Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. T. iz Novog Žednika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 460/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. T. iz Novog Žednika izjavio je, 21. marta 2013. godine, preko punomoćnika O. J, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 23/12 od 16. januara 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemečenih odredbama čl. 10, 21, 22, 32, 35, 36. i 199. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da kako su „odluke o izboru sudija donete na nelegalan i nelegitiman način“, jer Visoki savet sudstva nije bio konstituisan u skladu sa zakonima, to je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje od strane zakonom izabranog suda; da je tužena zastupana od strane neovlašćenih lica jer u spisima predmeta nema ovlašćenja zamenika republičkog javnog pravobranioca da zastupa republičkog javnog pravobranioca; da su nalazi i mišljenja veštaka napisani na latinici, iako je Ustavom utvrđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo; da je drugostepeni sud neosnovano pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, smatrajući da je potraživanje zastarelo, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje; da zastarelost potraživanja naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti nastale zbog posttraumatskog stresnog poremećaja, teče od momenta kada je bolest dobila konačan oblik i kada je tužilac saznao za obim štete, a to je tužilac saznao tek u toku veštačenja sprovedenog u parničnom postupku po njegovoj tužbi; da je u konkretnom slučaju šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava – ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz tadašnjeg člana 142. OKZ od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, za koje je bila propisana kazna od dvadeset godina, te je na zastarelost potraživanja trebalo primeniti član 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud u drugim slučajevima, u istim ili sličnim situacijama, dosuđivao naknadu štete, te da je time povređeno načelo zabrane diskriminacije; da je podnosiocu povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, jer on nije ostvario jednaku zaštitu pred sudom, kao i drugi tužioci, kojima su sudovi, u istovrsnim situacijama, priznali pravo na naknadu nematerijalne štete; da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer je osporeni postupak trajao više od deset godina, i to zbog nezakazivanja ročišta i odugovlačenja postupka od strane suda; da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo, jer uloženi pravni lek nije bio delotvoran; da podnosilac ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, shodno članu 35. Ustava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i odredi da se uklone štetne posledice i naknadi nematerijalna šteta, kao i da mu se naknade advokatski troškovi za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 2121/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P. 460/09) , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

M. P. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Subotici, dana 11. aprila 2003. godine, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade štete. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 637/03.

U parničnom postupku od ukupno 13 zakazanih ročišta održano je šest, dok sedam ročišta nije održano, i to jedno na predlog punomoćnika tužioca, jedno zbog propusta sudskog veštaka (nedostavljanja nalaza i mišljenja), jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i četiri zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka, veštačenjem, saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije. Inače, u periodu od 23. jula 2003. do 15. juna 2004. godine sud nije zakazao nijedno ročište, ali se u tom periodu više puta obraćao Ministarstvu unutrašnjih poslova radi pribavljanja određene dokumentacije. Takođe, u periodu od 15. juna 2004. do 11. novembra 2005. godine sud nije zakazao nijedno ročište, niti je preduzimao druge procesne radnje.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 637/03 od 18. decembra 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, a odbijen je tužbeni zahtev za ovaj vid štete preko dosuđenog iznosa, dok su tužbeni zahtev za naknadu drugih vidova nematerijalne štete (za pretrpljeni strah, za povredu ugleda i časti, za povredu slobode, za povredu prava ličnosti) i tužbeni zahtev za naknadu štete na ime prinudnog i prisilnog rada odbijeni.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 249/07 od 31. oktobra 2007. godine žalba tužioca je delimično usvojena, a žalba tužene je usvojena, te je ukinuta prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i o troškovima postupka, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok je žalba tužioca u preostalom delu odbijena kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem su zahtevi tužioca odbijeni.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Subotici doneo je 28. januara 2008. godine rešenje P. 1967/07 kojim je određen zastoj postupka u pogledu dela tužbenog zahteva u odnosu na koji je ukinuta prvostepena presuda do dostavljanja odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji tužioca.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 289/08 od 13. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude.

U nastavku postupka pred Opštinskim sudom u Subotici, na prvo zakazano ročište od 22. januara 2009. godine nisu pristupili punomoćnik tužioca i tužena, iako uredno pozvani, te je sud doneo rešenje kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom. Protiv navedenog rešenja punomoćnik tužioca je izjavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, te je sud nakon ročišta za odlučivanje o podnetom predlogu, održanog 2. marta 2009. godine, istog dana doneo rešenje P. 460/09 kojim je usvojen predlog i dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. U daljem toku postupka, od ukupno zakazanih šest ročišta održana su samo dva, na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem i čitanjem isprava i dokaza iz spisa predmeta, a četiri ročišta nisu održana zbog propusta veštaka da dostavi nalaz i mišljenje i da pristupi na ročište. Sud je, nakon tri neodržana ročišta, doneo rešenje o novčanom kažnjavanju veštaka, a potom je doneo i rešenja kojima je odredio druga lica za veštake.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 460/09 od 30. oktobra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu isplati izrekom označeni novčani iznos za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa odbijen. Protiv navedene presude žalbe su izjavili i tužilac i tužena, koje su dostavljene Apelacionom sudu u Novom Sadu u januaru 2010. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7351/10 od 30. novembra 2011. godine vraćeni su spisi predmeta Osnovnom sudu u Subotici radi otklanjanja procesnog nedostatka. Prvostepeni sud je 3. januara 2012. godine, nakon otklanjanja procesnog nedostatka, spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 23/12 od 16. januara 2013. godine usvojena je žalba tužene i preinačena je prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati označeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove, dok je žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, u konkretnom slučaju, utvrđen hronični posttraumatski stresni poremećaj sa trajnim izmenama ličnosti kod tužioca, nastao kao posledica prisilnog odvođenja istog od strane radnika MUP-a avgusta 1995. godine u Erdut, a potom na ratište; da je u takvoj situaciji tužiočevo potraživanje zastarelo, s obzirom na to da je objektivni rok u kome je tužilac mogao ostvariti pravo na naknadu štete istekao u 2000. godini, a da je tužilac tužbu podneo 11. aprila 2003. godine; da je momenat saznanja za štetu od uticaja samo ako do njega dođe u okviru objektivnog roka od pet godina, a ne i kasnije, u smislu odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da sud nalazi da za zastarelost potraživanja, u konkretnom slučaju, nije od uticaja momenat kada je tužilac saznao za PTSP, za posledice istog ili pak za konačan oblik štete, jer je reč o roku zastarelosti, čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete, u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 19. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 11. aprila 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 23/12 od 16. januara 2013. godine, koja je punomoćniku tužioca dostavljena 19. februara 2013. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao devet godina i deset meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj a nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, jer je trebalo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu više vidova nematerijalne i materijalne štete, što je iziskivalo obiman dokazni postupak u kome su obavljena i dva veštačenja, te odlučiti o prigovoru zastarelosti potraživanja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman materijalni i moralni interes da ce o njegovoj tužbi za naknadu štete odluči u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika podnosioca. Pored toga, punomoćniku podnosioca se može staviti na teret i nedolazak na još jedno ročište – 22. januara 2009. godine, kada je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, te je sud, nakon održanog ročišta za odlučivanje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, što je uslovilo produženje postupka za još dva meseca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, u radu prvostepenog suda prisutna su dva perioda neaktivnosti, i to prvi u trajanju od skoro godinu dana (od 23. jula 2003. do 15. juna 2004. godine), u kome nije zakazao nijedno ročište, premda se sud više puta obraćao MUP-u radi pribavljanja određene dokumentacije, i drugi u trajanju od godinu dana i pet meseci, u kome sud nije preduzimao bilo kakve procesne radnje (od 15. juna 2004. do 11. novembra 2005. godine). Odgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda se i u tome što deset ročišta nije održano, a iz razloga koji se ne mogu staviti na teret podnosiocu, pri čemu čak pet ročišta nije održano zbog propusta veštaka da izradi nalaz i mišljenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Nankov protiv Makedonije , aplikacija broj 26541/02 od 29. novembra 2007. godine, stav 46.). Pored toga, Ustavni sud nalazi da je i Apelacioni sud u Novom Sadu ispoljio neefikasnost u postupanju, jer je o podnetim žalbama stranaka protiv prvostepene presude odlučio tek nakon tri godine.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 460/09, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Služben i glasnik RS“, broj 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu stava 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka i njegovu složenost , ali i ponašanje podnosioca kao stranke tokom postupka, kao i činjenicu da je o delu tužbenih zahteva konačno odlučeno još 2008. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sud ova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presud u Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud prethodno ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima o tome da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da je potraživanje podnosioca zastarelo, i to u pogledu računanja početka roka zastarelosti nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i u pogledu primene člana 377. Zakona o obligacionim odnosima na potraživanje podnosioca.

Ustavni sud je našao da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao dovoljno i jasno obrazloženje za zauzeto pravno stanovište o računanju roka zastarelosti potraživanja nematerijalne štete podnosioca, a Ustavni sud smatra da su razlozi za donošenje preinačujuće odluke, dati u obrazloženju osporene presude, ustavnopravno prihvatljivi i nearbitrerni, zbog čega je ocenio da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Što se tiče navoda da su sudovi u konkretnom slučaju odluku o naknadi štete zasnovali na odredbama člana 376. ZOO, a ne na odredbi člana 377. stav 1. ZOO, koja predviđa duži rok zastarelosti, Ustavni sud ukazuje da se o tome već izjasnio u većem broju odluka u kojima je izneo stav da bi se duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. ZOO mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala, te da se u slučaju kada krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, primenjuju opšta pravila o zastarelosti, utvrđena odredbama člana 376. ZOO (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1956/2009 od 1. marta 2012. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs), te je ocenio i da su ovi navodi ustavne žalbe očigledno neosnovani.

U vezi sa navodom podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno jer su odluke o izboru sudija i tužilaca donete na nelegalan i nelegitiman način, Ustavni sud ukazuje da se članom 32. stav 1. Ustava svakome jemči pravo da o njegovim pravima i obavezama odluči sud koji je već ustanovljen zakonom. Cilj ovog zahteva je, pre svega, da se svakome obezbedi suđenje pred sudovima koji su propisani zakonom i koji su već ustanovljeni, a ne pred sudovima koji su osnovani ad hoc, da bi odlučivali u posebnom, individualnom slučaju. Stoga su i ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi načela upotrebe jezika i pisma u parničnom postupku, zbog toga što su nalaz i mišljenje veštaka štampani latiničnim pismom, iako je sud kao jezik postupka bio odredio srpski jezik, Ustavni sud ukazuje da podnosilac u toku parničnog postupka nije ukaziva o na eventualnu povredu člana 361. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, te da stoga ovaj razlog koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi ne može predstavljati valjan ustavnopravni razlog za postojanje povrede ustavnih prava prilikom donošenja osporene presude.

U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. stav 2. tačka 9) tada važećeg Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona.

S obzirom na to da se navod o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava u suštini zasniva na tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za povredu ovog prava.

Iz sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, na čiju je povredu takođe ukazano u ustavnoj žalbi, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a podnosilac nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom.

Podnosilac povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tome što njegova žalba nije bila delotvorna u smislu uspeha u parnici. Međutim, Ustavni sud ukazuje da sadržina navedene ustavne odredbe jemči svakom pravo na pravno sredstvo, dok se pravo na uspeh u postupku po pravnom leku ne može garantovati.

Konačno, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocu osporenom presudom povređena ustavna načela iz čl. 10, 21, 22. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti