Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda, koji je trajao skoro 16 godina. Sud je konstatovao neefikasnost prvostepenog suda i doprinos drugostepenog suda dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz Beograd a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 72101/10 ( inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 7016/97), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Beograd a je, 13. marta 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 4352/13 od 15. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da su osporenim rešenjem povređene odredbe Zakona o parničnom postupku, te da je drugostepeni sud morao da zakaže i održi raspravu i nakon toga odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, imajući u vidu da su u ranijem drugostepenom postupku već bila ukinuta dva prvostepena rešenja, a sve to utoliko pre što je drugostepeno veće u istom sastavu prethodno ukinulo prvostepeno rešenje , po istom osnovu; da je postupajući sudija bio pristrasan prema tužilji, te da je dužina trajanja ovog postupka od 17 godina posledica „manipulacije u procesnim radnjama sa pokrićem sudije i njenog koordiniranog izostajanja sa rasprava sa tužiljom i njenim punomoćnikom“, zbog čega se tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, ne može nametnuti izvršenje čina smetanja poseda, niti bilo kakvih troškova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u P . 72101/10 ( inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 7016/97) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Tužilja M. V. Iz Beograda je, 15. decembra 1997. godine, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu zbog smetanja poseda , sa predlogom za određivanje privremene mere, protiv tuženog N . M . iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe. Povodom podnete tužbe, formiran je predmet pod brojem P. 7016/97.

Rešenjem donetim 19. decembra 1997. godine je određena predložena privremena mera i naloženo tuženom da tužilji omogući normalno korišćenje stana. Do donošenja rešenja povodom podnete tužbe , sud je zakazao 26 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano 14 ročišta, i to jedno ročište zbog vređanja predsednika sudećeg veća od strane punomoćnika tuženog, jedno jer tuženi nije zastupan od lica koje ima overeno punomoćje, pet ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska tužilje i ostala ročišta zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7016/97 od 26. juna 2003. godine utvrđeno je da je tuženi izvršio smetanje poseda na štetu tužilje, naloženo tuženom da se uzdrži od sličnih radnji kojim bi onemogućio tužilju da nesmetano koristi predmetni stan i obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11465/03 od 10. decembra 2003. godine uvažena je žalba tuženog, pa je ukinuto ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7016/97 od 26. juna 2003. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak, zbog bitne povrede odredaba praničnog postupka na koje je ukazano.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 876/04. Do donošenja rešenja zakazno je 18 ročišta za glavnu rasp ravu, od kojih osam ročišta nije održano, i to: četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog nedostatka procesnih pretpostvaki i jedno zbog nedolaska tužilje zbog zdravstvenih razloga.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 876/04 od 19. januara 2009. godine utvrđeno je da je tuženi izvršio smetanje poseda na štetu tužilje, naloženo tuženom da se uzdrži od sličnih radnji kojim bi onemogućio tužilju da nesmetano koristi predmetni stan i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9070/09 od 3. juna 2009. godine vraćeni su Drugom opštinskom sudu u Beogradu spisi predmeta P. 876/04, radi dopune postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5795/10 od 10. m arta 2010. godine, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje, uvažena je žalba tuženog i ukinuto ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 876/04 od 19. januara 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je: da osnovano u žalbi tuženi ističe da prvostepeni sud nije utvrdio poslednje stanje državine, odnosno da li je tužilja bila u državini predmetnog stana, s obzirom na to da je prvostepeni sud propustio da pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje u pogledu faktičkog stanja državine, odnosno poslednjeg stanja državine; da je prvostepeni sud kao okolnost od odlučujućeg značaja za postjanje državine tužilje naveo iskaze dva svedoka G. B. I Z. S, za koje iz spisa predmeta proizlazi da su lica koja stanuju na drugim adresama, a ne na adresi u kojoj se nalazi sporni stan, te da nemaju neposredna saznanja o tome da li je tužilja u spornom periodu bila u državini predmetnog stana; da prvostepeni sud nije uopšte cenio ostale izvedene dokaze, pre svega iskaz svedoka S. K. lica koje stanuje prekoputa spornog stana, niti je pak cenio zapisnik od 10. decembra 1997. godine koji je sačinjen prilikom ulaska tuženog u stan, kao ni iskaze svedoka kji su prisustvovali sačinjavanju navedenog zapisnika, a čiji se iskazi nalaze u spisima predmeta, a to su D. M, Z. S. i R. M, koji su prisustvovali ulaženju tuženog u stan 10. decembra 1997. godine , te da će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka na koju mu je ukazano i na pouzdan način utvrditi da li je tužilja bila u posedu predmetnog stana, i ako jeste na koji način to može da se dokaže s obzirom na činjenice u spisima predmeta.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72101/10, koji je nakon ročišta održanog 21. septembra 2010. godine doneo rešenje, kojim je utvrđeno je da je tuženi izvršio smetanje poseda na štetu tužilje, naloženo tuženom da se uzdrži od sličnih radnji kojim bi onemogućio tužilju da nesmetano koristi predmetni stan i obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

U obrazloženju tog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je sud saslušao svedoke M. V, S. Z. i S. K. iz Ulice D. 28 u kojoj se nalazio predmetni stan, i utvrdio da je u predmetnom stanu do smrti živeo tužiljin suprug, te da je tužilja i nakon smrti svog supruga dolazila u predmetni stan; da je sud cenio i iskaze svedoka D. M , Z. S. i R. M. koji su prisustvovali ulaženju tuženog u predmetni stan, o čemu su sačinili zapisnik i ocenio da iskazi saslušanih svedoka nisu od uticaja na drugačije presuđenje iz razloga što su svedoci izjavili da im nije poznato ko je u spornom periodu živeo u predmetnom stanu i da su oni privatno angažovani od strane tuženog prilikom ulaska u predmetni stan , o čemu su sačinili zapisnik, a u kome su konstatovali koje su stvari pronađene u predmetnom stanu i da je stan bio prilično ruiniran, a stvari koje su zatekli u stanu su bile stare; da je sud ocenio da nije od uticaja to što su stvari bile stare i stan zapušten, jer ni u tom slučaju niko nema pravo da ometa državinu držaoca tih stvari ; da je sud cenio i iskaz svedoka A.P. službenika opštine Savski venac, koja je prilikom saslušanja izjavila da je tuženi dolazio u opštinu da se raspituje za predmetni stan ali da mu je rečeno da mora da sačeka odluku predsednika opštine i predsednika izvršnog odbora da bi se završio sudski postupak oko utvrđivanja vlasnika na predmetnom stanu i da je tuženi nakon useljenja u stan obavestio opštinu, ali bez ikakvog pismenog papira; da je sud cenio i ostale navode i dokaze stranaka, ali je našo da nisu od uticaja na drugačije presuđenje, pa ih iz tih razloga nije posebno obrazlagao, te da je odluka o troškovima postupka doneta na osnovu odredaba čl . 149. i 150 Zakona o parničnom postupku, uz obrazloženje koji troškovi i u kojim iznosima su dosuđeni tužilji, navođenje da je sud tužilji priznao troškove postupka za one parnične radnje koje su bile nužne i neophodne za vođenje ovog postupka, kao i da je sud imao u vidu da veliki broj podnesaka upućen od strane tužilje nisu bili nužni i neophodni, kao i da je veliki broj ročišta odloženo odnosno neodržano zbog nedolaska tužilje, pa ti troškovi ne pripadaju tužilji bez obzira na prisustvo njenog punomoćnika odnosno advokata.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4352/13 od 15. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72101/10 od 21. septembra 2010. godine, koje je ispravljeno rešenjima istog suda P. 72101/10 od 5. oktobra 2011. godine i P. 72101/10 od 5. novembra 2012. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je tužilja i nakon smrti svog supruga nastavila da koristi predmetni stan, što su svojim skazima potvrdili svedoci S. K, M, V. i S. Z, koji su živeli u predmetnoj zgradi i o tome imali neposredna saznanja, pa je sud utvrdio da je tužilja imala državinu predmetnog stana; da su neosnovani navodi iz žalbe tuženog da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio državinu na predmetnom stanu, s obzirom na to da je prilikom ulaska u stan 10. decemb ra 1997. godine, utvrđeno da je stan otvoren, zapušten i bez tragova življenja, jer je tokom prvostepenog postupka nesumnjivo utvrđeno da se u predmetnom stanu nalaze stvari tužilje, kao i stvari njene svekrve i muža koje su stare, da je stan ruiniran, ali da je u pitanju stara zgrada koja je često prokišnjavala, pa je pravilno prvostepeni sud ocenio i obrazložio ožalbenim rešenjem da ni u tom slučaju tuženi nema pravo da ometa državinu držaoca, ovde tužilje.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 13. februara 2014. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka U S) bilo je propisano: da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da će drugostepeni sud odlučiti o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 1. tač. 1), 2) i 3)) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 15. decembra 1997. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4352/13 od 15. novembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao gotovo 16 godina.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je postupak u parnicama zbog smetanja poseda hitan, te da će sud prilikom određivanja rokova i ročišta u sporovima zbog smetanja državine, naročitu pažnju obratiti na potrebu hitnog rešavanja sporova, vodeći računa o prirodi svakog pojedinačnog slučaja (Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 ), č lan 449.).

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da postupanje prvostepenog suda nije bilo efikasno i delotvorno. U prilog navedenom govori činjenica, da je prvostepeni sud prvi put odlučio o tu žbenom zahtevu nakon pet godina i pet meseci od podnošenja tužbe, rešenj em P.7016/97 od 26. juna 2003. godine. Kako je navedeno rešenje ukinuto od strane drugostepenog suda, zbog bitne povrede pravila postupka i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, prvostepeni sud je sledeće rešenje, P. 876/04 od 19. januara 2009. godine, u ponovnom postupku doneo nakon pet godina od ukidanja prethodnog.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku, uvažavajući zakonom propisanu hitnost rešavanja u parnicama zbog smetanja državine , kao i da svojim ponašanjem nije doprineo da postupak duže traje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 72101/10 ( inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 7016/97) te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Z akona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke .

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

6. Rešavajući o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ističe da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje, jer smatra da je drugostepeni sud morao da zakaže i održi raspravu i nakon toga odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, imajući u vidu da su u ranijem drugostepenom postupku već bila ukinuta dva prvostepena rešenja, a sve to utoliko pre što je drugostepeno veće u istom sastavu prethodno ukinulo prvostepeno rešenje po istom osnovu ; da je postupajući sudija bio pristrasan prema tužilji, te da je dužina trajanja ovog postupka od 17 godina posledica „manipulacije u procesnim radnjama sa pokrićem sudije i njenog koordiniranog izostajanja sa rasprava sa tužiljom i njenim punomoćnikom“.

Ustavni sud prethodno ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da su navedene odredbe Zakona o parničnom postu pku propisane u cilju ubrzanja, odnosno ekonomičnosti postupka, zbog čega se njihova povreda dovodi u vezu sa povredom Ustavom zajamčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao što je Sud i konstatovao u tački 5. obrazloženja ove o dluke.

Za osporena rešenja prvostepeni i drugostepeni sud su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, o tome zbog čega smatraju da je tuženi izvršio smetanje poseda na štetu tužilje, pa je naloženo tuženom da se uzdrži od sličnih radnji kojim bi onemogućio tužilju da nesmetano koristi predmetni stan, i obrazložili rešenje u pogledu troškova post upka.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca da je drugostepeno veće u istom sastavu prethodno ukinulo prvostepeno rešenje, po istom osnovu, što bi moglo da ukazuje da je drugostepeni sud promenio pravno stanovište. U tom smislu, Ustavni sud ističe da standard pravičnosti nalaže da drugostepeni sud da određene razloge zbog kojih u meritornoj odluci zauzima drugačije pravno stanovište u odnosu na pravno stanovište koje je zauzeto u ranijem ukidajućem rešenju, te da postojanje takvih razloga, parničnu stranku ne lišava mogućnosti da sazna zašto je drugostepeni sud promenio pravno stanovište povodom istog pravnog pitanja, čime se pravičnost postupka samim tim ne dovodi u sumnju. Naime, Ustavni sud nalazi da ne postoji nikakvo procesno ograničenje da drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzme drugačije pravno stanovište u odnosu na stanovište koje je zauzeo u ranijem ukidajućem rešenju. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud naveo razloge za svoju odluku, odnosno zašto podržava obrazloženo stanovište prvostepenog suda, koji je utvrdio da je tuženi smetao tužilju u državini predmetnog stana.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac za svoju tvrdnju da je sud bio pristrasan prema tužilji, te da je dužina trajanja ovog postupka od 17 godina posledica „manipulacije u procesnim radnjama sa pokrićem sudije i njenog koordiniranog izostajanja sa rasprava sa tužiljom i njenim punomoćnikom“, ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudije. U vezi sa iznetom ocenom, Ustavni sud ukazuje i na praksu ESLjP, prema kojoj se lična (subjektivna) nepristrasnost sudije pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz kojim se dokazuje suprotno (videti presudu Hauschildt protiv Danske, od 24. maja 1989. godine, stav 47.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog s uda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti