Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku profesionalne vojne službe. Postupak je trajao nerazumno dugo, uz višestruko vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje, te se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. A. iz Š , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred V. p. 5542 B. u predmetu 208-8/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A. iz Š. podneo je 23. maja 2011. godine, p reko punomoćnika Ž. V , advokata iz N, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2 6599/10 od 7. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao od 2005. godine do 2011. godine, iako je, po mišljenju podnosioca, reč o veoma jednostavnom postupku, a pri tome je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Dalje se navodi da pravo na pravično suđenje sadrži i garanciju da odluka suda o nečijem pravu mora biti doneta u postupku sprovedenom u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, ističe se da Upravni sud nije cenio ni jedan jedini navod tužbe, već je samo „konstatovao da tužbeni navodi nisu bili od uticaja na drugačiju oduku suda“.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 650.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Naredbom komandanta 235. CSV „A“ b roj 11-954 od 2. septembra 2005. godine utvrđeno je da S. A. (ovde podnosiocu ustavne žalbe), desetaru po ugovoru na određeno vreme, prestaje profesionalna vojna služba zbog ukidanja jedinice u kojoj je bio na službi.

Rešenjem Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore – Uprava za vezu i informatiku (G-6) Up-2 broj 33-2 od 14. novembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac izjavio protiv navedene naredbe, ali je u upravnom sporu koji je okončan presudom Vrhovnog sudom Srbije U-SCG. 1615/06 od 11. juna 2008. godine, uvažena tužba podnosioca i poništeno pobijano drugostepeno rešenje.

V. p. 2722 B. (kao pravni sledbenik Uprave za vezu i informatiku (G-6)), u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, donela je 14. januara 2009. godine rešenje kojim se poništava naredba od 2. septembra 2005. godine i predmet vraća prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da će „V. p. 5542 B, kao pravni sledbenik V. p. 7330 B. (235. CSV)“, utvrditi da li je bilo moguće da se stanje u službi podnosioca reši na drugi način.

Načelnik Uprave za telekomunikacije i informatiku Generalštaba Vojske Srbije (V. p. 5542 B.) doneo je 25. decembra 2009. godine naredbu broj 208-8/09, kojom je utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe prestaje profesionalna vojna služba, a kao dan prestanka službe označen je 15. septembar 2005. godine. Odlučujući o žalbi podnosioca, V. p. 1122 B. je rešenjem broj 8-2/2010 od 12. februara 2010. godine poništila navedenu naredbu, zbog propuštanja prvostepenog organa da podnosiocu dostavi radi izjašnjenja akt Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije broj 669-2 od 26. februara 2009. godine, koji je pribavljen u ponovnom postupku.

Komandant brigade veze (V. p. 5542 B.) doneo je 20. maja 2010. godine naredbu broj 208-8/2009 sa identičnim dispozitivom kao u prethodno poništenom rešenju, a u obrazloženju je naveo da je punomoćniku podnosioca 23. marta 2010. godine dostavljen pribavljeni dokaz i da se on o istom nije izjasnio.

V. p. 2722 B. je rešenjem broj 5630-2 od 30. jula 2010. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv naredbe od 20. maja 2010. godine, a podnosilac je navedeno konačno rešenje osporio tužbom u upravnom sporu podnetom 6. septembra 2010. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 26599/10 od 7. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobij ao zakonitost drugostepenog rešenja od 30. jula 2010. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, naveo : da iz akta Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije broj 669-2 od 26. februara 2009. godine proizlazi da u momentu ukidanja formacijskog mesta podnosioca ustavne žalbe nije postojala mogućnost da mu se stanje u službi reši na drugi način; da je odredbom člana 108. stav 2. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da p rofesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka , u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice - ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, ako se stanje u službi ne može rešiti na drugi način . Polazeći od navedenog, Upravni sud je zaključio da je pravilno postupio tuženi organ kada je pobijanim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca, ceneći pritom sve navode koje je podnosilac isticao u žalbi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe člana 108. Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne ž albe, a kojima je bilo određeno da p rofesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka (stav 1.), te da l icu iz stava 1. ovog člana služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka, u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice - ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, a stanje u službi ne može rešiti na drugi način (stav 2. tačka 7.).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu V. p. 5542 B. broj 208-8/09, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac izjavio žalbu protiv naredbe o prestanku njegove službe u Vojsci Srbije i Crne Gore od 2. septembra 2005. godine , pa do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2 6599/10 od 7. aprila 2011. godine , kojom je predmetni upravni postupak pravnosnažno okončan.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, Ustavni sud ima u vidu i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova u povezanom u pravnom sporu, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je došlo do organizacijskih promena ili ukidanja jedinice u kojoj je podnosilac bio na službi po ugovoru i da li se stanje u službi moglo rešiti na drugi način. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud je našao da je podnosilac ustavne žalbe imao značajni pravni interes da se o zakonitosti akta na osnovu koga mu je prestala služba odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu da je bio primljen u službu na određeno vreme .

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u predmetnom postupku za šest godina donete tri prvostepene odluke i da je drugostepeni organ doneo četiri rešenja, od kojih je jedno poništio nadležni sud u upravnom sporu. U posmatranom periodu, prvostepen i organ je tek posle jedanaest meseci doneo novu naredbu, nakon što je drugostepeni organ poništio prethodno donetu, postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije. Takođe, prvostepeni organ je propustio da dokaz pribavljen u ponovnom postupku dostavi podnosiocu ustavne žalbe radi izjašnjenja, a otklanjanje navedene povred e pravila postupka imalo je za posledicu produženje osporenog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se ni postupanje drugostepenog organa ne može oceniti delotvornim, bez obzira na kratke rokove u kojima je postupao po podnetim žalbama. Naime, drugostepeni organ je imao mogućnost da, saglasno navedenoj odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku , sam dopuni postupak i pribavi potrebne dokaze ili bar da akt koji je prvostepeni organ naknadno pribavio dostavi podnosiocu u postupku odlučivanja o njegovoj žalbi, čime bi izbegao vraćanje predmeta prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Prema stanovištu ovog suda, kao i stanovištu Evropskog suda za ljudska prava (na primer, videti presudu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'', od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70763/01, i presudu ''Cvetković protiv Srbije'', od 10. juna 2008. god ine, broj predstavke 17271/04), činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države.

Ustavni sud primećuje da je trajanju postupka doprineo i Vrhovni sud Srbije, koji je tek 11. juna 2008. godine odlučio o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore protiv konačnog rešenja od 14. novembra 2005. godine.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje , a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo na pravično suđenje time što je Upravni sud u obrazloženju osporene presude „samo konstatovao da tužbeni navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku suda“, propuštajući da se o njima izjasni.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne znači da je sud u upravnom sporu dužan da detaljno oceni svaki navod istaknut u tužbi. Ovo posebno iz razloga što je, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, rešavanje sudova u upravno-sudskom postupku imalo svoje osobenosti u smislu primene načela oslanjanja na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Upravni sud, nakon i zvršenog uvida u spise, zaključio da je prvostepeni upravni organ u ponovnom postupku pribavio akt Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije broj 669-2 od 26. februara 2009. godine, predočio ga podnosiocu i omogućio mu da se o nj emu izjasni , da iz navedenog akta proizlazi da u momentu ukidanja formacijskog mesta podnosioca ustavne žalbe nije postojala mogućnost da mu se stanje u službi reši na drugi način, te da su ispunjeni uslovi iz člana 108. stav 2. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije da podnosiocu ustavne žalbe prestane služb a u Vojsci pre isteka ugovorenog roka . S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu, a što je Upravni sud konstatovao u osporenoj presudi.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojim pravnim sredstvima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti