Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nedosledno postupanje drugostepenog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, gde je tužba podnosioca odbačena dok su druge prihvaćene, stvorilo je pravnu nesigurnost i uskratilo pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2308/2010
04.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Gajića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Gajića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2049/10 od 18. februara 2010. godine i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6462/09 od 26. maja 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2049/10 od 18. februara 2010. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 6462/09 od 26. maja 200 9. godine i određuje da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6710/08 od 23. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Gajić iz Beograda je 10. maja 2010. godine, preko punomoćnika Vesne Trlaić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2049/10 od 18. februara 2010. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6462/09 od 26. maja 2009. godine i rešenja Prvog opštinskog sud a u Beogradu P. 6710/08 od 23. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 23, 32. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi ostvarivanja prava na dobijanje odgovarajućeg stana u postupku raseljavanja; da su postupajući sudovi našli da podnosiočeva tužba nije uredna, iako se u tom momentu pred prvostepenim sudom vodilo više postupaka povodom identičnih zahteva lica koja su se nalazila u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac; da su u pomenutim postupcima sudovi postupali po tužbama lica koje su bile identične podnosiočevoj tužbi u prilog čemu su dostavljena rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7544/06 od 27. oktobra 2006. godine, Gž. 1289/05 od 17. februara 2005. godine, Gž. 17961/06 od 25. januara 2008. godine, Gž. 13837/08 od 19. novembra 2008. godine, Gž. 3401/04 od 15. septembra 2004. godine i Gž. 6593/09 od 22. aprila 2009. godine. Podnosilac smatra da su mu navedena ustavna povređena time što mu je za razliku od drugih lica, po čijim tužbama je sud postupao, uskraćena mogućnost da dokazuje osnovanost svog zahteva pred nadležnim sudom. Predložio je da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja. Pored toga, podnosilac je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6710/08 od 23. januara 2009. godine odbačena je kao neuredna tužba tužioca Zorana Gajića, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi izvrše nja poravnanja. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilac postavljenim tužbenim zahtevom tražio da se tuženi obaveže da mu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati trž išnu vrednost istog stana. Po nalaženju prvostepenog suda nejasno je šta se tužbom faktički traži, jer formulacija u vidu zahteva „da tužiocu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan“ ne daje mogućnost postizanja potpune izvesnosti o tome da li tužilac traži predaju stana ili traži da tuženi prema njemu izvrši obavezu zaključivanja ugovora o zakupu stana. Po oceni prvostepenog suda, da bi se tužba smatrala urednom, zahtev je trebalo opredeliti tako da se traži predaja u posed određenog stana ili da se traži utvrđenje ugovorne obaveze zaključenja ugovora o zakupu stana, s tim što bi u oba slučaja predmetni stan morao da bude konkretizovan kao i tražena tržišna vrednost stana. S obzirom na to da je tužbu pisao punomoćnik iz reda advokata, sud je tužbu odbacio primenom odredaba člana 103. stav 6. i člana 187. Zakona o parničnom postupku .

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6462/09 od 26. maja 2009. g odine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje. Drugostepeni sud je naveo da podneta tužba ne sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, iz čega sledi da je nerazumljiva jer ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati u smislu člana 100. s tav 2. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da je predmet obaveze tuženog iz poravnanja od 4. septembra 1996. godine, kojim se tuženi obavezao da pravnom prethodniku tužioca „u roku od dve godine obezbedi na trajno korišćenje stan k oji mu po zakonu pripada“ neodređen, zbog čega je i tužba kojom se traži i spunjenje te obaveze nerazumljiva.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2049/10 od 18. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda. Revizijski sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužba u delu kojim je tražena predaja stana nerazumljiva jer ne sadrži određen zahtev saglasno članu 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da postavljeni zahtev ne sadrži bliže određenje predmeta obaveze (lokaciju, zonu, strukturu stana, njegovu površinu). Revizijski sud je takođe našao da podneta tužba ne sadrži označenje određenog novčanog iznosa kod postavljenog supsidijernog zahteva, usled čega alternativno ovlašćenje tuženog čini nemogućim, a tužbu nepotpunom i nejasnom.

Ustavni sud je, takođe, izvršio uvid u rešenja Okružnog suda u Beogradu koja su dostavljena uz ustavnu žalbu i za koja podnosilac tvrdi da su dokaz različitog postupanja sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, i utvrdio sledeće:

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7544/06 od 27. oktobra 2006. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7102/05 od 3. aprila 2006. godine kojim je odbačena kao neuredna tužba tužilje A.R. podneta protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi činidbe. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeno rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba pa rničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi primene čl. 100. i 103. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilja podnetom tužbom tražila da se obaveže tuženi da joj preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji grada Beograda, ili da joj ispla ti tržišnu vrednost istog stana, jer je takav zahtev u bitnom zasnovan na tvrdnji da je tuženom u postupku raseljavanja predala svoj stan, a da se tuženi po poravnanju od 26. septembra 1996. godine obavezao da tužilji u roku od dve godine obezbedi na trajno korišćenje stan koji joj po zakonu pripada. Po oceni drugostepenog suda, tužba sa ovako opredeljenim zahtevom sadrži sve nužne elemente koji određuju predmet spora i sadrži dovoljno određen zahtev da se po njoj može postupati.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1289/05 od 17. f ebruara 2005. g odine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2586/04 od 15. novembra 2004. godine, kojim je odbačena kao neuredna tužba tužioca F.Š. protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi činidbe. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je ožalbeno rešenje doneto na osnovu odredaba čl. 106. i 109. Zakona o parničnom postupku sa obrazloženjem da tužilac nije postupio po nalogu suda za uređenje tužbe u smislu opredeljivanja visine tržišne vrednosti stana koju potražuje; da je tužilac tužbom tražio da se tuženi obaveže da mu preda u zakup na neodređeno vreme dvosoban stan na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati tržišnu vrednost takvog stana. Po nalaženju drugostepenog suda zahtev kojim je tražena predaja stana je jasan i u tom delu su postojali uslovi za postupanje po tužbi, dok je u pogledu mogućnosti određivanja protivvrednosti stana, prvostepeni sud bio u obavezi da takve navode oceni pre donošenja odluke u pogledu urednosti tužbe u tom delu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 17961/06 od 25. januara 2008. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog sud a u Beogradu P. 4756/03 od 22. septembra 2006. godine kojim je odbačena kao neuredna tužba tužioca A.H. podneta protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi činidbe. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je tužilac tužbeni m zahtevom tražio da sud obaveže tuženog da mu preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji grada Beograda ili da mu isplati iznos tržišne vrednosti takvog st ana po osnovu poravnanja od 27. septembra 1996. godine kojim se tuženi obavezao da tužiocu, u postupku raseljavanja, u roku od dve godine obezbedi stan koji mu po zakonu pripada na trajno korišćenje; da je prvostepeni sud na ročištu od 13. jula 2006. godine naložio punomoćniku tužioca da uredi tužbu navođenjem karakteristika i elemenata po kojima bi se stan čiju predaju traži identifikovao i preciznim navođenjem novčanog iznosa koji potražuje eventualnim zahtevom; da je prvostepeni sud u smislu odredbe člana 103. stav 6. u vezi člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo ožalbeno rešenje jer tužilac nije postupio po nalogu u ostavljenom roku. Po nalaženju drugostepenog suda, a imajući u vidu specifičnost spornog pravnog odnosa, tužilac nije ni mogao da postupi po nalogu prvostepenog suda i da odmah precizira tužbeni zahtev, jer mu karakteristike stana i njegova tržišna vrednost nisu mogle biti unapred poznate. Stoga je, Okružni sud zaključio da podneta tužba sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati iz kog razloga nije bilo uslova za odbačaj.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13837/08 od 19. novembra 2008. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7248/08 od 2. oktobra 2008. godine kojim je tužba tužilje Lj.J. protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda odbačena kao neuredna. Drugostepeni sud je naveo da je prvostepeno rešenje doneto uz obrazloženje da u tužbi, koju je podneo punomoćnik iz reda advokata, a kojom je traženo obavezivanje tuženog na predaju u zakup na neodređeno vreme jednosobnog stana na teritoriji grada Beograda ili isplata tržišne v rednosti istog stana, nije navedena novčana protivvrednost nepokretnosti čija je predaja tražena. Polazeći od sadržine tužbenog zahteva i činjenice da je predloženo veštačenje radi utvrđivanja vrednosti stana, Okružni sud je našao da nije bilo uslova da prvostepeni sud odbaci tužbu tužilje iz datih razloga, pogotovo ne u celini.

Rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž. 3401/04 od 15. septembra 2004. godine i Gž. 6593/09 od 22. aprila 2009. g odine ukinuta su rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7444/03 od 15. decembra 2003. godine, odnosno P. 9895/08 od 19. januara 2009. godine, kojima se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbama tužilaca podnetim protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, a kojima je traženo obavezivanje tuženog na predaju u zakup na neodređeno vreme jednosobnog stana ili isplata tržišne vrednosti takvog stana. U oba slučaja drugostepeni sud je naveo da se ne može kao pravilan prihvatiti zaključak prvostepenih sudova da se ne radi o imovinsko-pravnom, već o upravno-pravnom sporu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe najpre sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da se navodima žalbe, koje se suštinski odnose na to da su isti sudovi postupajući po identičnim tužbama, koje proizlaze iz istovetnog činjeničnog i pravnog stanja, donosili različite procesne odluke po pitanju urednosti tih tužbi, pokreće pitanje garancija pravne sigurnosti i s tim u vezi podnosiočevog prava na pristup sudu. Iako nije izričito utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava, prema stavu Ustavnog suda, pravo na pristup sudu i pravo na pravnu sigurnost, kojim se garantuje jednako odlučivanje u istim činjeničnim i prav nim situacijama, predstavljaju sastavni elem ent prava na pravično suđenje, pri čemu se pravom na pristup sudu u parničnom postupku tužiocu daje mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 21. februara 1975. godine). Pri tome, neophodan uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Sledom iznetog, Ustavni sud najpre ocenjuje da različito postupanje u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne postoji u slučajevima povodom kojih su dostavljena rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 3401/04 od 15. septembra 2004. godine i Gž. 6593/09 od 22. aprila 2009. godine , jer su u ova dva sluča ja ukinuta rešenja kojima se prvostepeni sud, nalazeći da se ne radi o imovinskopravnom sporu, oglasio nenadležnim za postupanje.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 6462/09 od 26. maja 2009. godine potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju podnosiočeve tužbe kao neuredne, dok je u drugim istovetnim postupcima, koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, Okružni sud u Beogradu u žalbenom postupku ukinuo rešenja prvostepenog suda o odbacivanju identičnih tužbi drugih lica kao neurednih. Tačnije, Okružni sud u Beogradu je rešenjima Gž. 7544/06 od 27. oktobra 2006. godine, Gž. 1289/05 od 17. februara 2005. godine, Gž. 17961/06 od 25. januara 2008. godine i Gž. 13837/08 od 19 . novembra 2008. godine ukinuo rešenja Prvog opštinskog su da u Beogradu o odbacivanju tužbi drugih lica kao neurednih, upravo iz razloga što je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda o tome da su podnete tužbe kojima je traženo obavezivanje tuženog na predaju u zakup na neodređeno vreme stana (po osnovu zaključenog poravnanja) ili isplata tržišne protivvrednosti takvog stana neuredne, zaključujući da tako podnete tužbe, s obzirom na specifične okolnosti, sadrže sve što je potrebno da bi se po njima moglo postupati.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupao i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima je taj isti sud ukinuo prvostepena rešenja o odbacivanju tužbi kao neurednih. Naime, podnosilac je na ovaj način nesumnjivo doveden u pravno nesiguran položaj, različit od položaja drugih lica koja su se nalazila i istovetnoj situaciji, jer se on, kao i ostala lica obratio sudu zahtevom za dodelu odgovarajućeg stana u zakup na neodređeno vreme ili za isplatu tržišne protivvrednosti takvog stana, ali je njegova tužba ocenjena kao neuredna od strane tri sudske instance, dok je u odnosu na identične tužbe ostalih lica u drugostepenom postupku zauzeto stanovište da sadrže sve što je potrebno da bi se po njima moglo postupati i u tim slučajevima predmeti su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano različito postupanje sudova imalo je za posledicu da je podnosiocu ustavne žalbe, za razliku od drugih lica, onemogućeno da o njegovim pravima i obavezama povodom zahteva koji je proistekao iz istog ili bitno sličnog materijalnopravnog odnosa odlučuje nadležni sud. Pri tome, Ustavni sud napominje da je, u konkretnom slučaju, ocenio da su ispunjeni uslovi da ispita navode podnosioca sa aspekta povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, i pored toga što podnosilac, u prilog tvrdnji o različitom postupanju sudova nije dostavio odluke najvišeg suda u Republici. Ovo stoga, što u navedenim postupcima u kojima je O kružni sud u Beogradu usvojio žalbe tužilaca protiv prvostepenih rešenja o odbacivanju tužbi kao neurednih, nisu izjavljivane revizije protiv drugostepenih rešenja, pa samim tim nije ni moglo doći do eventualno različitog postupanja najvišeg suda u Republici u predmetnim parnicama.

S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da su, donoseći različite odluke o istovetnom procesnom pitanju, Okružni sud u Beogradu sa jedne strane, i u ovom slučaju taj isti sud i Vrhovni kasacioni sud, sa druge strane, kao sudovi poslednje instance, stvorili pravnu nesigurnost, što je za posledicu imalo uskraćivanje pristupa sudu podnosiocu. O nejednakom postupanju sudova različitog stepena, kao sudova poslednje instance, Ustavni sud se već izjašnjavao u svojoj Odluci Už - 2588/2009 od 10. maja 2012. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž. 6462/09 od 26. maja 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2049/10 od 18. februara 2010. godine povređeni pravo na pravnu sigurnost i na pristup sudu kao elementi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog revizijskog i drugostepenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Viši sud u Beogradu odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim akt ima podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako su redovni sudovi u identičnim situacijama različito postupali. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Takođe, kako su ustavnom žalbom osporena rešenja redovnih sudova kojima je podnosiočeva tužba odbačena kao neuredna, Ustavni sud je utvrdio da se osporena rešenja po svojoj sadržini i prirodi ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 23. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je ocenio, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje, dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe .

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti