Povreda prava na nepristrasan sud zbog višestrukih uloga sudija

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Povreda se odnosi na pravo na nepristrasan sud, jer su sudije koje su odlučivale o produženju pritvora kasnije učestvovale i u donošenju meritornih osuđujućih odluka, što je stvorilo objektivno opravdanu sumnju u njihovu nepristrasnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, dr Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. Lj. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Lj. i utvrđuje se da je presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba M. Lj. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1.Ustava.

3. Poništavaju se presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe M. Lj. i određuje se da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje donese novu odluku o žalbama okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata D. P. i Z. A. izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Lj. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. marta 2022. godine, preko punomoćnika Z. A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 25. oktobra 2022. godine i 8. novembra 2023. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 5, člana 34. stav 4. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu, Posebno odeljenje u predmetu pod brojem K.Po1. 103/17. U ustavnoj žalbi je istaknuta i povreda prava iz člana 6. stav 1. i člana 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Posebnom ustavnom žalbom podnetom Ustavnom sudu, 12. oktobra 2022. godine, dopunjenom podneskom od 10. januara 2024. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, isti podnosilac, M. Lj. iz Beograda, osporio je iste akte - presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine, presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, kao i odredbama člana 6. stav 1. i člana 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ova ustavna žalba je bila zavedena pod brojem Už-12615/2022.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. stav 3. u vezi stava 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu podnosioca M. Lj, sa dopunama, povodom koje je bio formiran predmet Už-12615/2022, svojim aktom Su. 1/41 od 23. septembra 2023. godine, spojio sa inicijalnom ustavnom žalbom od 4. marta 2022. godine, radi vođenja jedinstvenog ustavnosudskog postupka u predmetu pod brojem Už-2302/2022, s obzirom na to da isti podnosilac ustavne žalbe osporava iste akte i suštinski ističe povrede istih prava obema ustavnim žalbama.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe Z. A, advokat iz Beograda, podneskom od 8. novembra 2023. godine, nakon spajanja predmeta Už-12615/2022 sa predmetom Už-2302/2022, je predložio da Ustavni sud obustavi postupak po prvoj ustavnoj žalbi, uz obrazloženje da je podneta ustavna žalba bespredmetna, jer je naknadno podneta ustavna žalba Už-12615/2022. Imajući u vidu to da je ovaj predlog podnet nakon što je predmet pod brojem Už-12615/2022 već bio pripojen ovom predmetu, čime je, posledično predmet Už-12615/2022 storniran, Ustavni sud je nastavio jedinstveni postupak u ovom predmetu pod brojem Už-2302/2022.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena i trećestepena presuda kojom je, pored ostalih, i podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, kao i presuda doneta u postupku po vanrednom pravnom leku, kojom su odbijeni kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe izjavljeni protiv osporene drugostepene i trećestepene pravnosnažne presude.

Podnosilac smatra da su mu označena ustavna prava povređena svim osporenim presudama i pri tome navodi:

- da je u donošenju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine učestvovao sudija V.M. koji se morao izuzeti, jer je isti sudija učestvovao u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/112 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžen pritvor za još tri meseca, kao i u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine, kojom je podnosilac bio oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika i bio osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci i novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 dinara, a koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine;

- da je u donošenju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine učestvovao sudija M.L, koji se morao izuzeti, jer je isti sudija takođe učestvovao u donošenju istog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžen pritvor za još tri meseca;

- da podnosilac smatra da je u njegovom krivičnom sporu sudski organ bio pristrasan u svakom stepenu donošenja kako procesnih, tako i meritornih odluka i da su sudije koje su učestvovale u njegovom pritvaranju/produženju pritvora, kao i u suđenju bile pristrasne, a da se njihova pristrasnost utvrđuje primenom objektivnog merila, odnosno da nisu postojale dovoljne garancije koje bi isključivale svaku legitimnu sumnju vezano za sudije V.M. i M.L. koje su učestvovale u tim postupcima;

- da je, imajući u vidu višestruke procesne uloge sudija V.M. i M.L. u predmetnoj krivičnoj stvari, opravdano postojala sumnja u nepristrasnost tih sudija koja je takvog kvaliteta da je zahtevala njihovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja presuda o krivici okrivljenog;

- da je u rešenju o produženju pritvora Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine izražen stav ovih sudija o postojanju dokaza i skupa činjenica koje ukazuju da je okrivljeni M. Lj. učinilac krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret, zbog čega je nepristrasnost sudija V.M. i M.L. dovedena u pitanje, jer su navedene sudije izrazile visok stepen jasnoće u pogledu njegove krivice;

-da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine odstupio od sopstvenog stava u pogledu funkcionalne nepristrasnosti, zauzetog u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 6/21 od 22. aprila 2021. godine;

- da se potpuna arbitrarnost Vrhovnog kasacionog suda ogleda u stavu iznetom u osporenoj presudi tog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine da razlog zbog koga sudija M.L. nije bio dužan da bude izuzet od sudijske dužnosti taj da je predsedavao većem koje je preinačilo presudu samo u pogledu odluke o kazni, pri čemu je prethodno učestvovao u veću koje je odlučivalo o meri o pritvoru okrivljenog pri kom odlučivanju se nije bavio pitanjem krivice okrivljenih, već isključivo postojanjem osnovane sumnje da su učinili krivično delo i u tom smislu razloga za određenje pritvora, te da ovo ne dovodi u pitanje pretpostavku nevinosti;

- da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi propustio i da oceni zbog čega Apelacioni sud kao sud drugog stepena prilikom donošenja osporene presude Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine i Apelacioni sud kao sud trećeg stepena prilikom donošenja osporene presude Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, nisu postupili po rešenju Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, kojim je bila ukinuta prethodno doneta osuđujuća presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine;

- da je i Vrhovni kasacioni sud zanemario i odstupio od prakse uspostavljene već pravnosnažnim presudama, navodeći, pored ostalih, i presudu Višeg suda u Beogradu Kž1. 691/14 od 8. oktobra 2014. godine, koja je objavljena u pregledima sudske prakse, u kojoj je zauzet stav da u činjeničnom opisu krivičnog dela prevare mora biti decidno navedeno ime i prezime fizičkog lica pasivnog subjekta;

- da je, naknadno, u parnicama vođenim za naknadu štete i podnetim tužbama da je šteta prouzrokovana krivičnim delom osuđenog M. Lj, ovde podnosioca ustavne žalbe, doneta, pored ostalih, i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 10487/21 od 26. oktobra 2022. godine, a u kojim postupcima je sama oštećena, odnosno subjekti na koje je oštećena prenela svoj imovinsko-pravni zahtev vezan po osnovu krivičnog dela i krivične odgovornosti, u svojstvu tužioca, saopštavala sudu da svoj tužbeni zahtev smatra neosnovanim u celini, čime izražava volju da bude presuđeno u korist tuženog M. Lj, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenim presudama i u predmetnom postupku povređena označena ustavna prava, poništi osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, kao i da na osnovu odredbe člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) odloži izvršenje pojedinačnog akta - presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine i zabrani izvršenje svih drugih akata koji bi bili doneti u postupku izvršenja krivične sankcije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i dopisa Višeg suda u Beogradu K.Po1. 103/17 od 2. juna 2023. godine, između ostalog, utvrdio:

Naredbom o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 14/12 od 22. juna 2012. godine protiv M. Lj. i još devet osumnjičenih lica pokrenuta je istraga zbog postojanja osnova sumnje da su, M. Lj. i još šest osumnjičenih izvršili krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, veće tog suda u sastavu sudije V.M, predsednika veća, N.Z. i M.L, članova veća, prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžilo je pritvor za još tri meseca, pri čemu je po tom rešenju mogao trajati najduže do 17. decembra 2012. godine.

Prvom presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 16/13 od 7. aprila 2016. godine, u stavu prvom izreke, pored ostalih, i okrivljeni M. Lj. je na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, a u stavu drugom, pored ostalih, i okrivljeni M. Lj, je, na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/16 od 6. aprila 2017. godine, veće tog suda u sastavu sudije Z.S, predsednika veća, V.M, M.R, M.P. i J.V, članova veća, usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, ukinulo je presudu Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 16/13 od 7. aprila 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Drugom presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 103/17 od 4. jula 2017. godine, u stavu prvom izreke, pored ostalih, i okrivljeni M. Lj. je na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, a u stavu drugom, pored ostalih, i okrivljeni M. Lj, je, na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine, veće tog suda u sastavu sudija M.P, predsednik veća, Z.S, V.M, M.R. i J.V, članovi veća usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 103/17 od 4. jula 2017. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog M. Lj. oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 26. juna 2012. godine do 7. decembra 2012. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, kao suda trećeg stepena, veće tog suda u sastavu sudija M.L, predsednik veća, N.Z, B.P, V.P. i D.Ć, članovi veća, usvojene su žalbe, između ostalih, okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata Z. A. i advokata D. P. i ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine i spisi predmeta su vraćeni drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine, veće tog suda u sastavu sudija M.P, predsednik veća, Z.S, V.M, M.R. i T.V, članovi veća, usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, kao i po službenoj dužnosti preinačilo je presudu Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1. 103/17 od 4. jula 2017. godine, pa je u stavu prvom izreke, pored ostalih i okrivljeni M. Lj, oglašen krivim da je izvršio krivično delo prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22. juna 2012. godine do 7. decembra 2012. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 (osam miliona) dinara, a u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP prema, pored ostalih, i okrivljenom M. Lj. odbijena je optužba da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, kao suda trećeg stepena, veće tog suda u sastavu sudija M.L, predsednik veća, B.P, V.P, D.Ć. i M.K.V, članovi veća, su, između ostalog, odbijene kao neosnovane žalba okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata D. P. i Z. A. i pobijana drugostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine odbijeni su kao neosnovani, pored ostalih i zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog M. Lj, advokata Z. A. i D. P. podneti protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine.

U obrazloženju ove osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, između ostalog, je navedeno: da navode zahteva za zaštitu zakonitosti da je u donošenju pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine učestvovao sudija V.M, a u donošenju pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine sudija M.L, koji su se morali izuzeti prilikom donošenja meritorne odluke po žalbama izjavljenim protiv tih presuda branioci zasnivaju na pravnim stavovima izraženim u odlukama Evropskog suda za ljudska prava (Zolountukhin protiv Rusije, Maresti protiv Hrvatske, Muslia protiv Bosne i Hercegovine i dr.), kao i stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda (Kzz.OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, Kzz.RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz.OK. 33/19 od 17. decembra 2019. godine, Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine i dr.), te stavovima iz odluka Ustavnog suda Srbije (Už-4461/10 od 30. januara 2014. godine, Už-12021/17 od 4. januara 2020. godine i dr.), sa pozivanjem na odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije o nezavisnom i nepristrasnom sudu i člana 37. stav 1. ZKP o izuzeću sudija; da se ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog M. Lj, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani; da suprotno navodima zahteva - da se kod imenovanih sudija, koji su odlučivali u krivičnom postupku o meri pritvora prema okrivljenima (a ne o žalbama na rešenje o pritvoru, kako to navodi branilac – advokat D.Z.), a zatim u krivičnom postupku u kome su donete meritorne odluke, „radi o pristrasnosti visokog stepena“, koje je takvog kvaliteta i značaja da treba isključiti učešće tih sudija u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja; da to proizlazi iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije, koja se u početku bazirala na potpuno objektivnoj koncepciji zasnovanoj na strogoj razdvojenosti funkcije gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija; da je u predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog; da u navedenoj odluci (stav 114.) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni i da pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog; da sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti i da samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak, kao i da je uvek odlučan opseg i priroda pretpretresnih mera koje je preduzeo sudija; da Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu; da prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; da prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim i da se sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55; da iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne; da je, prema tome, reč o faktičkom pitanju koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu; da je, uvidom u rešenje Apelacionog suda u Beogradu K.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine donetog u veću u kome je sudija V.M. postupao kao predsednik veća, a sudija M.L., kao član veća, utvrđeno da se prilikom odlučivanja i donošenja ovog rešenja sud nije bavio opravdanom sumnjom, kako to navodi branilac advokat D.Z, niti ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenih, već samo osnovanom sumnjom u smislu člana 211. stav 1. ZKP i razlozima za pritvor iz člana 211. st. 1. i 2. ZKP, ispitujući pri tome postojanje osnovane sumnje ne samo u odnosu krivično delo iz člana 346. Krivičnog zakonika, već i u odnosu na krivično delo iz člana 208. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo, pitanje zastarelosti krivičnog gonjenja, na koje ukazuje branilac – advokat Z. A, nije ni moglo biti razmatrano, u vreme donošenja navedenog rešenja o produženju pritvora; da stoji činjenica da je sud u obrazloženju navedenog rešenja, naveo da su okrivljeni preduzimajući protivpravne radnje svako ponaosob učestvovali u pribavljanju nezakonite koristi u iznosu od preko 15.500.000,00 CHF, kako to navodi branilac – advokat D. P; da, međutim, izneti navodi rešenja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, sami po sebi ne znače da je veće, u čijem radu su učestvovale imenovane sudije zauzelo jasan stav o krivici okrivljenih, već je ova okolnost cenjena u sklopu osnovanosti produženja pritvora prema okrivljenima, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, bez upuštanja u ocenu dokaza o krivici okrivljenih i krivičnim delima koja su im stavljena na teret, već je postojanje razloga za daljim trajanjem pritvora prema okrivljenima, u konkretnom slučaju, prema nalaženju ovog suda, sud razmatrao i cenio u vezi sa obeležjima tih krivičnih dela, ne razmatrajući krivicu okrivljenih izvan granica osnovane sumnje da su učinili krivična dela za koja se terete, u smislu člana 211. stav 1. ZKP; da, u tom smislu, postoji razlika u odnosu na odluke ovoga suda po istom pitanju na koje branioci ukazuju u podnetim zahtevima; da, shodno tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija V.M. bio u sastavu veća drugostepenog suda, koje je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene M. Lj, S.M. i R.K. oglasio krivima zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, dok je sudija M.L. predsedavao većem koje je drugostepenu presudu preinačilo samo u pogledu odluke o kazni, pri čemu su prethodno učestvovali u veću koje je odlučivalo o meri pritvora prema ovom okrivljenom, u kom odlučivanju se nisu bavili pitanjem krivice okrivljenih, već isključivo postojanjem osnovanje sumnje da su učinili krivično delo i u tom smislu razloga za produženje pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda; da ovo posebno ako se ima u vidu da branilac – advokat Z. A. pitanje pristrasnosti ovih sudija vezuje za nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenih zbog krivičnih dela iz člana 346. stav 2. i 4. Krivičnog zakonika, i to u situaciji kada u postupku nije ni bila doneta pravnosnažna odluka o tome da li je u odnosu na neko od krivičnih dela koja su okrivljenima stavljena na teret nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja; da navodi branilaca, kojima se ukazuje da je sudija V.M. učestvovao u donošenju presude Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine kojom je preinačena prva prvostepena oslobađajuća presuda i kojom su okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnih dela koja su im stavljena na teret, nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer je navedena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1 1/19 od 20. septembra 2019. godine i spisi predmeta vraćeni drugostepenom sudu na ponovno suđenje, nakon čega je u ponovnom postupku na pretresu održanom pred drugostepenim sudom doneta pobijana pravnosnažna presuda; da, s obzirom na navedeno, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevima za zaštitu zakonitosti, branilaca okrivljenih; da se u zahtevu branioca – advokata Z. A. ističe da izreka presude ne sadrži potpuni objektivni identitet krivičnog dela u odnosu na pasivni subjekt, jer u istoj nije navedeno ime i prezime bilo kog fizičkog lica, već su navedeni NN članovi Kreditnih odbora odnosno NN službenici banke, ali da ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, imajući u vidu da su isti odredivi, obzirom da je identifikacija članova kreditnog odbora predmetne banke, koji su prilikom zaključivanja svakog pojedinačnog ugovora dovedeni u zabludu, učinjena u obrazloženju drugostepene presude i to vezano za svaki konkretan kredit; da u tom smislu, taj sud nalazi da, izostavljajući iz izreke presude i položaj i svojstva svakog od okrivljenih u pojedinom pravnom licu, već samo navodeći koja pravna lica su okrivljeni osnovali i čiju poslovnu dokumentaciju su koristili prilikom apliciranja za kredite, a nakon toga i radi održavanja u zabludi članova Kreditnog odbora, drugostepeni sud nije na bilo koji način povredio zakon, pravilno nalazeći da bi time, kao i navođenjem imena i prezimena članova Kreditnog odbora u izreci presude, istu samo bespotrebno opteretio, posebno imajući u vidu da se ne radi o bitnim obeležjima predmetnog krivičnog dela; da se ostalim navodima zahteva branioca okrivljenog M. Lj, advokata Z. A, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, osporavanjem razloga istaknutih u obrazloženju pobijanih presuda; da navodi da drugostepeni sud nije u ponovnom postupku postupio po nalozima iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, kojim je ukinuta ranija prvostepena presuda, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP, pa zatim ističe i povredu člana 428. stav 7. ZKP i nadalje osporava pravilnost zaključivanja nižestepenih sudova i ocenu izvedenih dokaza, iznošenjem sopstvenog viđenja činjenica i okolnosti koje iz pojedinih dokaza proizilaze, što predstavlja povredu člana 440. ZKP; da navodima zahteva u preostalom delu zahteva i branilac okrivljenog M. Lj, advokat D. P. ukazuje na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje (član 440. ZKP) polemišući sa vremenom izvršenja krivičnog dela i pojmom namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi, kao i vremenom u kome je ova namera morala postojati vezano za ugovor o bankarskoj garanciji, a sa tim u vezi i sa pojmom pasivnog subjekta i obavezama bankarskih službenika i članova kreditnog odbora u vezi sa činjenicama povodom kojih su dovedeni u zabludu i održavani u istoj; da, kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 440, 441. stav 1, 451, 462. stav 3. i 428. stav 7. ZKP u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda nije upuštao.

4.1. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. st. 1. i 5.); da se da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), između ostalog, propisano je: da će sudija ili sudija – porotnik biti izuzeti od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano (član 37. stav 1. tačka 4)); da sudija ili sudija – porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (član 37. stav 2.), kao i da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija – porotnik koji se morao izuzeti (član 438. stav 1. tačka 4)); da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon (član 485. stav 1. tačka 1.); da povreda ovog zakona u smislu stava 1. tačka 1. ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon (član 485. stav 2.); da zbog povreda ovog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 39. tač. 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4.) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek (član 485. stav 4.); da će Vrhovni kasacioni sud po usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti doneti presudu kojom će prema prirodi povrede ukinuti u celini ili delimično prvostepenu odluku i odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku ili samo odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku i predmet vratiti na ponovnu odluku organu postupka ili na suđenje prvostepenom ili apelacionom sudu, s tim da može narediti da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem (član 492. stav 1. tačka 1)).

Odredbama, u relevantno vreme, važećeg člana 3. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09-Odluka US, 104/09, 101/10, 8/12-Odluka US, 121/12, 124/12-Odluka US, 101/13, 111/14-Odluka US, 117/14, 40/15, 63/15-Odluka US, 106/15, 63/16-Odluka US i 47/17) propisano je da je sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost (stav 1.), kao i da je sudija dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanje procesnih prava stranaka garantovanih Ustavom, zakonom i međunarodnim aktima (stav 2.).

4.2. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom predmetu od značaja su sledeće odluke Ustavnog suda:

Odlukom Ustavnog suda Už-12021/2017 od 15. oktobra 2020. godine, u stavu prvom izreke, usvojena ustavna žalba B.J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine i utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe navedenim presudama povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba u odnosu na pravo na nepristrasan sud odbačena, a u stavu drugom izreke, poništene su presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe B.J. i određeno je da Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje donese novu odluku o žalbama podnosioca B.J. i njegovih branilaca – advokata mr N. J, T. J. i Z. P. izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine. U ovoj odluci je, pored ostalog, navedeno da „iako je nesporno da je 'sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost', a kako je to propisano članom 3. stav 1. Zakona o sudijama, to se, prema oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja ne može smatrati dovoljnim da otkloni postojanje opravdane bojazni u nepristrasnost sudije M. L. Drugim rečima, Ustavni sud nalazi da, višestruko angažovanje sudije M. L. u konkretnom slučaju i odluke u čijem donošenju je učestvovao, predstavljaju okolnosti koje izazivaju sumnju u pristrasnost u smislu člana 37. stav 2. ZKP (u vezi s tim videti presudu ESLjP, Perote Pellon protiv Španije, predstavka broj 45238/99, od 25. jula 2002. godine, §§ 46-48.).“

Odlukom Ustavnog suda Už-17727/2021 od 9. novembra 2023. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je ustavna žalba B.J. i utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a u stavu drugom izreke poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine i određeno je da Vrhovni sud donese novu odluku o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe B.J.– advokata mr N. J. i T. J, Ž. D. i Z. P. izjavljenim protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine. U obrazloženju ove Odluke je, pored ostalog, navedeno da „Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud u konkretnom slučaju trebalo meritorno da oceni navode o povredi prava na nepristrasno suđenje podnosiocu ustavne žalbe, jer je to pravo jedno od temeljnih pretpostavki prava na pravično suđenje. Sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje iz osporene presude da pitanje izuzeća pojedinih sudija ne predstavlja u konkretnom slučaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, tim pre što je podnosilac jasno ukazao na praksu samog Vrhovnog kasacionog suda. Samim tim, zaključak Vrhovnog kasacionog suda iz osporene presude, a koji se odnosi na sporno pitanje višestrukog učestvovanja pojedinih sudija u krivičnom postupku vođenom protiv podnosioca, a koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, nije ustavnopravno utemeljen i ne može se smatrati adekvatnim obrazloženjem u smislu člana 32. Ustava“.

5. Razmatrajući istaknutu povredu prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da ovu povredu podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da su u drugostepenom i trećestepenom postupku u kome su doneti, najpre rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/16 od 6. aprila 2017. godine, zatim presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, a potom i osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, učestvovali dvojica sudija koji su, po njegovom mišljenju, morali da budu izuzeti, a da tu povredu nije sankcionisao, već je, štaviše, konvalidirao Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine i to odstupajući od sopstvene javno objavljene sudske prakse.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, okrivljenom u krivičnom postupku garantovano i pravo na nepristrastan sud, odnosno pravo da nepristrasan sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv okrivljenog. Ova ustavna garancija je uređena trećom glavom (čl. 37. do 42.) ZKP-a, kao poseban institut krivičnog procesnog prava – izuzeće sudija.

Podnosilac istaknute povrede detaljno obrazlaže navodima da je u donošenju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine učestvovao sudija V.M, koji se morao izuzeti, jer je isti sudija već učestvovao kako u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema njemu produžen pritvor za još tri meseca, tako i u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine, kojom je podnosilac bio oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika i bio osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci i novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 dinara, a koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine.

Dodatno, podnosilac ističe i to da je u donošenju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine učestvovao sudija M.L, koji se takođe morao izuzeti, jer je isti sudija takođe učestvovao u donošenju navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžen pritvor za još tri meseca. Podnosilac ustavne žalbe, na osnovu iznetih činjenica, smatra da je u njegovom krivičnom predmetu sud bio pristrasan u svakom stepenu donošenja kako procesnih, tako i meritornih odluka i da su sudije koje su učestvovale u odlučivanju o pritvoru prema njemu, kao i o optužbi protiv njega, bile pristrasne, a da se njihova pristrasnost utvrđuje primenom objektivnog merila, odnosno da nisu postojale dovoljne garancije koje bi isključivale svaku legitimnu sumnju vezano za sudije V.M. i M.L. koje su učestvovale u tim postupcima, te da je, imajući u vidu višestruke procesne uloge sudija V.M. i M.L. u predmetnoj krivičnoj stvari, opravdano postojala sumnja u nepristrasnost tih sudija koja je takvog kvaliteta da je zahtevala njihovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja presuda o krivici okrivljenog.

Ustavni sud je, ocenjujući ove navode ustavne žalbe, i u ovom ustavnosudskom predmetu najpre pošao od dosadašnje prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj je ESLjP prešao put od čisto objektivne koncepcije zasnovane na strogoj razdvojenosti funkcije gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija.

Primenjujući navedene stavove na nacionalni krivičnoprocesni sistem i konkretan slučaj, Ustavni sud ističe da ratio legis instituta izuzeća sudije jeste da obezbedi da sudija, koji je inače apstraktno sposoban da vrši sudijsku funkciju u bilo kom krivičnom postupku, ne učestvuje u postupku povodom određene krivične stvari zbog postojanja određenog razloga koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost. To može da bude određeni lični interes sudije u samoj stvari, postojanje određenog odnosa sa strankama i drugim učesnicima krivičnog postupka ili vršenje u istom krivičnom postupku sudijskih ili nesudijskih funkcija i dužnosti. Navedeni razlozi za izuzeće sudije su predviđeni u članu 37. ZKP-a. Odredbom člana 37. stav 2. ZKP-a propisano je da sudija ili sudija – porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. U ovom slučaju je razlog za izuzeće određen na uopšten način i njegovo postojanje nije sâmo po sebi dovoljno da dovede do izuzeća sudije. Ustavni sud primećuje da moguće razloge za izuzeće zakonodavac ne navodi, pa je u primeni ove norme suštinski ostavljeno sudovima da odrede o kakvim okolnostima je reč, a koje izazivaju takav stepen sumnje u nepristrasnost sudije. Za razliku od okolnosti koje su propisane odredbom člana 37. stav 1. ZKP-a, okolnosti predviđene stavom 2. istog člana ZKP moraju biti procenjivane u svakom konkretnom slučaju, pri čemu je neophodno da su u pitanju okolnosti koje prema uobičajenim kriterijumima objektivno mogu izazivati sumnju u nepristrasnost određenog sudije. Dakle, neophodno je da sud koji odlučuje o tome oceni da li istaknuti razlozi i ukazane okolnosti imaju takav značaj da objektivno i razumno opravdavaju izuzeće sudije u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, kao i činjenicu da se tokom krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, podnosilac u žalbama, odnosno u zahtevu za zaštitu zakonitosti nakon pravnosnažno okončanog krivičnog postupka, pozivao na povredu odredbe člana 37. stav 2. ZKP-a, Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje u konkretnom predmetu upravo od značaja ove odredbe ZKP-a. Okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije moraju imati objektivno i razumno opravdanje u svetlu konkretnog slučaja, u suprotnom će biti narušen princip i pravo na nepristrasan sud. Stoga je Ustavni sud razmotrio sledeće aspekte ovog krivičnog i ustavnosudskog predmeta:

Prvo, u odnosu na učešće sudije V.M, kao člana veća, u drugostepenom postupku donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine, Ustavni sud konstatuje da je tom presudom usvojena žalba Tužioca za organizovani kriminal i po službenoj dužnosti je, u odnosu na podnosioca, preinačena druga oslobađajuća presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1. 103/17 od 4. jula 2017. godine, tako što je on oglašen krivim da je izvršio krivično delo prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i na novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 (osam miliona) dinara. Nesporno je da je isti sudija V.M. u istom krivičnom postupku već učestvovao i to trostruko: 1) najpre, kao predsednik veća, u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema podnosiocu produžen pritvor za još tri meseca; 2) zatim, kao član veća, u donošenju prvog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/16 od 6. aprila 2017. godine, kojim je, usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 16/13 od 7. aprila 2016. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje; i 3) konačno, kao član veća, u donošenju prethodne drugostepene, takođe preinačujuće i osuđujuće presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine, kojom je podnosilac bio oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika i bio osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci i novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 dinara.

Drugo, u odnosu na učešće sudije M.L, kao predsednika veća, u trećestepenom postupku donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1 1/20 od 17. januara 2022. godine, Ustavni sud dalje konstatuje da je ovom presudom taj sud, kao sud trećeg stepena, odbio kao neosnovane žalbe okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata D. P. i Z. A. i osuđujuća drugostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena. I ovaj sudija je, poput sudije V.M. u istom krivičnom postupku, već učestvovao i to dvostruko: 1) najpre, kao član istog veća u kome je sudija V.M. bio predsednik, takođe u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/112 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema podnosiocu produžen pritvor za još tri meseca; i 2) kao predsednik veća, u donošenju prethodnog trećestepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, kao suda trećeg stepena, kojim su usvojene žalbe, između ostalih, okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata Z. A. i advokata D. P. i ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine i spisi predmeta su vraćeni drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Dakle, iz navedenog proizlazi da je sudija V.M. ukupno imao četvorostruku procesnu ulogu u predmetnom postupku, a sudija M.L. – trostruku.

Dakle, usled ovih i ovakvih višestrukih uloga sudija V.M. i M.L. u različitim fazama krivičnog postupka, bilo kao predsednika vanpretresnog veća, bilo kao člana sudećeg veća, osnovano i opravdano se može postaviti pitanje funkcionalnog postupanja ovih sudija u tim fazama postupka i donošenja odluka koje su se, između ostalog ticale produženja pritvora, odnosno pitanje da li su navedene sudije, obrazlažući postojanje određenog stepena sumnje u rešenju o produženju pritvora prema podnosiocu, izrazili visok stepen jasnoće u pogledu krivice tog lica, i to u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru. Sudija V.M, kao predsednik Veća i sudija M.L, kao jedan od članova veća, su doneli rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr. Po.1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, a kojim je prema podnosiocu produžen pritvor za tri meseca. Pritvor je podnosiocu produžen u toku istrage, a na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku. Ustavni sud konstatuje da bi se pritvor u fazi istrage produžio, pored ostalih uslova, potrebno je da postoji i osnovana sumnja, a koja prema članu 2. stav 1. tačka 18) Zakonika o krivičnom postupku predstavlja skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela. Osnovana sumnja je jedan od stepena gradacije u nivoima procesne verovatnosti pored osnova sumnje i opravdane sumnje. Osnovana sumnja predstavlja takav sadržaj svesti u kome postoji neposredan odnos između raspoloživih dokaza i skupa činjenica koje ukazuju na to da je određeno lice učinilac krivičnog dela. Stoga je Ustavni sud zaključio da su prilikom donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr. Po.1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine sudije V.M. i M.L. morali imati formiranu svest o činjeničnom supstratu koji je ukazivao na to da je podnosilac (eventualni) učinilac krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, odnosno da su sudije V.M. i M.L. u trenutku donošenja rešenja o produženju pritvora morali imati formiran stav o krivičnoj stvari u konkretnom slučaju.

Treće, očigledno je da su pored višestrukog učestvovanja sudija V.M. i M.L, bilo kao članova veća, bilo kao predsednika veća, u predmetnom postupku, ove sudije imale i kvalitativan „doprinos“ i uticaj u donošenju različitih odluka koje su bile, suštinski i objektivno posmatrano, nepovoljne za samog podnosioca i odnosile su se kako na produženje pritvora, kao najstrože procesne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i najveće ograničenje prava na slobodu podnosioca, tako i na preinačenje presude kojom je on bio oslobođen u konačnu i pravnosnažnu osuđujuću presudu. Ustavni sud naročito ukazuje na to da je sudija V.M, pored učestvovanja kao predsednik veća u donošenju rešenja o produženju pritvora, dva puta presudio i to tako što je dva puta preinačio prvostepenu oslobađajuću presudu, odnosno dva puta je učestvovao u postupku donoseći, kasnije ukinutu, presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 33/17 od 25. oktobra 2018. godine i osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 24/19 od 31. januara 2020. godine. Dakle, sudija V.M. je u konkretnom slučaju imao navedene tri procesne uloge, pored kojih je, dodatno imao i četvrtu ulogu u još ranijoj fazi postupka – kao član veća, u donošenju prvog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž1.Po1. 33/16 od 6. aprila 2017. godine, kojim je, usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po.1. 16/13 od 7. aprila 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Sa druge strane sudija M.L. je imao tri procesne uloge - kao član istog veća u kome je sudija V.M. bio predsednik, takođe u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr.Po1. 14/112 od 14. septembra 2012. godine, kojim je prema podnosiocu produžen pritvor za još tri meseca, zatim kao predsednik veća, u trećestepenom postupku donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1 1/20 od 17. januara 2022. godine, ali i kao predsednik veća, u donošenju prethodnog trećestepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž3.Po1. 1/19 od 20. septembra 2019. godine, kao suda trećeg stepena.

Četvrto, višestruke procesne uloge koje su imenovane sudije imale u krivičnom postupku u kome su doneti osporeni akti, ne mogu se opravdati na način na koji je to učinio Vrhovni kasacioni sud u svojoj osporenoj presudi Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, navodeći, između ostalog i da „sama činjenica da je sudija V.M. bio u sastavu veća drugostepenog suda, koje je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene M. Lj, S.M. i R.K. oglasio krivima zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, dok je sudija M.L. predsedavao većem koje je drugostepenu presudu preinačilo samo u pogledu odluke o kazni, pri čemu su prethodno učestvovali u veću koje je odlučivalo o meri pritvora prema ovom okrivljenom (…) ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda”. Prema oceni Ustavnog suda, ovakvo opravdanje i obrazloženje Vrhovnog kasacionog suda previđa kumulativnost procesnih uloga imenovanih sudija u konkretnom slučaju i njihova učešća posmatra izolovano, ne sagledavajući celinu ovog krivičnog postupka. Sa druge strane, ovakav stav Vrhovnog kasacionog suda potpuno derogira i stavove koje i sam taj sud citira, a prema kojima sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti i da samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak, kao i da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog. Prema oceni Ustavnog suda, upravo bi se okolnosti konkretnog postupka, posmatranog kao jedne procesne celine, mogle smatrati tim posebnim okolnostima koje in concreto opravdavaju bojazan o nepristrasnosti imenovanih sudija i predstavljaju potencijalne razloge za njihovo izuzeće iz postupka kasnijeg odlučivanja o krivici istog okrivljenog.

Sumirajući iznete zaključke, Ustavni sud naglašava da, iako je sudija po zakonu i u skladu sa svojom funkcijom, dužan da održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, potencijalno formirano predubeđenje imenovanih sudija, koji su odlučivali o pritvoru protiv okrivljenog i to u početnom periodu i u veoma ranim fazama krivičnog postupka, jeste takvog kvantiteta i kvaliteta da objektivno predstavlja okolnost koja nesumnjivo narušava pretpostavku njihove funkcionalne nepristrasnosti, te su, po oceni Ustavnog suda bili ispunjeni razlozi za obavezno izuzeće ovih sudija u postupku odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv prvostepene, odnosno drugostepene presude. Drugim rečima, Ustavni sud nalazi da, višestruko angažovanje sudija V.M. i M.L. u konkretnom slučaju i odluke u čijem donošenju su učestvovali, predstavljaju okolnosti koje bi mogle da izazivaju sumnju u nepristrasnost, u smislu člana 37. stav 2. ZKP (u vezi s tim videti presudu ESLjP, Perote Pellon protiv Španije, predstavka broj 45238/99, od 25. jula 2002. godine, §§ 46-48.). Ovakav stav Ustavnog suda zasnovan je i na stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda Už- 12021/2017 od 15. oktobra 2020. godine.

Ustavni sud je imao u vidu i Zaključak Vrhovnog suda usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17. juna 2024. godine (koji je javno dostupan na internet stranici tog suda, u delu Sudska praksa, pravna shvatanja, stavovi, zaključci i referati, Krivična materija), a koji glasi: „Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, te sledstveno tome, sudija koji je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice, ne može učestvovati na glavnom pretresu u donošenju meritorne odluke, ali može postupati u donošenju drugih procesnih odluka (mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i drugo) u istom predmetu budući da to ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.“. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da ovaj zaključak Vrhovnog suda nije od značaja za odlučivanje u ovom predmetu, jer, sa jedne strane, izneti stav se ne odnosi na pravnu situaciju i sporno pitanje u ovom konkretnom predmetu, a sa druge strane, taj stav je saopšten nakon što je podnosilac, preko svojih branilaca, podneo predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti i značajno kasnije u odnosu na datum odlučivanja o tom zahtevu osporenom presudom Vrhovnog suda.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je učestvovanjem sudija V.M. i M.L. u drugostepenom, odnosno trećestepenom postupku u kome su donete osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasan sud, kao sastavni element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, u ovom delu, usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući istaknute povrede prava na obrazloženu sudsku odluku i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, koja se, prema navodima podnosioca, sastoji u tome da je taj sud odstupio od sopstvene ustanovljene i javno objavljene sudske prakse, Ustavni sud je najpre sagledao obrazloženje ove osporene presude kroz prizmu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka, s utemeljenjem na praksi ESLjP, ustanovio garancije prava na pravično suđenje. Posebna garancija prava na pravično suđenje odnosi se na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, predstavka broj 18390/91, stav 29.). Garancije prava na obrazloženu sudsku odluku obavezuju sud da navede precizne, jasne i razumljive razloge na kojima bazira odluku, a koji su izgrađeni na primeni i tumačenju relevantnog prava. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presude u predmetima Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, predstavka broj 21522/93, stav 42. i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, predstavke br. 20124/92 (134/1996/753/952), stav 42.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav ESLjP izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, predstavka broj 16034/90, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Prelazeći na nacionalni zakonodavni teren, Ustavni sud konstatuje da se prema odredbi člana 485. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti zbog povrede člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a koji član propisuje da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Ustavni sud podvlači da je nepristrasnost suda jedna od temeljnih pretpostavki prava na pravično suđenje. Naime, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, okrivljenom u krivičnom postupku garantovano je i pravo na nepristrastan sud, odnosno pravo da nepristrasan sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv okrivljenog. Ova ustavna garancija je, kako je to već prethodno i navedeno, uređena Glavom III (čl. 37. do 42.) ZKP, kao poseban institut krivičnog procesnog prava – izuzeće sudija.

Dalje, Ustavni sud napominje da je u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe bilo ukazano na povredu člana 485. stav 4. u vezi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, odnosno na povredu prava na nepristrasno suđenje, jer su pojedine sudije višestruko učestvovale u postupku protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da zaključak Vrhovnog kasacionog suda da „u tom smislu, postoji razlika u odnosu na odluke ovoga suda po istom pitanju na koje branioci ukazuju u podnetim zahtevima i da sama činjenica da je sudija V.M. bio u sastavu veća drugostepenog suda, koje je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene M. Lj, S.M. i R.K. oglasio krivima zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, dok je sudija M.L. predsedavao većem koje je drugostepenu presudu preinačilo samo u pogledu odluke o kazni, pri čemu su prethodno učestvovali u veću koje je odlučivalo o meri pritvora prema ovom okrivljenom, u kom odlučivanju se nisu bavili pitanjem krivice okrivljenih, već isključivo postojanjem osnovanje sumnje da su učinili krivično delo i u tom smislu razloga za produženje pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda“, ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo i utemeljeno obrazloženje. Naime, Vrhovni kasacioni sud se nije suštinski ni osvrnuo na ukazivanja podnosioca zahteva za zaštitu zakonitosti na presude samog Vrhovnog kasacionog suda (Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz. OK. 33/19, Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine), koje taj sud i sam u više navrata navodi kao primer svoje dosadašnje prakse po ovom spornom pravnom pitanju. Štaviše, upravo se u presudi Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, kao presudi koja je vremenski blisko prethodila donošenju ovde osporene presude, Vrhovni kasacioni sud bavio pitanjem povrede prava na nepristrasno suđenje okrivljenog D.Š, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer su u donošenju presude osporene tim zahtevom učestvovale sudije M.L. i B.P, a koje sudije su ranije donele odluke kojima je odlučivano o produženju pritvora okrivljenom D.Š. Ustavni sud smatra da je bilo neophodno da Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, podrobnije obrazloži u čemu je to razlika u odnosu na ranije i drugačije odluke tog suda po istom pitanju na koje su branioci ukazali u podnetim zahtevima, te da li su te razlike pravne ili činjenične, umesto što je lapidarno navedeno da „postoji razlika u odnosu na odluke ovoga suda po istom pitanju na koje branioci ukazuju u podnetim zahtevima”.

Samim tim, zaključak Vrhovnog kasacionog suda iz osporene presude, a koji se odnosi na sporno pitanje višestrukog učestvovanja pojedinih sudija u krivičnom postupku vođenom protiv podnosioca ustavne žalbe, a koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, nije ustavnopravno utemeljen i ne može se smatrati adekvatnim obrazloženjem u smislu člana 32. Ustava.

Takođe, krećući se dalje u okviru navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je dodatno razmotrio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine i u svetlu istaknute povrede prava na pravnu sigurnost. S tim u vezi, ocenjujući i ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, kojima se ukazuje na različito postupanje i odlučivanje tada Vrhovnog kasacionog suda, kao najvišeg suda u pravnom sistemu Republike Srbije, u istovrsnom pravnom pitanju nepristrasnosti sudija, koje se ogleda u donošenju različitih presuda, sa stanovišta zaštite prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud i sud vanrednog pravnog leka, u brojnim ranijim sopstvenim odlukama, odlučujući o istim vanrednim pravnim lekovima - zahtevima za zaštitu zakonitosti, usvajao te zahteve, i to okrivljenih, odnosno njihovih branilaca, koji su se nalazili u uporedivim i istovrsnim ili bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je, upravo odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe, u osporenoj presudi Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine odstupio od sopstvene sudske prakse i iskazao drugačiji pristup, odbijajući taj podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, i to sa obrazloženjem koje je, kako je to već navedeno, Ustavni sud ocenio kao neobrazloženo i ustavnopravno neprihvatljivo.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa Vrhovnog suda, a posebno i baš u situaciji jer je reč o najvišem sudu u Republici Srbiji, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude ESLjP: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). S tim u vezi, Ustavni sud i u ovom predmetu ističe da pravo na jednaku zaštitu prava garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Postojanje različitih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja može da dovede do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, a takvo poverenje je jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava. Ustavni sud, takođe, ukazuje i na to da je postojanje različitih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja neminovna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži prvostepenih sudova, žalbenih sudova i sudova koji odlučuju po vanrednim pravnim sredstvima sa nadležnošću na određenoj teritoriji, te da se ovo, samo po sebi, ne mora smatrati suprotno principu pravne sigurnosti. Određena odstupanja u tumačenju prava kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Republici Srbiji, zasnovan na mreži sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, se mogu prihvatiti. Štaviše, stav je Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe, kao relevantan dokaz za iznetu tvrdnju, nije dostavio samo jednu odluku najvišeg suda u Republici Srbiji, već je priložio više suprotstavljenih odluka o suštinski istovrsnom pitanju. Stoga, Ustavni sud smatra da se, u ovom slučaju, može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u sudskoj praksi povodom istog i značajnog pravnog pitanja.

Sama činjenica da je Vrhovni kasacioni sud, povodom istog pravnog pitanja donosio različite odluke, odstupio od svoje prakse, pri čemu obrazloženje konkretne osporene odluke, po oceni Ustavnog suda povređuje i ustavno pravo na obrazloženu odluku, kao deo prava na pravično suđenje, stvorila je pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud uočava da je Vrhovni kasacioni sud, ako se izuzme navod da „postoji razlika u odnosu na odluke ovoga suda po istom pitanju na koje branioci ukazuju u podnetim zahtevima”, pored već konstatovanih propusta u obrazloženju, u potpunosti propustio i da posebno, detaljno i takođe ustavnopravno prihvatljivo obrazloži zašto je baš u konkretnom slučaju odstupio od svojih ranijih odluka o istom pravnom pitanju i promenio svoju sudsku praksu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimno očekivanje da će Vrhovni kasacioni sud otkloniti povredu prava na nepristrasnost postupajućeg suda do koje je došlo višestrukim učestvovanjem sudija V.M. i M.L. u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, a uvažavajući samu praksu i stavove Vrhovnog kasacionog suda izražene u presudama Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz. OK. 33/19 i Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine. Ustavni sud napominje da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta 19. maja 2022. godine, odnosno nakon presuda Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz. OK. 33/19 i Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine. Takođe, osporena presuda je doneta i nakon Odluke Ustavnog suda Už-12021/2017 od 15. oktobra 2020. godine, a u kojoj je Ustavni sud razmatrao identično pravno pitanje.

Na osnovu svega napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje kako o tome u čemu je razlika u odnosu na ranije i drugačije odluke tog suda po istom spornom pravnom pitanju, na koje su branioci ukazali u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti, tako ni o tome zašto je baš u konkretnom slučaju odstupio od svojih ranijih odluka o istom pravnom pitanju i promenio svoju sudsku praksu, stvarajući pravnu nesigurnost. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene sudskom praksom, kako ovog Suda, tako i ESLjP, kao i da je, posledično, i ovom osporenom presudom povređeno prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje na to da je u identičnoj pravnoj situaciji usvojio ustavnu žalbu drugog podnosioca (videti Odluku Ustavnog suda Už-17727/21 od 9. novembra 2023. godine).

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe M. Lj. i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje donese novu odluku o žalbama okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata D. P. i Z. A. izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu da je poništio osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe M. Lj, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu ostalih navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 5, člana 34. stav 4. i člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, iz istog razloga Ustavni sud se nije posebno upuštao ni u ocenu ostalih navoda o povredi označenih ustavnih prava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Izdvojeno mišljenje na odluku Ustavnog suda Už-2302/2022

Ustavni sud je na svojoj sednici održanoj 26. juna 2025. godine, doneo odluku broj: Už-2302/2022 o usvajanju ustavne žalbe M.Lj. iz Beograda i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, kao i presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, zbog čega je Ustavni sud svojom odlukom poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe M. Lj., te odredio da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje donese novu odluku o žalbama okrivljenog M. Lj. i njegovih branilaca advokata D. P. i Z. A. izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1. 24/19 od 31. januara 2020. godine.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda Srbije Už-7951/2015, a odluku koja je proizišla iz predloga sudije izvestioca, smatram pogrešnom, neadekvatnom, pa i veoma štetnom po pravnu sigurnost građana i jedinstvenu sudsku praksu kako samog Ustavnog suda, tako i redovnih sudova u krivičnopravnoj materiji. Svoj stav iz kojeg proizlazi ovo izdvojeno mišljenje, temeljim na sledećim razlozima:

1) Odluka Ustavnog suda broj: Už-2302/2022 zasniva se na izrazito instancionom postupanju Ustavnog suda, uz upuštanje i u rešavanje određenih činjeničnih pitanja, što nije imanentno ustavnosudskoj funkciji u pravnom sistemu Srbije;

2) Odluka Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje proizlazi u osnovi iz postupanja Ustavnog suda kao pozitivnog zakonodavca, koji je tom odlukom de facto „dopunio“ tekst Zakonika o krivičnom postupku, te praktično u precedentnom maniru, koji naravno nije adekvatan za pravni sistem Srbije, propisao novi razlog za obavezno izuzeće sudije, a to je još pri tom, učinio i na jedan izrazito „kaučuk“ način, iz čega između ostalog, kao jedna od konsekvenci proizlazi i nejednako postupanje prema saokrivljenima/saosuđenima u istoj procesnoj situaciji;

3) Odluka Ustavnog suda broj: Už-2302/2022 zasniva se na nekorektnom objašnjavanju razloga za ispoljavanje pristrasnosti sudija u kontekstu relevantnih zakonskih pravila, što se manifestuje u sledećem:

- Ignorisanje relevantnog stava Vrhovnog suda od strane Ustavnog suda;

- Nejednaka praksa samog Ustavnog suda i njegovo različito postupanje u istim/istovetnim slučajevima, koji se tiču odlučivanja u odnosu na pravo na nepristrasan sud – član 32. stav 1. Ustava, zbog učestvovanja u postupku/donošenju odluke sudije koji je imao različite procesne funkcije u istom postupku - kada se pri tom, ne radi o postojanju razloga za obavezno izuzeće sudije;

- Ignorisanje ili pogrešno tumačenje stavova Evropskog suda za ljudska prava; kao i

4) Neuzimanje u obzir ukupnog broja sudija nadležnih redovnih sudova u posebnim odeljenima za organizovani kriminal, koji su učestvovali/mogli učestvovati u donošenju odluka različitih oblika sudske funkcionalne nadležnosti u konkretnom krivičnom postupku.

1. Instanciono postupanje Ustavnog suda uz upuštanje i u rešavanje određenih činjeničnih pitanja

Ustavni sud, iako nije deo sudske vlasti, niti naravno, predstavlja krivični sud, a naročito, nije neki „super sud“ ili „sud nad sudovima“ u pravnom sistemu Republike Srbije, onda kada odlučuje o ustavnim žalbama protiv pravnosnažnih odluka krivičnih sudova u odnosu na koje su iskorišćenja sva raspoloživa procesna sredstva, svojim odlukama ostvaruje i odgovarajući krivičnopravni efekat. Međutim, to ne znači da je Ustavni sud nekakav „najviši sud“ u Republici Srbiji, što se formalno svodi na to da on nije segment sudske vlasti, te svakako nije instancionog karaktera.

Dakle, Ustavni sud i u krivičnopravnom segmentu svog delovanja, postupa kao i inače, samo u odnosu na zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda proklamovanih i zajemčenih Ustavom Srbije, što primarno znači da s jedne strane, on nema funkciju instancionog suda, niti može da se upušta u rešavanje činjeničnih pitanja. Suprotno ovome, Ustavni sud je usvajanjem odluke broj: Už-2302/2022 postupio kao instancioni sud, a u obrazloženju njegove odluke ima i upuštanja u činjenična pitanja. I jedno i drugo je neprihvatljivo.

Ustavni sud može, kada odlučuje o ustavnim žalbama u krivičnopravnoj materiji, ali i inače, čak i da postupa kasaciono, što znači da on može i da poništava pravnosnažne odluke redovnih sudova, pa i Vrhovnog suda, kao najvišeg suda u Republici Srbiji, ali Ustavni sud to može činiti samo kada nedvosmisleno utvrdi da su takve pravnosnažne odluke neposredno proizišle iz kršenja nekog Ustavom zajemčenog prava, a ne na temelju svog instancionog rezonovanja i tako što će lakonski i suštinski neobrazloženo zaključiti da Vrhovni sud odstupa od sopstvene prakse, ne rezonuje na korektan način i sličnim „fleksibilnim“ objašnjenjima „kaučuk“ karaktera, kojih je prepuna odluka broj: Už-2302/2022.

Konačno, time što je Ustavni sud nekakvo pojavljivanje istih sudija u višestrukim ulogama, odnosno u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku (a pri tom to ne predstavlja razlog za obavezno izuzeće sudije), apriorno poistovetio sa njihovom pristrasnošću u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, a naročito u kontekstu izrazito pogrešnog, pa čak i laičkog objašnjavanja stava sudija u odnosu na procesno relevantan stepen sumnje u krivičnom postupku, kada se radi o odlukama o produženju pritvora (što se detaljnije objašnjava u daljem tekstu), Ustavni sud se upustio i u rešavanje činjeničnih pitanja, što naravno, nije imanentno ustavnosudskoj funkciji.

1.1. Odluke Apelacionog suda u Beogradu (presude petočlanog veća u žalbenom postupku/rešenja o produženju pritvora trojnog veća) u pogledu kojih podnosilac ustavne žalbe, kao ni Ustavni sud, ne mogu znati kako su se izjasnile pojedine sudije članovi veća

Posebno je čudno i sa stanovišta argumenata podnosioca ustavne žalbe, ali i samog obrazloženja Ustavnog suda u njegovoj odluci broj: Už-2302/2022, zaključivanje da su konkretne sudije, samim učestvovanjem u drugostepenom, odnosno trećestepenom postupku, kao i odlučujući prethodno o produženju pritvora, ispoljile pristrasnost prema podnosiocu ustavne žalbe (ne dakle i prema ostalim saokrivljenima), jer ostaje potpuno nejasno kojim se to metodom/izvorom saznanja poslužio podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegovi branioci, kao i sam Ustavni sud, prilikom zaključivanja kako su se konkretne sudije kao predsednik/članovi veća apelacionog suda prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora tokom istrage, te predsednik/članovi drugostepenog/trećestepenog veća apelacionog suda izjasnili prilikom većanja i glasanja, koje je tajno.

Naime, prema pravilima iz člana 428. stav 2. ZKP. uvod presude sadrži između ostalog i navod „da li je presuda doneta jednoglasno ili većinom glasova“, ali je to pravilo u osnovi instruktivnog karaktera, jer nema procesne sankcije za nenavođenje da li je presuda doneta jednoglasno ili većinom glasova, a u praksi ima situacija da se to navede, ali i da se ne navede. Tako, u konkretnom slučaju u uvodu presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, protiv koje je podnesena ustavna žalba, nije uopšte ni navedeno da li je presuda doneta jednoglasno ili većinom glasova, a sve i da je označeno da je presuda donesena većinom glasova, ne bi se ništa bitno promenilo u pogledu saznanja kako je koji konkretni sudija u sastavu žalbenog veća glasao, jer podnosilac ustavne žalbe, kao ni sam Ustavni sud, nemaju kristalnu kuglu, a dileme ove vrste ne bi bilo jedino da je u uvodu presude navedeno da je presuda doneta jednoglasno, što ovde nije bio slučaj.

Takođe, kada se radi o rešenju o produženju pritvora koje je donelo veće Apelacionog suda u Beogradu u čijem su sastavu bile sudije, koje podnosilac ustavne žalbe smatra pristrasnim zbog njihovih tzv. višestrukih uloga u krivičnom postupku, ni sam podnosilac ustavne žalbe, a svakako ni Ustavni sud nemaju informacije o tome kako su te konkretne sudije glasale prilikom odlučivanja o produženju pritvora, jer je to rešenje Apelacionog suda po logici stvari, moglo biti doneseno bilo većinom glasova, bilo jednoglasno.

1.2. Pogrešne formulacije i pravno-tehničke greške u odluci Ustavnog suda Už-2302/2022

Neke formulacije koje Ustavni sud koristi u obrazloženju odluke Už-2302/2022 su u toj meri pogrešne, pravno-tehnički neadekvatne i toliko jednog izrazito laičkog karaktera, da to načelno veoma zabrinjava kako sa stanovišta uloge Ustavnog suda u pravnom sistemu Srbije, tako i sa stanovišta jednog od ustavnih uslova koji se tiču ličnosti sudije Ustavnog suda, a koji mora da bude istaknuti pravnik (član 172. stav 5. Ustava). Naravno, po logici stvari, ovo se pre svega, skoro isključivo, tiče sudije izvestioca iz čijeg predloga je i proizišla sama odluka Ustavnog suda Už-2302/2022, kao i sve brojne greške u njoj sadržane. Tako se na str. 15 odluke Ustavnog suda Už-2302/2022 (pasus četvrti), navodi da je sudija V.M. „dva puta presudio i to tako što je dva puta preinačio prvostepenu oslobađajuću presudu“… Pa i osrednji studenti treće godine pravnog fakulteta, koji su bar elementarno naučili Krivično procesno pravo, dobro znaju da sudija u apelacionom sudu, kao nekakav/famozni i u zakonskom smislu nepostojeći „sudija pojedinac“, nikada sam ne „presuđuje“, niti sam „preinačuje“ presudu protiv koje je podnesena žalba.

U krivičnoprocesnoj teoriji Srbije je skoro nesporno da zakonodavac kumulativno - kako nepotrebno, tako i pogrešno, definiše procesno relevantne stepene sumnje (osnovi sumnje/osnovana sumnja/opravdana sumnja), te da je takvo definisanje tipično samo za klasične stare inkvizitorske krivične postupke. Ono ne postoji ni u jednom savremenom zakon(ik)u o krivičnom postupku. Doduše od takvih zakonskih definicija u praksi, iako one nisu korisne, uglavnom nema ni štete, ali su one u ovom slučaju poslužile i kao specifična „inspiracija“ Ustavnom sudu, odnosno pre svega, sudiji izvestiocu, za sopstvenu „originalnu kreaciju“, još lošiju od inače, pravno-tehnički, ali i suštinski slabe zakonske definicije. Dakle, na str. 15 odluke Ustavnog suda Už-2302/2022 (pasus treći), navodi se da je osnovana sumnja „jedan od stepena gradacije u nivoima procesne verovatnosti pored osnova sumnje i opravdane sumnje.“ Ovo je besmisleno jer ne postoji, niti može postojati nekakva procesna „verovatnost“, odnosno procesna verovatnoća, koja je isto, kao i sumnja bilo kojeg stepena, faktičko pitanje, a organ postupka/sud ga rešava na temelju načela slobodne ocene dokaza i slobodnog uverenja organa postupka/suda. Dakle, „verovatnost“ ne postoji u tekstu Zakonika o krivičnom postupku, a verovatnoća se spominje u jednoj zakonskoj odredbi koja se tiče prepoznavanja lica i predmeta (30. stav 2. ZKP), dok se u nizu zakonskih odredbi (poput onih koje se tiču ispitivanja svedoka, pretresanja itd.), koristi formulacija „ako je verovatno“… Uglavnom, verovatnoća, isto kao i procesno relevantna sumnja, ima svoju funkciju u krivičnom postupku, ali to ne znači da je samim tim, reč o „procesnoj“ verovatnoći, isto kao što ne postoji ni „procesna sumnja“.

Zatim Ustavni sud na str. 15 odluke Už-2302/2022 (pasus treći) potpuno nepotrebno i na neki svoj donekle „originalan način“, ali svakako „inspirisan“ lošom zakonskom definicijom, dalje definiše osnovanu sumnju za koju kaže da „predstavlja takav sadržaj svesti u kome postoji neposredan odnos između raspoloživih dokaza i skupa činjenica koje ukazuju na to da je određeno lice učinilac krivičnog dela.“ Ovakvo definisanje je besmisleno, jer se njime niti zaista objašnjava šta je osnovana sumnja, niti ono ima bilo kakvu svrhu, kada već postoji zakonska definicija osnovane sumnje (član 2. stav 1. tačka 18), bez obzira na inače, slab kvalitet te definicije.

Konačno, na temelju takve sopstvene i pogrešne definicije osnovane sumnje, Ustavni sud bez ikakvih realnih argumenata, već na potpuno apstraktan način, koji se svodi na formulisanje jedne vrste „aksioma“ (iz čega između ostalog i proizlazi da se takvo rezonovanje svodi na faktičko uvođenje novog i nepisanog razloga za obavezno izuzeće sudije), zaključuje da su prilikom donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kr. Po.1. 14/12 od 14. septembra 2012. godine, konkretne sudije (V.M. i M.L.), „morali imati formiranu svest o činjeničnom supstratu koji je ukazivao na to da je podnosilac (eventualni) učinilac krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, odnosno da su sudije V.M. i M.L. u trenutku donošenja rešenja o produženju pritvora morali imati formiran stav o krivičnoj stvari u konkretnom slučaju.“ Ovo je potpuno besmisleno, ne samo zato što i sam Ustavni sud označava da je okrivljeni kojem je određeni pritvor „samo“ potencijalni, odnosno „eventualni“ učinilac krivičnog dela, što je logično, jer to i proizlazi iz postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo, već i stoga, što je tako po logici stvari, uvek bez izuzetka u svakom krivičnom postupku.

Naime, svaki okrivljeni je, bez obzira na procesno relevantan stepen sumnje, potencijalni učinilac krivičnog dela, ili je on kako Ustavni sud pogrešno kaže – „eventualni“ učinilac krivičnog dela. To je notorno, jer da okrivljeni nije potencijalni učinilac krivičnog dela, a što znači da se na njega ne odnosi konkretan procesno relevantan stepen sumnje da je učinio krivično delo, on ne bi ni bio krivično gonjen, odnosno konkretno lice ne bi tada ni imalo status okrivljenog. Suština je da bi okrivljeni mogao biti učinilac krivičnog dela, što znači da je to moguće i verovatno shodno određenom stepenu sumnje, ali da to još uvek nije izvesno, te se naravno, na okrivljenog tokom celokupnog trajanja krivičnog postupka, do njegovog pravnosnažno okončanja odlukom suda kojom je utvrđeno da je učinio krivično delo, odnosi pretpostavka nevinosti, formulisana kako u Zakoniku o krivičnom postupku (član 3. stav 1.), tako i u Ustavu (član 34. stav 3.). Prema pogrešnom i suštinski laičkom objašnjenju Ustavnog suda, svaki okrivljeni se, bez obzira na „formalno“ dejstvo pretpostavke nevinosti, u svesti svakog sudije koji je učestvovao u određivanju/produženju pritvora (kada postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo, uz postojanje jednog ili više od u ZKP-u opciono definisanih pritvorskih razloga), svakako tretira kao učinilac krivičnog dela, što je naravno, potpuno besmisleno.

Potpuno obrnuto, sudija koji učestvuje u donošenju rešenja o produženju pritvora i to samo onda kada je smatrao i bio uveren da postoje zakonski uslovi za određivanje pritvora (jer se i rešenje o produženju pritvora donosi većinom glasova sudija članova veća), mora svakako imati formiran stav o postojanju zakonskih uslova za određivanje pritvora, kao mere ultima ratio karaktera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, ali dijametralno suprotno ovome, taj sudija u toj situaciji ne sme imati formiran stav o krivici okrivljenog za delo koje je protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo, a koje je predmet konkretnog krivičnog postupka.

Na str. 15 odluke Už-2302/2022 (pasus četvrti), navodi se da je „očigledno da su pored višestrukog učestvovanja sudija V.M. i M.L, bilo kao članova veća, bilo kao predsednika veća, u predmetnom postupku, ove sudije imale i kvalitativan „doprinos“ i uticaj u donošenju različitih odluka koje su bile, suštinski i objektivno posmatrano, nepovoljne za samog podnosioca i odnosile su se kako na produženje pritvora, kao najstrože procesne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i najveće ograničenje prava na slobodu podnosioca, tako i na preinačenje presude kojom je on bio oslobođen u konačnu i pravnosnažnu osuđujuću presudu.“ Ni na koji način se ne objašnjava kakav je to „kvalitativan doprinos sudija“ i zašto je uopšte sporno da sudija kvalitativno doprinosi sudskom odlučivanju onda kada postupa u skladu sa zakonom. Dužnost je sudije da uvek daje „kvalitativan doprinos“ onda kada u skladu sa zakonom postupa u krivičnom postupku, a iz formulacije Ustavnog suda proizlazi da eventualno ne bi bilo sporno tzv. višestruko učestvovanje konkretnih sudija u konkretnom krivičnom postupku, ali samo da pri tom, nisu dali i „kvalitativan doprinos“ te „uticali na donošenje različitih odluka, koje su suštinski i objektivno posmatrano nepovoljne za samog podnosioca ustavne žalbe“. Dakle, to bi značilo da ne bi bilo sporno da su konkretne sudije dali samo neki „kvantitativan doprinos“, što je potpuno besmisleno, ili da nisu dali bilo kakav doprinos, što bi značilo da su bili, malo slobodnije objašnjeno i ilustrovano, samo neka vrsta „fikusa“ u konkretnoj situaciji, što bi bilo ne samo još besmislenije, nego bi bilo i nezakonito, a čak bi potencijalno, tada postojalo i krivično delo takvog sudije „koji se ne meša u svoj posao“.

Na str. 15 odluke Ustavnog suda Už-2302/2022 (pasus četvrti), objašnjava se da je presuda kojom je okrivljeni bio oslobođen, preinačena u „konačnu i pravnosnažnu osuđujuću presudu“. Mučno je objašnjavati da u krivičnom postupku, bar u Republici Srbiji i prema pravilima srpskog Zakonika o krivičnom postupku, nema konačnih presuda… Autor ovog izdvojenog mišljenja se kao profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde između ostalog od 1999. godine predaje i ispituje Krivično procesno pravo, ponekad i nažalost, susretao i sa raznovrsnim pogrešnim odgovorima studenata koji se nisu dovoljno pripremili za ispit, ali još nikada nije doživeo da čak i student koji se vrlo slabo pripremio za ispit, spomene neku „konačnu presudu“, koja se donosi u krivičnom postupku.

2. Ustavni sud koji de facto postupa kao „pozitivni zakonodavac“ i „dopisuje“ tekst Zakonika o krivičnom postupku i nejednako postupanje prema saokrivljenima/saosuđenima u istoj procesnoj situaciji

Ustavni sud je usvajanjem odluke broj: Už-2302/2022 i njenim obrazlaganjem postupio de facto kao svojevrsni „pozitivni zakonodavac“, te je „dopunio“ tekst Zakonika o krivičnom postupku, propisujući praktično propisao novi razlog za obavezno izuzeće sudije. Ovo je pri tom, Ustavni sud učinio i u jednom izrazito „kaučuk“ maniru, te na način koji je u suštini suprotan elementarnoj pravičnosti, jer ako su konkretne sudije „morale“ biti izuzete u odnosu na podnosioca ustavne žalbe M.Lj., zbog postojanja „faktičkog/nepisanog razloga za obavezno izuzeće“, oni su isto tako „morale“ da budu izuzete i u odnosu na ostale saokrivljene u istom krivičnom postupku.

Naravno, sasvim se lakonski i striktno formalno ovo može (o)pravdati konstatacijom da ti (drugi) (sa)okrivljeni (njih pet), ustavnu žalbu nisu podnosili, odnosno nisu je podnosili u istom „pravcu“ kao „srećnik“ M.Lj., odnosno njegovi „srećni“ branioci, ali je ta konstatacija direktno suprotna značaju razloga za obavezno izuzeće sudije, a kao što je prethodno objašnjeno, Ustavni sud je faktički svojom odlukom Už-2302/2022, propisao novi razlog za obavezno izuzeće sudije, a u vezi čega potom proizlazi da u suprotnom, tj. onda kada je u donošenju „sporne“ presude učestvovao sudija koji se morao izuzeti, postoji bitna povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

U daljem tekstu će se posebno objasniti i da je u svim slučajevima oskudne i nejedinstvene prakse Ustavnog suda, koja se tiče povrede prava na nepristrasan sud zbog učestvovanja u postupku sudije u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku i onda kada ne postoji razlog za obavezno izuzeće sudije, a što je rezultiralo odlukama Ustavnog suda o usvajanju takvih ustavnih žalbi, uvek postojali i saokrivljeni/saosuđeni, koji su bili u istoj procesnoj situaciji kao i „srećni“ podnosioci ustavnih žalbi.

3. Nekorektno objašnjavanje razloga za ispoljavanje pristrasnosti sudija u kontekstu zakonskih pravila i pogrešno interpretirani stavovi Evropskog suda za ljudska prava u odluci Ustavnog suda broj: Už-2302/2022

Razlog fakultativnog izuzeća (član 37. stav 2. ZKP) svodi se na jednu opštu formulaciju, koja s jedne strane, nije praćena bilo kakvim navođenjem u primera radi smislu, a s druge strane, ona je vrlo široka i omogućava slobodnu procenu suda u svakom konkretnom slučaju. Razlog za fakultativno izuzeće predstavlja postojanje okolnosti koje mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije. To mogu biti bilo koje okolnosti koje u konkretnom slučaju mogu da izazovu sumnju u nepristrasnost sudije.

Sumnja predstavlja određeni psihološki efekat i svodi se na stanje koje postoji kod čoveka u odnosu na određenu činjenicu koju doživljava sa određenom nevericom, nepoverenjem, nesigurnošću i sl. Kada je reč o sumnji u sudijinu nepristrasnost, ona se ogleda u nesigurnosti čoveka u odnosu na buduću sudijinu (ne)pristrasnost, u njegovom osećaju da je vrlo verovatno, odnosno realno moguće da sudija u datom slučaju ne bude nepristrasan, kao što bi to inače morao da bude. U slučaju postojanja sumnje, ona se ogleda u nepoverenju da sudija neće podleći određenom uticaju, te da neće biti nepristrasan u vršenju svoje funkcije. To nepoverenje proizlazi iz određenih okolnosti, koje ga generišu. Da bi neka okolnost mogla izazvati bilo koji psihološki efekat, ona mora biti takva da kod prosečnog čoveka, prema uobičajenom toku stvari, takva okolnost po pravilu, takav efekat proizvodi. To znači da se ona ne procenjuje u odnosu na primera radi, pravno obrazovana lica ili same sudije, već u odnosu na uobičajene građane, za koje je po logici stvari, verovatnije da lakše podležu takvoj sumnji.

Faktičko je pitanje koje su okolnosti takve da mogu izazvati sumnju u sudijinu nepristrasnost. Na primer, sudija koji je prethodno javno izrazio svoje mišljenje bi morao da bude izuzet iz razloga utvrđenih u članu 37. stav 2. ZKP, jer je takvo prejudiciranje ne samo veoma štetno u krivičnom postupku, već se time izuzetno grubo narušava i načelna obaveza sudije da deluje nepristrasno u odnosu na određeni krivični predmet ne samo konkretnim procesnim radnjama, već i van krivičnog postupka. Ovakav bi slučaj na primer, postojao ako bi sudija dao intervju u novinama i tu izrazio svoje mišljenje u odnosu na kredibilitet dokaza koji su izvedeni u postupku, ili ako bi takvo ili slično mišljenje istakao ne u javnim medijima, već na neki drugi transparentan način, poput govora na javnom mestu i sl. Svega ovoga nije bilo u krivičnom postupku iz kojeg je proizišla ustavna žalba, kao i odluka Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, a kao što je to već objašnjeno u prethodnom tekstu, Ustavni sud je tom svojom odlukom de facto, ali i suštinski „kreirao“ novi kaučuk formulisan razlog za obavezno izuzeće sudije.

Dakle, pored razloga za obavezno izuzeće sudije (kada sudija mora biti izuzet), propisanih odredbom člana 37. stav 1. ZKP, odredbom člana 37. stav 2. ZKP propisano je da sudija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. U slučaju fakultativnog izuzeća, razlog za izuzeće određen je na apstraktan način i njegovo postojanje nije samo po sebi dovoljno da dovede do izuzeća sudije, već je neophodno u svakom konkretnom predmetu sprovesti test nepristrasnosti i oceniti da li istaknuti razlozi imaju takav značaj da opravdavaju izuzeće sudije u konkretnom slučaju. Ovo se tiče i slučaja kada je sudija imao neku prethodnu ulogu u istom krivičnom postupku, tj. postupao u određenom obliku sudske funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom predmetu, što ne podrazumeva njegovo obavezno izuzeće. To konkretno znači da bi takav sudija mogao/morao biti izuzet, ne samo zato što je bio u tzv. višestrukim procesnim ulogama u istom krivičnom postupku, već jedino onda kada je svojim konkretnim postupanjem/rezonovanjem u tom/istom krivičnom postupku, ispoljio svoju pristrasnost. Tada se dakle, radi isključivo o mogućem razlogu za fakultativno izuzeće sudije. Suprotno ovome, u svojoj odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, Ustavni sud je de facto „dopisao“ zakonske odredbe o izuzeću sudije, te je u precedentnom maniru, nesvojstvenom pravnom sistemu Srbije, „propisao“ novi „nepisani“ razlog za obavezno izuzeće.

3.1. Stav Vrhovnog suda

Prema stavu Vrhovnog suda bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, te sledstveno tome, sudija koji je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice, ne može učestvovati na glavnom pretresu u donošenju meritorne odluke, ali može postupati u donošenju drugih procesnih odluka (mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i drugo) u istom predmetu budući da to ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka. (Zaključak usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17.6.2024. godine). U daljem tekstu će se objasniti stavovi Ustavnog suda u odnosu na pitanje nepristrasnosti sudije koji je prethodno imao određene uloge u krivičnom postupku, iako se formalno ne radi o razlogu za obavezno izuzeće sudije. Prethodno citirani stav Vrhovnog suda (Zaključak usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17. juna .2024. godine), bi načelno trebalo da utiče i na rezonovanje Ustavnog suda.

Inače, prethodno navedeni stav Vrhovnog suda, koji je opravdan i predstavlja doprinos jedinstvenoj sudskoj praksi, došao je nakon izvesnog nepotrebnog kolebanja Vrhovnog suda, koji je prethodno u jednoj svojoj odluci, svojevremeno (i) medijski veoma eksponiranoj, prihvatio stav Ustavnog suda izražen praktično u samo dve njegove odluke, što će se objasniti u daljem tekstu. Tako je Vrhovni (tada i kasacioni) sud u presudi Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, utvrdio postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer su u donošenju presude osporene tim zahtevom učestvovale sudije, koje su prethodno u istom krivičnom predmetu učestvovale u donošenju odluke o produženju pritvora okrivljenom D.Š. Takvo kolebanje Vrhovnog suda i zauzimanje različitih stavova u odnosu na suštinski isto pitanje u kratkom vremenskom periodu, svakako nije dobro sa stanovišta vitalnog interesa jedinstvene sudske prakse, a ono je svakako između ostalog, proizišlo i iz kolebanja samog Ustavnog suda u odnosu na pitanje moguće povrede prava na pravičan postupak, čiji je segment i pravo na nepristrasno suđenje, onda kada se isti sudija tokom istog krivičnog postupka pojavljuje u različitim procesnim funkcijama/oblicima sudske funkcionalne nadležnosti, a pri tom, ne postoji razlog za njegovo obavezno izuzeće.

3.2. Ilustracija stavova Ustavnog suda u nekoliko relevantnih odluka koje se tiču odlučivanja u odnosu na pravo na nepristrasan sud – član 32. stav 1. Ustava, zbog učestvovanja u postupku/donošenju odluke sudije koji je imao različite procesne funkcije u istom postupku - a kada se ne radi o postojanju razloga za obavezno izuzeće sudije

Stavovi Ustavnog suda koji se tiču odlučivanja u odnosu na pravo na nepristrasan sud – član 32. stav 1. Ustava, što se pre svega, tiče pojave istog sudije u više procesnih uloga/oblika funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku, a nezavisno od toga, što se inače, ne radi o nekom od razloga za obavezno izuzeće sudije u skladu sa pravilima Zakonika o krivičnom postupku, ispoljavaju se između ostalog u sledećim odlukama: Odluka Už-12021/2017 od 15. oktobra 2020. godine - kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđena mu povreda prava na nepristrasan sud, kao sastavni element prava na pravično suđenje; Odluka Už-4743/2017 od 4. marta 2021. godine - kojom je odbijena ustavna žalba podnosioca jer ocene postupajućih sudija o postojanju pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, onako kako su iznete u navedenim rešenjima ne predstavljaju okolnosti koje, sagledane kroz njihovo učešće u istom predmetu kao članova žalbenog veća koje je odlučivalo o žalbi protiv prvostepene presude, izazivaju sumnju u pristrasnost u smislu člana 37. stav 2. ZKP, kao i Odluka Už-2027/2018 od 23. decembra 2021. godine kojom je odbijena ustavna žalba podnositeljke, između ostalog i za istaknutu povredu prava na nepristrasan sud, jer su dvoje od pet sudija – članova veća (predsednik veća sudija mr S.J. i sudija O.H.), koji su učestvovali u odlučivanju o njenoj žalbi i donošenju drugostepene krivične presude, učestvovali i u donošenju rešenja kojima je pravnosnažno odlučivano o uslovnom otpustu istog lica (podtač. 5.2. i 5.3. obrazloženja te odluke). Dakle, već iz ovoga se vidi da ni sam Ustavni sud nije imao čvrst i jedinstven stav u odnosu na pitanje učestvovanja istog sudije/istih sudija u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku.

Kao i inače, kada se radi o ustavnim žalbama u krivičnopravnoj materiji, Ustavni sud je i u situacijama kada je odlučivao o mogućoj povredi prava na pravičan krivični postupak u kontekstu prava okrivljenog na nepristrasan sud, a u vezi sa opravdanošću/neopravdanošću izuzeća sudije koji je imao određene procesne uloge u prethodnim stadijumima istog krivičnog postupka, odnosno u istom krivičnom predmetu i onda kada inače, nema razloga za obavezno izuzeće/ o isključenje sudije, isticao da i u odnosu na to pitanje uvažava stavove Evropskog suda za ljudska prava (videti, primera radi: odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zahirović protiv Hrvatske, broj predstavke 58590/11, od 25 aprila 2013. godine, stav 36.), Ustavni sud i u takvim priliama redovno konstatuje da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se preispituje zakonitost pojedinačnih akata i radnji državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja, već predstavlja izuzetno i posebno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Istovremeno, Ustavni sud i kada rešava o ovom pitanju, redovno naglašava da se ustavna žalba ne može temeljiti na tvrdnjama koje nisu, a mogle su biti, isticane u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, jer je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo koje podnosiocu stoji na raspolaganju tek pošto je u redovnom postupku iznosio sve argumente koji su od značaja za ostvarivanje očekivane zaštite njegovih prava.

U svojoj prvoj „usvajajućoj“ odluci (Už-4461/2010), koja se ticala prava ne nepristrasan sud u kontekstu „pojavljivanja“ istog sudije/istih sudija u različitim procesnim ulogama u istom krivičnom postupku, zbog čega bi se mogla dovesti u pitanje njihova nepristrasnost, Ustavni sud je između ostalog, analizirao i stav Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na ovo pitanje, u vezi čega je zaključio da je ESLjP prešao put od čisto objektivne koncepcije zasnovane na strogoj razdvojenosti funkcije krivičnog gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija.

Osnovna karakteristika prvog perioda jeste nastojanje ESLjP da primenom stroge definicije objektivne nepristrasnosti otkloni bilo kakav rizik koji bi, usled prethodnog vršenja funkcije gonjenja ili sprovođenja istrage, doveo u pitanje pristrasnost sudije u fazi suđenja (ESLjP, Cubber protiv Belgije, 26. oktobar 1984, § 24, 30.). Na drugoj strani, sadašnje postupanje ESLjP odlikuje zahtev da objektivna povreda načela razdvojenosti funkcija gonjenja, sprovođenja istrage i suđenja moraju biti praćena pristrasnim ponašanjem sudije. Pri tome je neophodno ispitati da li se subjektivne bojazni okrivljenog mogu prihvatiti kao objektivno opravdane, budući da je to odlučujući elemenat prilikom ocene o nepristrasnosti (ESLjP, Hauschildt protiv Danske, 24. maj 1989, § 50; Ferrantelli i Santangelo protiv Italije, 7. avgust 1996, § 58.). Drugim rečima, nekadašnja apstraktna ocena zamenjena je ocenom okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu se uzima u obzir stanovište okrivljenog, ali ono nema odlučujući značaj (ESLjP, Perote Pellon protiv Španije, 25. jul 2002, § 44.). U odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, suprotno ovome, Ustavni sud se uopšte nije bavio tom vrstom konkretizacije u smislu utvrđivanja da li subjektivna bojazan okrivljenog, zbog učestvovanja istih sudija u istom krivičnom postupku u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku (a kada se ne radi o razlogu za obavezno izuzeće tih sudija), može biti objektivno opravdana, kao „element ocene njihove (ne)pristrasnosti“. To što je Ustavni sud u svojoj odluci, te primere iz prakse ESLjP navodio, nema značaja, jer on konkretno rezonovanje ESLjP utemeljeno na tim stavovima, uopšte nije primenio, već je u suštini lakonski i uz pogrešno objašnjenje, učestvovanje istog sudije/istih sudija u istom krivičnom postupku u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti, tretirao kao razlog za njihovo obavezno izuzeće.

Ipak u svojoj odluci Už-4461/2010 Ustavni sud je zaključio da odredbu člana 40. tačka 5) ZKP ne bi trebalo tumačiti na način da učešće određenog sudije u donošenju bilo koje odluke nižeg suda u istom krivičnom predmetu ima za posledicu njegovo izuzeće iz postupka pred žalbenim sudom, ali da pri tom, višestruke procesne uloge koje je konkretan sudija S.V. imao u prvostepenom postupku, bilo u svojstvu predsednika Okružnog suda u Beogradu kada je odlučivao o zahtevima za izuzeće postupajućih sudija, bilo kao član vanpretresnog veća koje je donelo odluku o dodeljivanju okrivljenom S.P. statusa svedoka saradnika i, uz to, odlučivalo o produženju pritvora optuženima, ne može se opravdati na način na koji je to učinio zamenik v.f. predsednika Apelacionog suda u Beogradu u rešenju kojim je odbijen kao neosnovan zahtev branilaca optuženih za izuzeće.

Ustavni sud je stoga, zaključio da višestruko procesno angažovanje konkretnog sudije u prvostepenom postupku i odluke koje je tom prilikom donosio, predstavljaju okolnosti koje, sagledane kroz njegovo učešće u istom predmetu kao predsednika žalbenog veća Apelacionog suda u Beogradu, izazivaju sumnju u pristrasnost u smislu člana 40. tačka 6) ZKP, pogledu čega se Ustavni sud pozvao na praksu Evropskog suda za ljudska prava (presuda ESLjP, Perote Pellon protiv Španije, 25. jul 2002, §§ 46.–48.), a iz čega proizlazi povreda prava podnosioca ustavne žalbe na nepristrasan sud, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ni ova odluka Ustavnog suda nije besprekorna sa stanovišta konkretnog i preciznog objašnjenja u čemu se ogleda moguća pristrasnost konkretnog sudije i iz čega konkretno proizlazi sumnja u njegovu nepristranost, ali čak ni takvog objašnjenja nema u odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, a treba imati u vidu i da se kada je reč o te dve odluke Ustavnog suda (Už-4461/2010) i (Už-2302/2022), ne radi o istim procesnim ulogama/oblicima sudske funkcionalne nadležnosti.

Polazeći od ove prve, prethodno u bitnom, analizirane odluke Ustavnog suda koja se ticala usvajanja ustavne žalbe zbog povrede prava podnosioca na nepristrasan sud, Ustavni sud je i u jednom drugom slučaju (Už-12021/2017), odlučio rukovodeći se sličnim kriterijumima, ali se ni tada nije radilo o istim procesnim funkcijama/oblicima sudske funkcionalne nadležnosti, kao o slučaju Už-2302/2022 (odluka u odnosu na koju izdvajam mišljenje).

Ustavni sud je u svojoj odluci (Už-12021/2017) (o)cenio da nekada višestruko pojavljivanje sudije/više istih sudija u različitim procesnim situacijama u istom krivičnom postupku (a nekada i van krivičnog postupka, ali povezano sa njim, kao kada se radi o sudiji, koji je kao član Visokog saveta sudstva odlučivao o odobravanju krivičnog gonjenja /ukidanju imuniteta okrivljenog/okrivljenom, koji je kao sudija imao pravo imuniteta), može da se u konkretnim okolnostima smatra razlogom za sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od nepostojanja zakonskih razloga za obavezno izuzeće konkretnog sudije. Ni ovde se dakle, ne radi o istim procesnim funkcijama, odnosno različitim oblicima funkcionalne nadležnosti, kao u slučaju Už-2302/2022 (odluka u odnosu na koju izdvajam mišljenje). Inače, ustavna žalba saokrivljenog i potom saosuđenog u istom krivičnom postupku u kojem je pravnosnažno osuđen podnosilac ustavne žalbe (B.J.), koja je odlukom Ustavnog suda usvojena, je odbačena rešenjem Ustavnog suda (Už-11956/2017). U ovom slučaju je ključna razlika bila što podnosilac ustavne žalbe koja je odbačena (Lj.B), nije bio sudija koji je posedovao imunitetsko pravo, zbog čega je odluku o odobravanju krivičnog gonjenja doneo Visoki savet sudstva, čiji je jedan od izbornih članova bio i konkretni sudija, koji je kasnije učestvovao u krivičnom postupku protiv okrivljenog/podnosioca ustavne žalbe.

Konačno, stav Ustavnog suda koji se tiče sumnje u sudijinu nepristrasnost zbog toga što je u istom krivičnom postupku bio u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti, onda kada inače, ne postoji zakonski razlog za obavezno izuzeće sudije, ispoljen je u svega par odluka Ustavnog suda, a bilo je i odluka tog Suda, donesenih potpuno suprotno tom stavu, što jasno ukazuje da ni u samom Ustavnom sudu u tom pogledu ne postoji/nije postojala jedinstvena praksa.

Posebno je loše i krajnje negativno po pravnu sigurnost i ravnopravnost građana u istoj pravnoj/procesnoj situaciji, da je u svim slučajevima kada je Ustavni sud usvajao ustavne žalbe pojedinih podnosilaca (a isto je i u slučaju Už-2302/2022 (odluka u odnosu na koju izdvajam mišljenje), u konkretnim krivičnim postupcima bilo i drugih (sa)okrivljenih/(sa)osuđenih, koji su bili u istoj procesnopravnoj situaciji kao i „srećni“ podnosioci ustavne žalbe, a koji su bilo zbog toga što ustavnu žalbu nisu podnosili, bilo zbog toga što je nisu podnosili iz istih razloga i u istom „pravcu“ kao „srećni“ podnosioci usvojenih ustavnih žalbi, ili što je još apsurdnije, nisu bili „srećno suočeni“ sa „razumevanjem Ustavnog suda“, bili „osuđeni“ na „pristrasan sud“. Tako je po logici stvari, jer ako se smatra da je sud pristrasan samim tim što je u istom krivičnom postupku sudija učestvovao u različitim procesnim funkcijama, odnosno različitim oblicima funkcionalne nadležnosti a nema razloga za obavezno izuzeće sudije, takav sud po definiciji mora biti „pristrasan“ u odnosu na sve saokrivljene/saosuđene u istom krivičnom postupku, a ne samo na podnosioce ustavne žalbe.

Dakle u nekim drugim situacijama (poput predmeta 2027/2018 i 4743/2017), Ustavni sud je odbijao ustavne žalbe u pogledu prava na nepristrasan sud, jer je vrednujući konkretne okolnosti u celini, a posebno sa ukupnim dejstvom načela/prava okrivljenog na pravično suđenje, izvodio zaključak da takve povrede u redovnom postupku nije bilo, a nezavisno od toga što se isti sudija i određenoj „meri“, pojavljivao u različitim procesnim ulogama u istom krivičnom postupku, a pri tom, se naravno, nije radilo o razlogu za obavezno izuzeće sudije.

Prethodno objašnjena praksa Ustavnog suda, koja se tiče usvajanja ustavnih žalbi zbog učestvovanja istog sudije/istih sudija u različitim procesnim funkcijama, odnosno različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku, a kada nema razloga za obavezno izuzeće sudije, je inače, veoma oskudna, te je nastala u situaciji kada ni sam Vrhovni (kasacioni) sud nije imao jasan stav u odnosu na pitanje učestvovanja istog sudije u različitim procesnim situacijama u istom krivičnom postupku, kada ne postoji razlog za njegovo obavezno izuzeće, ali bi se eventualno moglo razmatrati kako to utiče na nepristrasnost suda. Sada je situacija u tom pogledu značajno drugačija, jer se sam Vrhovni sud striktno izjasnio, što je dobro sa stanovišta interesa pravne sigurnosti. Naime, prema prethodno već navedenom stavu Vrhovnog suda, „bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, te sledstveno tome, sudija koji je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice, ne može učestvovati na glavnom pretresu u donošenju meritorne odluke, ali može postupati u donošenju drugih procesnih odluka (mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i drugo) u istom predmetu budući da to ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.“ (Zaključak usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17.6.2024. godine).

Međutim i u pogledu stava Vrhovnog suda navedenog u prethodnom tekstu .“ (Zaključak usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17.6.2024. godine), Ustavni sud pogrešno rezonuje u svojoj odluci Už-2302/2022, jer smatra da taj stav ne sme da deluje retroaktivno. U vezi sa ovim, od značaja je da je i tokom rasprave na sednici Ustavnog suda iz koje je proizišla odluka u odnosu na koju izdvajam mišljenje, istaknuto između ostalog, da će ubuduće Ustavni sud voditi računa i o tome da li je odluka protiv koje je podneta ustavna žalba zbog povrede prava na nepristrsan sud jer je u donošenju odluke učestvovao sudija koji je imao različite procesne funkcije u istom postupku, a ne radi se o razlogu za obavezno izuzeće, doneta pre ili posle zaključka Vrhovnog suda usvojenog na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17.6.2024. godine.

Besmisleno je da se pitanje retroaktivnosti postavlja u odnosu na sudsku praksu, jer se to pitanje isključivo tiče važenja opštih pravnih propisa, a pre svega važenja/efekta zakona. Sudska praksa bi svakako morala da bude jedinstvena ili bi ona bar mora da teži da bude jedinstvena, ali sudska praksa u Srbiji nije izvor prava, naše pravo nije precedentnog karaktera, a kada se radi o zaključcima Vrhovnog suda kao najvišeg suda u Republici Srbiji, oni su naravno, od velikog značaja za kreiranje jedinstvene sudske prakse, ali ni oni ne predstavljaju formalni izvor prava, već se svode na objašnjenje kako treba prema stavu Vrhovnog suda tumačiti konkretne zakonske norme, a pri tom same te norme važe/važile su potpuno isto, kako pre, tako i posle usvajanja konkretnih zaključaka, pa je već i iz same te činjenice jasno da se ovde uopšte kao relevantno ni ne postavlja pitanje/problem retroaktivnosti.

3.3. Osnovni argumenti u prilog stavu da sudija koji je odlučivao o određivanju/produženju pritvora u istom krivičnom predmetu u nekoj prethodnoj procesnoj fazi ne mora biti obavezno izuzet – uz ilustraciju relevantnim stavovima Evropskog suda za ljudska prava

Ratio legis obaveznog izuzeća sudije je jasan, a to je da u odlučivanju ne učestvuje sudija koji je potencijalno stekao predubeđenje, što se svakako ne tiče odluka koje su striktno procesnog karaktera, ali se to ne tiče ni odluka koje se temelje na konstatovanju određenog procesno relevantnog stepena sumnje. Kao kada se radi o određivanju/produženju pritvora. Dakle, u ovom slučaju se radi „samo“ o osnovanoj sumnji. To je praktično neki srednji stepen sumnje, između osnova sumnje i opravdane sumnje, a veoma daleko od izvesnosti. Time što je sudija stekao uverenje da postoji takav „srednji stepen sumnje“, on svakako ne prejudicira postojanje krivice, odnosno dokazanost postojanja krivičnog dela koje je predmet optužbe.

Konačno, ni onda kada je sud prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora u procesnim stadijumima nakon potvrđivanja optužnice, konstatovao da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni/optuženi učinio krivično delo, ne bi nikako trebalo smatrati se samom konstatacijom o postojanju opravdane sumnje u rešenjima, konkretno, o pritvoru (u pogledu kojeg je osnovni uslov postojanje osnovane sumnje), pa analogno i ostalim merama iz člana 188. ZKP, izražava „visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog, u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru“ i da se, sama za sebe, konstatacija o postojanju takvog kvaliteta sumnje „može upodobiti procesnoj ulozi sudije prilikom potvrđivanja optužnice, čime se ostvaruju uslovi za obavezno izuzeće sudija od suđenja“. Naime, takva ocena bi mogla biti moguća, ali nikako ne bi smela biti apriorna, te zasnovana jedino na tome što je sudija učestvovao u donošenju rešenja u kojima se konstatuje postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni/optuženi učinio krivično delo, već bi ona morala biti kvalitativno potkrepljena i drugim okolnostima koje proizlaze iz obrazloženja spornih rešenja o merama iz člana 188. ZKP, što je u skladu i sa zaključcima Ustavnog suda iznetim u odluci Už. 4743/2017 od 3. marta 2021. godine, kao i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (videti, pre svih presudu Evropskog suda za ljudska prava Perote Pellon protiv Španije, broj predstavke 45238/99, od 25. jul 2002, st. 46.–48, a potom Romenskiy protiv Rusije, broj predstavke 22875/02, od 13. juna 2013. godine, stav 27, kao i presudu, Dragojević protiv Hrvatske, broj predstavke 68955/11, od 15. januara 2015. godine, u kojoj je utvrđeno da nema povrede prava na nepristrasan sud, iako je predsednik prvostepenog sudećeg veća učestvovao u donošenju četiri rešenja o produženju pritvora prema podnosiocu predstavke, i to dva puta nakon podizanja optužnice, a pre njenog potvrđivanja, te potom odmah nakon odbijanja prigovora protiv optužnice i njenog potvrđivanja, i četvrto u fazi glavnog pretresa).

Dakle, sudija samim tim što je učestvovao u nekoj ranijoj procesnoj fazi, a tipično je odlučivanje o pritvoru, nije „diskvalifikovan“ za dalje postupanje u istom krivičnom predmetu. To naime, ne znači obavezno da on svakako može kasnije učestvovati u donošenju i meritorne odluke, već je potrebno da taj sudija, onda kada je učestvovao u donošenju ranije odluke, bilo procesnog karaktera, bilo o merama kojima se obezbeđuje prisustvo okrivljenog, nije prejudicirao postojanje krivice okrivljenog, odnosno svoj stav o dokazanosti/nedokazanosti krivičnog dela koje je predmet postupka, što podrazumeva izvesnost i čvrstu uverenost sudije. Tada bi prema pravilima našeg Zakonika o krivičnom postupku postojao razlog za fakultativno izuzeće takvog sudije i on bi u ovom primer, svakako postojao, ali takav slučaj nije bio u krivičnom postupku iz kojeg su proizišle odluke redovnih sudova (presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine), koje su poništene odlukom Ustavnog suda Už-2302/2022, u odnosu na koju izdvajam mišljenje.

Konačno, imajući u vidu prirodu odlučivanja o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog, radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, može se konstatovati da pitanja na koja sudije moraju da odgovore prilikom donošenja odluka o produženju npr. pritvora objektivno nisu ista kao ona koja su odlučujuća ni za ocenu „opravdanosti“ optužbe, kod njenog potvrđivanja, niti za utvrđivanja krivice za delo koje je protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo, prilikom donošenje presude. Prilikom donošenja odluke o pritvoru i drugim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog u toku postupka, sudija sažeto procenjuje raspoložive dokaze kako bi utvrdio da li postoji prima facie dovoljan procesno relevantan stepen sumnje protiv optuženog da je učinio krivično delo (osnovana sumnja), a prilikom donošenja presude, mora da proceni da li su dokazi koji su izneti i o kojima se raspravljalo na sudu dovoljni da se optuženi „nesumnjivo“ proglasi krivim.

I u praksi ESLjP se konstatuje da se sumnja i formalno utvrđenje krivice ne smeju tretirati kao isti pojmovi/iste konstatacije (presuda Evropskog suda za ljudska prava, Jasiński protiv Poljske, broj predstavke 30865/96, od 20. decembra 2005. godine, stav 55.). Takođe se konstatuje i da onda kada se u odluci/odlukama suda konstatuje viši stepen sumnje za izvršenje krivičnog dela od onog koji je nužan za pritvor, može se zaključiti da su imenovane sudije prilikom njihovog donošenja formirale visok stepen predubeđenja o konkretnom predmetu „spora“, u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru, samo kada u prilog tome govore i druge činjenice i okolnosti, a ne samo konstatovanje o postojanju višeg stepena sumnje. (presuda Evropskog suda za ljudska prava Hauschildt protiv Danske, broj predstavke 10486/83, od 24. maja 1983. godine, stav 52.).

Ovde takođe, treba imati u vidu, kada je reč o srpskom Zakoniku o krivičnom postupku (koji inače sadrži i veoma loše definicije procesno relevantnih stepena sumnje) i da viši stepen sumnje, odnosno najviši stepen sumnje (opravdana sumnja), de facto proizlazi u praksi češće iz same faze krivičnog postupka (od momenta potvrđivanja optužnice), odnosno činjenice da je krivični predmet u procesnoj fazi koja podrazumeva postojanje opravdane sumnje, nego što je on zaista i realno utemeljen na nekim novim i ubedljivijim dokazima od onih koji su već postojali i kada se konstatovalo postojanje „samo“ osnovane sumnje - prilikom donošenja rešenja o određivanju/produženju pritvora.

Dakle, kako prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava, tako i prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku Srbije, „višestruko“ učešće sudije u odlučivanju o pritvoru u nekoj od ranijih procesnih faza, ne predstavlja razlog za njegovo obavezno izuzeće od meritornog odlučivanja, već bi se tada, moglo, eventualno, govoriti o razlozima za fakultativno izuzeće, i to samo ukoliko bi sudija, koji je učestvovao u ranijim procesnim fazama u donošenju odluka procesnog karaktera ili o pritvoru i drugim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog, svojim postupanjem manifestovao stav o dokazanosti krivičnog dela i postojanju apriorne krivice okrivljenog, ili bi kršio pretpostavku nevinosti na drugi način, onda bi takve okolnosti bile razlog da on bude izuzet, a u suprotnom, iako se nije radilo o obaveznom zakonskom izuzeću, u takvim specifičnim okolnostima, postojala bi povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, čiju bi zaštitu okrivljeni mogao ostvarivati i pred Ustavnim sudom.

Zakonik o krivičnom postupku poznaje veliki broj razloga za obavezno izuzeće sudije, i to daleki veći broj takvih razloga nego u većini uporedno-pravnih sistema i načelno nije dobro da se tim razlozima, bilo odlukama Ustavnog suda (koji se po tom pitanju kolebao, te ima oskudnu praksu u odnosu na to pitanje), bilo odlukama redovnih sudova, pa i Vrhovnog suda, koji se takođe nepotrebno kolebao, do momenta zauzimanja stava objašnjenog u prethodnom tekstu (Zaključak usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda održanoj 17.6.2024. godine), sada tu dodaju i neku novi „zakonski nepisani“ razlozi za obavezno izuzeće sudije.

Suština je da ni iz stavova Evropskog suda za ljudska prava ne proizlazi da sudija samim tim što je učestvovao u nekoj ranijoj procesnoj fazi, a tipično je odlučivanje o pritvoru, ne može/ne sme kasnije učestvovati u donošenju i meritorne odluke, već je samo potrebno da taj sudija onda kada je učestvovao u donošenju ranije odluke bilo procesnog karaktera, bilo o merama kojima se obezbeđuje prisustvo okrivljenog, nije prejudicirao postojanje krivice okrivljenog.

Naime, shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postojanje pristrasnosti/nepristrasnosti suda/sudije u smislu prava na pravično suđenje mora biti utvrđeno primenom, kako subjektivnog testa, koji podrazumeva uzimanje u obzir ličnih uverenja i ponašanja određenog sudije, tako i objektivnog testa, kojim se utvrđuje da li sam sud i njegov sastav nude dovoljne garancije koje isključuju sve legitimne sumnje u njegovu nepristrasnost (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Piersack protiv Belgije, predstavka broj 8692/79, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.).

Ustavni sud je u svojoj odluci (Už-2302/2022), u odnosu na koju izdvajam mišljenje suprotno - kako elementarnim pravilima logike u tumačenju procesnih normi, tako i stavovima ESLjP, primenio isključivo objektivni test, te i to pri tom učinio na potpuno pogrešan način, ne uzimajući u obzir čak ni ukupan broj sudija koji su učestvovali u „kompletnom“ krivičnom postupku u svim njegovim stadijumima, što će biti objašnjeno u daljem tekstu. Time je Ustavni sud potpuno neopravdano i postupajući kao „pozitivni zakonodavac“ de facto propisao novi razlog za obavezno izuzeće sudije.

Treba takođe imati u vidu i da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, lična nepristrasnost sudije pretpostavlja dok se ne dokaže suprotno (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Le Compte, Van Leuven i De Meyere, od 23. juna 1981. godine u serija A broj 43, str. 25, stav 58.). Dakle, sudija samim učestvovanjem u odlučivanju o pritvoru koji podrazumeva konstatovanje samo postojanje određenog procesno relevantnog stepena sumnje i to stepena koji je srednjeg karaktera (između osnova sumnje i opravdane sumnje), uz ocenu postojanja i konkretnog pritvorskog razloga, ni na koji način, samo zbog takve prethodne svoje uloge u krivičnom postupku, ne prejudicira svoj stav o postojanju/nepostojanju krivice okrivljenog, odnosno o dokazanosti/nedokazanosti krivičnog dela koje je predmet postupka, što podrazumeva izvesnost i čvrstu uverenost sudije.

Takođe, što se tiče objektivnog testa nepristrsnosti/pristrasnosti sudije, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da je neki sudija nastupao u različitim svojstvima u istom predmetu može u određenim okolnostima kompromitovati nepristrasnost suda. Stoga se u svakom konkretnom slučaju mora utvrditi postoje li, sasvim odvojeno od ponašanja sudije, proverljive činjenice koje mogu izazvati sumnju u njegovu nepristrasnost. To podrazumeva da je pri odlučivanju postoji li u nekom predmetu opravdani razlog za bojazan da neki sudija pojedinac ili neko telo sastavljeno od sudija nije nepristrasno, utisak okrivljenog može biti važan, ali nije odlučan. Ono što je odlučno jeste to, može li se ta bojazan smatrati objektivno opravdanom (Ferrantelli and Santangelo protiv Italije, od 7. avgusta 1996., Reports 1996-III, stav 58.) i mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju posebno. Ovim se Ustavni sud uopšte nije suštinski ni bavio u svojoj odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje.

Ustavni sud je u svojoj odluci navodio određene primere iz prakse ESLjP, ali je to bilo samo formalno i „fasadno“, jer Ustavni sud nije suštinski primenio kriterijume iz te prakse, već je svoje rezonovanje sveo na striktno objektivni kriterijum, fokusiran isključivo na tzv. višestruke uloge istog sudije/istih sudija u istom krivičnom postupku, a samo je površno i pogrešno, to obrazlagao izrazito nejasnim formulacijama, poput tvrdnje koja nije ni u najmanjoj meri potkrepljena bilo kakvim dokazima, da su konkretne sudije time što su učestovale u donošenju odluka o produženju pritvora i odlukama žalbenih veća, dale nekakav „kvalitativan doprinos“ odlukama koje su „suštinski i objektivno posmatrano nepovoljne po samog podnosioca“. Ustavni sud ni u minimalnoj meri nije objasnio tu golu floskulu o „kvalitativnom doprinosu“ konkretnih sudija donošenju odluka koje su „nepovoljne po podnosioca“, a sama činjenica da je za podnosioca donesena „negativna odluka“, kao nekakav razlog za ocenu pristrasnosti konkretnih sudija, nije ni vredna bilo kakvog ozbiljnog komentarisanja.

Ovde bi pored toga i kada je reč o prethodno objašnjenom stavu ESLjP (Ferrantelli and Santangelo protiv Italije, od 7. avgusta 1996., Reports 1996-III, stav 58.), trebalo mati u vidu i da pri tom, opravdana sumnja koja se tiče moguće sudijine pristrasnosti, svakako neće nastati samo zato što je sudija u istom krivičnom predmetu (i to onda kada inače, nije postojao razlog za njegovo obavezno izuzeće), učestvovao u donošenju određenih odluka procesnog karaktera, ili uzeo učešće u donošenju odluke o određivanju/produženju pritvora.

Dakle, suština je da bi se isto kao i prema stavu/stavovima ESLjP, postupalo i prema pravilima našeg Zakonika o krivičnom postupku, kada je reč o pojavljivanju istog sudije u različitim procesnim funkcijama/različitim oblicima funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku, a kada pri tom, ne postoji razlog za obavezno izuzeće, ali bi se tada u stvari, radilo o razlozima za fakultativno izuzeće, što znači da bi se u nekim situacijama moglo ocenjivati da li u kontekstu na primer, prethodnog odlučivanja sudije o određivanju/produžetku pritvora postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije. Tako bi se moglo zaključiti jedino ako bi postojali i neki dodatni ubedljivi razlozi, osim učestvovanja sudije u prethodnom donošenju nekih čisto procesnih odluka ili odluka koje su se ticale određivanja/produživanja pritvora. Takav bi slučaj na primer, bio ako bi sudija učestvovao u ranijim procesnim fazama u donošenju odluka procesnog karaktera ili o pritvoru i drugim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog, što ne podrazumeva njegovo obavezno izuzeće, ali bi on svojim postupanjem nedvosmisleno manifestovao stav o dokazanosti krivičnog dela i postojanju apriorne krivice okrivljenog, ili bi kršio pretpostavku nevinosti na drugi način, pa bi onda takve okolnosti bile razlog da on bude izuzet, a da u suprotnom, iako se nije radilo o obavezno zakonskom izuzeću i u postupku pred Ustavnim sudom, može konstatovati da se radi o povredi prava na pravično suđenje, odnosno prava na fair postupak, prema tzv. strazburškoj terminologiji. Ništa od ovih hipotetičkih primera sudijske pristrasnosti, niti i inače bilo kakva druga manifestacija pristrasnosti sudija, nisu ispoljeni u presudama protiv kojih je podnesena ustavna žalba (presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe M. Lj.), a iz koje je proizišla odluka Ustavnog suda (Už-2302/2022), u odnosu na koju izdvajam mišljenje.

Prema stavu ESLjP činjenica da je sudija ranije u istom predmetu donosio odluke u vezi sa pritvorom, sama po sebi, ne može opravdati sumnju u njegovu nepristrasnost presuda Hauschildt protiv Danske, predstavka broj 10486/83, od 24. maja 1989, stav 50.). Treba svakako imati u vidu da pitanje koje se odnosi na postojanje razloga za određivanje/produženje pritvora nije isto kao pitanje koje se odnosi na postojanje krivice okrivljenog. Naime, prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora neophodno je navesti relevantne razloge zbog kojih nadležni sud smatra da je dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru nužno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pri čemu postojanje osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo koje je predmet postupka predstavlja uslov sine qua non za zakonitost zadržavanja u pritvoru, te se stoga ne može govoriti o postojanju predrasuda i povredi načela nepristrasnosti, ukoliko se sud, odlučujući o postojanju razloga za određivanje/produženje pritvora protiv okrivljenog striktno držao opisa postojanja osnovane ili čak opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret u krivičnom postupku, a koja po logici stvari, obuhvata i osnovanu sumnju (kada je optužnica već potvrđena, iz čega proizlazi da je opravdana sumnja sudski verifikovana), radi čijeg nesmetanog vođenja je bilo nužno produženje pritvora kao mere ultima ratio karaktera.

Prethodno navedeni stav ESLjP (Hauschildt protiv Danske, predstavka broj 10486/83, od 24. maja 1989, stav 50.), koincidira sa stavom Vrhovnog suda u pogledu postojanja/nepostojanja razloga za izuzeće sudija koji su odlučivali o pritvoru nakon potvrđivanja optužnice i tada konstatovali da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo Ovaj stav Vrhovnog (kasacionog suda), neposredno je proistekao i iz njegovog stava koji se tiče stepena sumnje koji utvrđuje vanpretresno veće prilikom preispitivanja pritvora nakon potvrđivanja optužnice. Dakle, u vezi sa stavom Vrhovnog kasacionog suda koji se odnosi na stepen sumnje koji utvrđuje vanpretresno veće prilikom preispitivanja pritvora nakon potvrđivanja optužnice je i odgovor na sledeće sporno pitanje, proizišlo iz prakse apelacionih sudova: „Ukoliko krivično vanpretresno veće ceni postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo prilikom odlučivanja o pritvoru nakon potvrđivanja optužnice, da li se takva procesna uloga izjednačava sa učešćem sudije prilikom odlučivanja o potvrđivanju optužnice i da li je to onda razlog za obavezno izuzeće sudije u smislu odredbe člana 37. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku ?

Na postavljeno sporno pitanje navedeno u prethodnom tekstu (moguće izjednačavanje uloge sudija koji su cenili postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo prilikom odlučivanja o pritvoru nakon potvrđivanja optužnice – sa učešćem u kontroli optužnice), Vrhovni kasacioni sud je na sednici svog Krivičnog odeljenja održanoj 31. januara 2022. godine i 7. februara 2022. godine, dao sledeći odgovor: „U načelu se ne izjednačava i ne predstavlja razlog za izuzeće sudije, ali može se izjednačiti ukoliko je stepen jasnoće u pogledu postojanja opravdane sumnje tako visok da dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti suda.“ U stvari, ovakav stav Vrhovnog kasacionog suda, nije sasvim i „do kraja“ ispravan, prilikom objašnjavanja svih konsekvenci te situacije, iako je inače, korektno shvatanje tog Suda da to što je vanrepretresno veće prilikom odlučivanja o pritvoru cenilo (i) postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo, ne predstavlja razlog za obavezno izuzeće sudija u sastavu tog veća.

Naime, iz prethodno navedenog stava Vrhovnog kasacionog suda (sednica Krivičnog odeljenja VKS održaa 31. januara 2022. godine i 7. februara 2022. godine), proizlazi da onda kada je vanpretresno veće bilo „izrazito jasno u pogledu postojanja opravdane sumnje“ da je okrivljeni učinio krivično delo, to bi tada, već samo po sebi dovelo u pitanje nepristrasnost konkretnih sudija, a što bi onda trebalo da se izjednači sa razlogom za obavezno izuzeće. S jedne strane, ovo je „kaučuk formulacija“ u pogledu insistiranja na nekakvom „stepenu jasnoće u pogledu postojanja opravdane sumnje“, koju je inače, sud prethodno već utvrdio kada je potvrdio optužnicu, a s druge strane, nema ni razloga da se bilo kakvo „jasno“ ili „jasnije“ ili „previše jasno“ objašnjavanje postojanja opravdane sumnje poistovećuje sa prejudiciranjem krivice okrivljenog za delo koje je protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo, jer kao što je prethodno već istaknuto, opravdana sumnja iako je najviši procesno relevantan stepen sumnje, ipak po definiciji ostaje samo sumnja, a ona svakako nije i ne može biti izvesnost, ma sa kolikim „stepenom jasnoće“ bila objašnjena. Konačno, ni onda kada je sudija bio „previše ubedljiv/uveren“ u postojanje opravdane sumnje, iako je trebalo da se bavi „samo“ pitanjem postojanja osnovane sumnje kao osnovnog uslova za određivanje pritvora (formalno je tako i kada se pritvor određuje/preispituje nakon što je optužnica potvrđena, što podrazumeva da je sud već konstatovao postojanje opravdane sumnje), to bi mogao da bude samo/jedino fakultativan razlog za izuzeće, ako bi se takvo rezonovanje sudije u konkretnom slučaju, a u vezi i sa drugim relevantnim okolnostima, moglo oceniti kao okolnost koja izaziva sumnju u njegovu nepristrasnost.

Iz prethodno objašnjenih stavova ESLjP, ali i prema pravilima Zakonika o krivičnom postupku koja se odnose na razloge za izuzeće sudije, onda kada ne postoje apsolutne objektivne smetnje za višestruko učešće sudije u istom postupku, a što znači onda kada nema razloga za obavezno izuzeće sudije, posebne okolnosti konkretnog slučaja mogu biti takve da opravdavaju drugačiji zaključak, što bi se svelo na razlog za fakultativno izuzeće sudije, a što bi u postupku po ustavnoj žalbi cenio Ustavni sud. Te posebne okolnosti, koje mogu izazvati sumnju u nepristrasnost suda, moraju se ceniti, 1) prema vrsti/prirodi odluke u čijem donošenju je sudija ranije učestvovao, 2) prema obimu učešća svakog sudije posebno, 3) prema tome da li se, i u kojoj meri se, sudija u ranijim procesnim ulogama upustio u kvalitet i ocenu dokaza koji terete podnosioca ustavne žalbe, kao i 4) prema proteku vremena od ranijeg učešća sudije u istom postupku, ceneći da li postoji tzv. „dovoljan vremenski zastoj“ od ranijeg odlučivanja kao tzv. čuvara nepristrasnosti. Nijedna od ovih posebnih okolnosti nije cenjena u odluci Ustavnog suda Už-2302/2022, u odnosu na koju izdvajam mišljenje, a smatram da te okolnosti nisu ni postojale u krivičnom postupku u kojem su donesene presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, protiv kojih je podnesena ustavna žalba iz koje je proizišla odluka Ustavnog suda Už-2302/2022.

4. Neuzimanje u obzir ukupnog broja sudija koji su učestvovali/mogli učestvovati u donošenju odluka različitih oblika sudske funkcionalne nadležnosti u konkretnom krivičnom postupku

Kao što je već objašnjeno u prethodnom tekstu, shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postojanje nepristrasnosti suda/sudije u smislu prava na pravično suđenje mora biti utvrđeno kumulativnom primenom, kako subjektivnog testa, koji podrazumeva uzimanje u obzir ličnih uverenja i ponašanja određenog sudije, tako i objektivnog testa, kojim se utvrđuje da li sam sud i njegov sastav nude dovoljne garancije koje isključuju sve legitimne sumnje u njegovu nepristrasnost (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Piersack protiv Belgije, predstavka broj 8692/79, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.).

Objektivni test usmeren na ocenu da li sam sud i njegov sastav nude dovoljne garancije koje isključuju sve legitimne sumnje u njegovu nepristrasnost bi morao imati u vidu i ukupan broj sudija koji su učestvovali/mogli učestvovati u donošenju odluka različitih oblika sudske funkcionalne nadležnosti u konkretnom krivičnom postupku, čime se u svojoj odluci Už-2302/2022 Ustavni sud uopšte nije bavio.

Imajući u vidu konstrukciju krivičnog postupka i njegove stadijume, te različite oblike sudske funkcionalne nadležnosti u različitim fazama krivičnog postupka i prilikom donošenja različitih odluka, jasno je da je u konkretnom krivičnom postupku, čiji je predmet bilo krivično delo organizovanog kriminala, iz kojeg su proizišle presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3.Po1. 1/20 od 17. januara 2022. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.Ok. 9/22 od 19. maja 2022. godine, protiv kojih je podnesena ustavna žalba, a iz koje je potom proizišla odluka Ustavnog suda Už-2302/2022, učestvovao veliki broj sudija nadležnih sudova. To su sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, kao i sudije Vrhovnog suda. Ta „računica“ naravno, ne mora biti apsolutno precizna, naročito kada je reč o sastavu pojedinih oblika sudske funkcionalne nadležnosti u smislu učestvovanja/neučestvovanja istih sudija u različitim procesnim ulogama (onda kada inače, ne postoji zakonski razlog za obavezno izuzeće sudije), ali ona svakako sasvim jasno ukazuje na veliki broj sudija koji su postupali u okviru različitih oblika funkcionalne nadležnosti u istom krivičnom postupku, što je naravno od značaja kada se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe osporava tzv. višestruko učestvovanje samo dvoje sudija.

Dakle, u prvom stepenu određene odluke, poput rešenja o određivanju pritvora, donosi sudija za prethodni postupak (1 sudija); potom o žalbi protiv rešenja o određivanju pritvora odlučuje vanpretresno veće (3 sudija), a to veće odlučuje zatim i o žalbama na određivanje/produženje pritvora u daljem toku postupka.

Zatim kontrolu/ispitivanje optužnice vrši opet vanpretresno veće prvostepenog suda (3 sudija), te potom, nakon potvrđivanja optužnice, glavni pretres vodi pretresno veće prvostepenog suda (3 sudija).

O žalbi protiv rešenja o potvrđivanju optužnice odlučuje veće apelacionog suda (3 sudija). Takođe, veće apelacionog suda (3 sudija) produžava pritvor u istrazi najviše za još tri meseca.

Ovde načelno treba imati u vidu i da se ako je doneto rešenje o izdvajanju nezakonitih dokaza, u postupak uključuje veće apelacionog suda (3 sudija), koje rešava o žalbi protiv takvog rešenja, što nije bio slučaj u konkretnom primeru, ali je i takva mogućnost od načelnog značaja, kada se razmatra ukupan broj sudija koji uzima/može uzeti učešće u istom krivičnom postupku, pa stoga i nju treba principijelno imati u vidu u kontekstu razmatranja moguće pojave istog sudije u različitim oblicima funkcionalne nadležnosti tokom istog krivičnog postupka, a kada se pri tom, ne radi o razlogu za obavezno izuzeće sudije.

Potom u drugom stepenu odluku o žalbi donosi veće apelacionog suda (5 sudija). Ukoliko je presuda u žalbenom postupku ukinuta i predmet upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, u „novom“ drugostepenom postupku (do čega je došlo u konkretnom slučaju), odluku o žalbi donosi veće apelacionog suda (5 sudija), koje ne mora biti u istom sastavu kao ono koje je prethodno odlučivalo u „prvom“ drugostepenom postupku.

Zatim u trećem stepenu, onda kada postoji zakonski razlog za ulaganje žalbe protiv presude drugostepenog suda (što je bio slučaj u konkretnom predmetu), opet odlučuje veće apelacionog suda, koje ne može biti u istom sastavu kao i ono prethodno, koje je odlučivalo u drugostepenom postupku (5 sudija).

I konačno, u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje veće Vrhovnog suda (5 sudija).

Iz ovoga proizlazi da je u konkretnom slučaju učešće u postupku imalo tridesetak sudija, odnosno čak nešto više od trideset sudija, počev od sudija u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, zatim sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, te konačno, sudija Vrhovnog suda, a koji su bili u sastavu raznovrsnih oblika sudske funkcionalne nadležnosti. Taj broj formalno, što znači prema broju sudija koji postupaju/mogu postupati kao predsednik i članovi veća iznosi čak 36, ali on ne mora biti takav faktički, jer se neke sudije mogu pojavljivati, onda kada nema razloga za njihovo obavezno izuzeće u različitim procesnim ulogama, kakav je slučaj i sa dvoje sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu u tom istom/konkretnom krivičnom postupku, a što je osporio podnosilac ustavne žalbe.

Učešće u konkretnom postupku bi moglo/moralo uzeti čak 23 sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, kada bi se tumačilo da bi svaki sudija koji je imao bilo koju tzv. višestruku procesnu ulogu u konkretnom krivičnom postupku, pa i onda kada to ne predstavlja razlog za njegovo obavezno izuzeće, svakako morao biti izuzet. Već ovaj broj, sam po sebi, ukazuje na očiglednu apsurdnost takvog rezonovanja.

Ustavni sud uopšte nije u svojoj odluci Už-2302/2022 ni razmatrao/konstatovao taj ukupan broj sudija koji je učestvovao u celovitom konkretnom krivičnom postupku, što je svakako morao da učini, imajući u vidu kako elementarnu procesnu logiku, tako i stavove Evropskog suda za ljudska prava u kontekstu neophodnosti da se u konkretnom slučaju koji se tiče ocene moguće pristrasnosti sudije, uvek kumulativno primene dva testa ocenjivanja. To znači da je neophodno primeniti pored subjektivnog testa (a ni Ustavni sud nije konstatovao da je bilo koji sudija u konkretnom slučaju na bilo koji način realno ispoljio pristrasnost u odnosu na okrivljenog/podnosioca ustavne žalbe, prejudicirao njegovu krivicu i sl.) i objektivni test, kojim se utvrđuje da li sam sud i njegov sastav nude dovoljne garancije koje isključuju sve legitimne sumnje u njegovu nepristrasnost.

…

Iz svih prethodno objašnjenih razloga glasao sam protiv predloga sudije izvestioca iz kojeg je proistekla odluka Ustavnog suda Už-2302/2022, čijim je usvajanjem Ustavni sud delovao kao „pozitivni zakonodavac“ tako što je de facto „dopunio“ zakonska pravila o obaveznom izuzeću sudija, odnosno „dopisao ZKP“, na šta Ustavni sud nema pravo, a pri tom je to učinio ne uzimajući u obzir praksu Evropskog suda za ljudska prava, odnosno pogrešno je tumačeći, kao i potpuno ignorišući relevantan stav Vrhovnog suda.

Pored svega toga, Ustavni sud je svojim rezonovanjem ispoljenim u svojoj odluci Už-2302/2022 „širom otvorio vrata“ i jednom izrazito arbitrarnom tumačenju zakonskih pravila o obaveznom izuzeću sudije u krivičnom postupku, u pogledu čega, kao što je to ilustrovano i konkretnim primerima iz prethodnog teksta (odluke o odbijanju ustavnih žalbi/rešenja o odbacivanju ustavnih žalbi), ni sam Ustavni sud ne postupa uvek isto, te tako sopstvenim odlučivanjem kreira očiglednu nejednakost podnosilaca ustavnih žalbi koji su bili u istom/istovetnom pravnom/procesnom položaju, a uz to je Ustavni sud povezujući stav Vrhovnog suda sa pitanjem retroaktivnosti, čak nedvosmisleno nagovestio svoje moguće i buduće arbitrarno rezonovanje i odlučivanje.

U Beogradu, 12. septembra, 2025. godine

sudija Ustavnog suda

dr Milan Škulić

Slični dokumenti

Už 17727/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud