredama, niti se sadržina osporenog akta može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom najvećeg broja prava na čiju se povredu ukazuje, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
4. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti