Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda u sprovođenju izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav

Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srećka Pavlovića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U KU

Usvaja se ustavna žalba Srećka Pavlovića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 295/04, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 45510/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, tako što mu se dosuđuje iznos u visini od 650 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Srećko Pavlović iz Inđije je 11. maja 2010. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 295/04, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 45510/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je izvršni postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu započeo 17. februara 2004. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe svoje potraživanje još uvek nije bio naplatio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", br . 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno

pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 295/04 ( kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 45510/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Optužnim predlogom Opštinskog javnog tužioca Inđija Kt-437/97 od 19. novembra 1997. godine je ovde podnosiocu ustavne žalbe Srećku Pavloviću stavljeno na teret krivično delo prikrivanja iz člana 184. stav 2. u vezi stava 1. KZ PC. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Inđiji K. 6212/03 od 19. avgusta 2003. godine odbijena je optužba u odnosu na Srećka Pavlovića i odlučeno da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava.

Postupajući po specificiranom troškovniku koji je okrivljeni Srećko Pavlović podneo 29. oktobra 2003. go dine, Opštinski sud u Inđiji je doneo rešenje K. 212/03 kojim je usvojio njegov zahtev i dosudio mu troškove krivičnog postupka u označenom iznosu, a na teret budžetskih sredstava, koje je nakon pravnosnažnosti ovog rešenja potrebno isplatiti na žiro račun njegovog branioca.

Na osnovu pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Inđiji K. 212/03 od 29. decembra 2003. godine Srećko Pavlović je 17. februara 2004. godine podneo predlog za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. U predlogu predlaže da sud odredi izvršenje prema izvršnom dužniku (Republici Srbiji – Opštinskom sudu u Inđiji) radi naplate potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 8.400,00 dinara, kao i naplate troškova izvršnog postupka određenih ovim rešenjem, plenidbom sa žiro računa dužnika Republike Srbije koji se vodi pod brojem 840-1620-21, matični broj dužnika 7563132, PIB dužnika 101889287 , i to tako što će zaplenjeni iznos putem Odseka za prinudnu naplatu Beograd, kao organizacione jednice Narodne banke Srbije, dostaviti na račun punomoćnika poverioca broj 310-9425-68, koji se vodi kod „Kontinetal banke" u Inđiji.

Postupajući po podnetom predlogu za izvršenje Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. marta 2004. godine doneo rešenje I. 295/04 kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje Srećka Pavlovića. U obrazloženju je navedeno da je sud utvrdio da izvršna isprava nije podobna za izvršenje shodno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o izvršom postupku, s obzirom na to da ne postoji jasno utvrđena obaveza na određenu isplatu traženog novčanog iznosa na strani dužnika označenog u predlogu za prinudno izvršenje.

Postupajući po prigovoru izvršnog poverioca od 14. aprila 2004. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu je 23. aprila 2004. godine doneo rešenje IPV. 634/04 kojim je odbio kao neosnovan prigovor poverioca izjavljen protav rešenja I. 295/04 od 26. marta 2004. godine. U obrazloženju je navedeno da je prvostepeni sud pravilnoprimenio odredbe člana 20. stav 1. i člana 39. Zakona o izvršom postupku našavši da izvršna isprava nije podobna za izvršenje.

Republički javni tužilac je protiv ovog rešenja 21. septembra 2004. godine podigao zahtev za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud Srbije je postupajući u ovom predmetu našao da prvostepeni sud nije dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti svim strankama u postupku, te je na osnovu toga doneo rešenje Gzz. 14/05 od 18. maja 2005. godinekojim je vratio spise predmeta IPV. 634/04 Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je, postupajući po nalogu Vrhovnog suda Srbije, zahtev za zaštitu zakonitosti dostavio punomoćniku izvršnog poverioca tek 22. februara 2007. godine, a spise predmeta Vrhovnom sudu Srbije na odlučivanje po zahtevu za zaštitu zakonitosti prosledio 1. juna 2009. godine.

Postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud Srbije je 24. juna 2009. godine doneo rešenje Gzz. 19/09 kojim je ukinuo rešenje Četvrtog ošptinskog suda u Beogradu I. 295/04 od 26. marta 2004. godine i rešenjeČetvrtog opštinskog suda u Beogradu IPV. 634/04 od 23. aprila 2004. godine, te predmet vratao na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je članom 16. stav 1. tačka 1. Zakona o izvrpšom postupku propisano da je izvršna isprava izvršna sudska odluka; da je članom 17. stav 1. istoga zakona propisano da se sudskom odlukom u smislu tog zakona smatra presuda i drugi nalog suda, tako da rešenje suda u krivičnom postupku kojim je odlučeno o troškovima krivičnog postupka i glasi na ispunjenje novčane obaveze po svom sadržaju predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje je poverilac mogao tražiti prinudno izvršenje; da okolnost što nije označen tačan naziv dužnika, izvršnu ispravu ne čini nepodnobnom za izvršenje jer izreka koja nalaže da se potraživanje isplati na teret budžetskih sredstava jasno upućuje na Republiku Srbiju kao jedinog mogućeg dužnika koji je obavezan da obezbedi sredstva za rad svojih državnih organa.

Punomoćnik izvršnog poverioca je 27. novembra 2009. godine podneo zahtev Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu da se odmah dozvoli predloženo izvršenje i isto dostavi službi NBS u Kragujevcu, prinudnoj naplati, radi spovođenja izvršenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 23. marta 2010. godine doneo rešenje o izvršenju I. 45510/10.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika - Republike Srbije, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 16120/10 od 2. jula 2010. godine kojim je žalbu odbio i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 45510/10 od 23. marta 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. avgusta 2010. godine, van ročišta, doneo zaključak broj I. 45510/10 kojim je naložio NBS-OPN Kragujevac- Službi za prijem sudskih rešenja-Odseku za prijem osnova i naloga prinudne naplate da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju o izvršenju ovog suda I. 45510/10 od 23. marta 2010. godine , koje se u prilogu dostavlja.

Navedeni Zaključak NBS - OPN u Kragujevcu je primila 16. avgusta

2010. godine. Kako iz spisa predmeta proizlazi da izvršni poverilac nije

podneo predlog za promenu sredstva izvršenja, to je zaključak da je svoje potraživanje naplatio plenidbom novca sa žiro računa izvrpšog dužnika, tj.

da je NBS izvršila naloženu prinudnu naplatu.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom licu jemči da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da sud određuje izvršenje odnosno obezbeđenje onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za ibezbeđenje (član 8. stav 1.); da sud određuje izvršenje na osnovu izvrpše ili verodnostojne isprave, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 29.); da su izvršne isprave: izvršna odluka i izvršno sudsko poravnanje (član 30. tačka 1.); da se sudskom odlukom, u smislu ovog zakona, smatra presuda, rešenje, kao i druga odluka donesena u postupku pred sudom, arbitražom i Sudom časti Privredne komore, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražom ili Sudom časti Privredne komore (član 31. stav 1.); da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 32. stav 1.).

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenje Oppgtanskog suda u Inđiji K. 212/03 kojom je izvrš ni dužnik (Republika Srbija) obavezan da podnosiocu ustavne žalbe plati 8.400,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka doneto 29. decembra 2003. godine, da je na osnovu ove izvršne isprave osporeni izvršni postupak pokrenut 17. februara 2004. godine, a okončan tek 16. avgusta 2010. godine.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao šest godina i tri meseca, te da je okončan tri meseca nakon podnošenja ustavne žalbe. Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka nije apsolutna kategorija i zavisi od niza činilaca (složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu; priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosica; ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku; postupanje suda koji vodi postupak), koji se moraju proceniti u svakom pojedinačnom slučaju.

Ispitujući u konkretnom slučaju navedene kriterijume radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da se u ovom predmetu ne radi o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje, nakon čega je trebalo da sprovede izvršenje plenidbom sa žiro računa dužnika.

Ocenjujući značaj predmeta izvršenja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev značajan za podnosioca i pored toga što se ne radi o namirenju većeg novčanog potraživanja imajući u vidu da se radi o troškovima krivičnog postupka koji prema izvršnoj ispravi padaju na teret budžetskih sredstava. Podnosilac se, po oceni Ustavnog suda, u skladu sa tim i ponašao u predmetnom postupku imajući aktivnu ulogu koja je za svoj cilj imala što skorije okončanje izvršnog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je Četvrti opštinski sud u Beogradu najviše uticao na trajanje osporenog izvršnog postupka van razumnog roka, imajući u vidu da je rešenje Vrhovnog suda Srbije Gzz. 14/05 od 18. maja 2005. godine, kojim su prvostepenom sudu vraćeni spisi predmeta iz razloga što je taj sud propustio da dostavi zatev za zaštitu zakonitosti svim strankama, primio 8. jula 2005. godine, da je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe zahtev dostavio tek 22. februara 2007. godine, a spis predmeta vratio Vrhovnom sudu Srbije 1. juna 2009. godine, dakle nakon četiri godine.

Imajući u vidu da je Prvi osnovni sud u Beogradu 23. marta 2010. godine, dakle šest godina nakon što je podnet predlog za izvršenje, doneo rešenje o izvršenju I. 45510/10 kojim je određena naplata potraživanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 295/04 , a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 45510/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je prevashodno postupanje prvostepenog suda dovelo do toga da je osporeni postupak trajao šest i po godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Budući da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a nije doprineo dugom trajanju osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je našao da mu pripada naknada nematerijalne štete u visini od 650 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava, te odlučio kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja i predmet postupka povodom kojeg je podneta ustavna žalba. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučaj evima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom

se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42 b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti