Odluka Ustavnog suda o isplati razlike otpremnine i povredi pravne sigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu poslodavca protiv presude kojom je obavezan na isplatu veće otpremnine po kolektivnom ugovoru, uprkos sporazumu sa radnikom o nižem iznosu. Sud je utvrdio da sporazum nije valjan jer radnik nije znao za veća prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi DOO «Đ. S .» iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba DOO «Đ. S .» izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2284/12 od 28. januara 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. DOO «Đ. S .» iz K. podnelo je , 25. marta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika P . K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2284/12 od 28. j anuara 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21. i 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom kao tuženi obavezan da tužiocu isplati razliku otpremnine po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, iako je tužiocu isplaćena otpremnina u skladu sa Zakonom o radu, budući da je tužilac potpisao izjavu da je na lični zahtev proglašen za tehnološki višak i da je saglasan sa otpremninom i načinom njene isplate, potpisao sporazum o isplati otpremnine.

Podnosilac navodi i da je Okružni sud u Novom Sadu presudom Gž1. 911/06 od 12. jula 2006. godine, po istom činjeničnom i pravnom osnovu odbio tužbeni zahtev protiv njega kao tuženog, što ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2284/12 od 28. januara 2013. godine delimično je preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 1810/10 od 18. aprila 2012. godine u odbijajućem delu tako što je obavezan tuženi DOO „Đuro Strugar“ iz Kule, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplati na ime razlike otpremnine po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru iznos od 750.850,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2005. godine do isplate, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je pobijanom prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev tužioca radi obavezivanja tuženog da mu naknadi štetu zbog nekorišćenja godišnjeg odmora za 2005. godinu, da mu na ime razlike otpremnine po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru isplati iznos od 750.850,56 dinara, sa kamatom od 1. avgusta 2005. godine i da je obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Dalje je navedeno: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike otpremnine odbio; da je tužiocu radni odnos prestao otkazom ugovora o radu usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena; da kada je u pitanju ovaj otkazni razlog, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu; da se radi o slučaju u kojem zakon dopušta upućujućom normom utvrđivanje opštim aktom većih prava od prava utvrđenih zakonom; da to znači da opštim aktom, u konkretnom slučaju Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, mogu biti utvrđena veća prava , odnosno veći iznos otpremnine, te da zbog toga tužilac ima pravo na otpremninu u iznosu koji je utvrđen Pojedinačnim kolektivnim ugovorom; da je utvrđeno da je tužilac potpisao izjavu da je saglasan sa otpremninom, za koju mu je rečeno da iznosi 171.572,00 dinara, koja otpremnina mu je i isplaćena i koja je otpremnina u skladu sa zakonom; da tužiocu nije saopšteno koliko iznosi otpremnina prema opštem aktu poslodavca jer bi u toj situaciji bili od značaja njegova izjava da je saglasan sa otpremninom i zaključenim sporazumnom o isplati otpremnine u iznosu od 171.572,00 dinara; da prema članu 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , obaveza prestaje kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi; da bi dug prestao otpuštanjem u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, nužno je da je poveriocu poznato koliko iznosi obaveza koju dužnik ima prema njemu; da se u konkretnom slučaju tužilac saglasio sa iznosom otpremnine koja mu po zakonu pripada, a da prethodno nije znao iznos otpremnine koji mu pripada prema opštem aktu koji je relevantan za utvrđenje tužiočevog potraživanja po tom osnovu, te da stoga tužilac osnovano potražuje isplatu razlike otpremnine do iznosa koji mu pripada.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 911/06 od 12. jula 2006. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja suda iste instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Kuli P1. 863/05 od 9. marta 2006. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, tako što je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime otpremnine isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom kamatom, kako je navedeno u presudi, a odbijen kao neosnovan preostali tužben i zahtev od dosuđenog do traženog iznosa otpremnine. U obrazloženju te drugostepene presude je, iz između ostalog, navedeno da je tuženi proglasio tužioca na lični zahtev tehnološkim viškom, na način i pod uslovima koji su opredeljeni sporazumom o isplati otpremnine; da kako tuženi tužiocu nije isplatio iznos utvrđen sporazumom, to je pravostepeni sud dosudio tužiocu razliku do iznosa ugovorenog sporazumom, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake pojedinačno utvrđene rate po tom osnovu do isplate; da se tužilac izjasnio da je bio upoznat sa uslovima koje je tuženi ponudio zaposlenima za sticanje statusa tehnološkog viška; da se tužilac izjasnio i sam doneo odluku da bude u statusu tehnološkog viška; da je nakon potpisivanja sporazuma tuženi otkazao tužiocu ugovor o radu; da tužilac nije tražui sudsku zaštitu povodom otkaza ugovora o radu; da je pravni osnov za isplatu otpremnine tužiocu sporazum koji je zaključio sa tuženim, te da ne stoje žalbeni navodi da je postojala mana volje kod tužioca prilikom zaključenja sporazuma o isplati otpremnine, te da tužiocu pripada veći iznos po tom osnovu od dosuđenog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom, a da se visina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu (član 158. stav 2 .); da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: 1) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 5. Tačka 1)).

5. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac žali na neujednačenu praksu sudova u vezi isplate otpremnine po osnovu proglašenja tehnološkim viškom u skladu sa postignutim sporazumom između poslodavca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i radnika, kao tužilaca, odnosno obavezalo poslodavca da otpremninu isplati u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom. Podnosilac je naveo da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom Gž. 2284/13 od 28 januara 2013. godine obavezao tuženog poslodavca, ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu otpremnine u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Uvidom u dostavljene presude, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različite presude u odnosu na obavezu isplate otpremnine po osnovu proglašenja radnika tehnološkim viškom na lični zahtev, odnosno da je presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 911/06 od 12. jula 2006. godine obavezan podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, na isplatu otpremnine u skladu sa postignutim sporazumom između tuženog kao poslodavca i radnika, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2284/13 od 28. januara 2013. godine obavezan tuženi na isplatu otpremnine u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o različitom postupanju sudova, ukazao na samo jednu sudsku odluku, Ustavni sud smatra da se još uvek ne može govoriti o „dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu , imajući u vidu da je između donošenja razmatranih presuda prošlo šest i po godina (vid eti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava na jednaku pravnu zaštitu, a koji je takođe formulisan kroz ustaljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava koje se Ustavni sud mora pridržavati prilikom tumačenja Ustavnih odredbi o ljudskim i manjinskim pravima, u skladu sa članom 18. stav 3. Ustava. Osim toga, važeća sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda , i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji“ (vid eti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, br. 39005/04, od 20. maja 2008. godine, pasus 41. ).

Opšti je stav Ustavnog suda, dakle, da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u više rešenja: Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine, Už–1210/2011 od 3. jula 2014. godine, Už-808/2012 od 23. januara 2014. godine i dr. (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, a u ustavnoj žalbe nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, podnosilac smatra da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada ga je obavezao na isplatu razlike otpremnine u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, kao i „da je sud pri oceni dokaza bio pristrasan i naklonjen tužilačkoj strani, kada je naveo da tužiocu nije saopšteno koliko iznosi otpremnina prema opštem aktu poslodavca, jer su svi svedoci u postupku izjavili da je tužilac bio upoznat sa činjenicom da će mu u slučaju da bude proglašen tehnološkim viškom biti isplaćena manja otpremnina od one koju predviđa kolektivni ugovor.“

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se osporava dokazni postupak, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova, te da postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava i proizvoljnog zaključivanja sudova.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenio da je u konkretnom slučaju tužilac imao pravo na isplatu otpremnine u skladu sa opštim aktom poslodavca, koji iznos otpremnine je za njega povoljniji, pa je obavezao tuženog da tužioci isplati razliku otpremnine do iznosa utvrđenog u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, imajući u vidu da je tuženi isplatio tužiocu iznos utvrđen sporazumnom o isplati otpremnine.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove, koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.