Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u sporu o isplati „kosovskog dodatka“

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je Vrhovni sud odlučio za četiri meseca. Deo žalbe o pravičnom suđenju je odbačen jer se zasnivao na aktu Vlade koji je naknadno proglašen neustavnim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2304/2009
18.01.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Ristovića iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ranka Ristovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 2740/09.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ranka Ristovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2740/09 od 30. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Ristović iz Kosovske Mitrovice, je 4. decembra 2009. godine preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2740/09 od 30. septembra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 2740/09.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne) primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njegov zahtev i na taj način su stavili podnosioca ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Kraljevu 1P. 764/06 od 17. decembra 2008. godine, pored ostalog, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu na ime neisplaćenog dodatka za rad na području Kosova i Metohije za period od 25. avgusta 2003. godine do 25. avgusta 2006. godine isplati određene mesečne novčane iznose sa zateznom kamatom.

Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 546/09 od 27. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv presude Okružnog suda u Beogradu tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 30. septembra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 2740/09 kojom je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 546/09 od 27. maja 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da se Zaključak Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kao poseban osnov za uvećanje zarade, odnosno plate zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, po oceni Vrhovnog suda, ne primenjuje neposredno, jer je za njegovu realizaciju bilo neophodno doneti posebne propise i akte, uz obezbeđenje sredstava iz budžeta, iz čega proizlazi da su priznavanje prava na uvećanje plate i obračun plate uvećane za 100% prema navedenom Zaključku, tužilac mogao zahtevati samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi navedeni u Zaključku, jer sud nije nadležan da o priznavanju ovog prava odlučuje u radnom sporu; da bi tužilac imao pravo da zahteva isplatu razlike uvećane zarade pred sudom samo ako je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene, a nije isplaćena tužiocu, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u kome je zaposlen.

4. Odredbom Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto – obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja „radno-pravnog“ statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, urediti na sledeći način:

1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar – jun 2003, uvećanu za 30%;

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar – jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koje se dobija na osnovu koeficijenta i osnovice utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom“.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU-412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Oduke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje izvodi iz činjenice da je ostao uskraćen za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište već iskazano kroz ranije donete Odluke Ustavnog suda (Už-60/2009 od 10. marta 2011. godine i Už-61/2009 od 3. marta 2011. godine). Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je Vrhovni sud Srbije, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe se samo pozvao na to da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom ni jedan dokaz u prilog svojih tvrdnji.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što mu nije isplaćen tzv. kosovski dodatak, te je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 2740/09, a krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Vrhovni sud Srbije je o podnetoj reviziji odlučio u roku od četiri meseca, što se, po stanovištu ovog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu, u tački 1. izreke, odbio kao neosnovanu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u sporu o isplati „kosovskog dodatka“

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti