Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Sud je kao ključne razloge za dužinu postupka naveo nedelotvornost suda i dugo čekanje na izradu presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. mart 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 256/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz N. S. je 25. maja 2011. godine, preko punomoćnika B. Z, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 256/02.

Podnosilac ustavne žalbe u prilog tvrdnji da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, između ostalog, ističe da je predmetni parnični postupak trajao neopravdano dugo, te da se samo na izradu prvostepene presude čekalo više od godinu dana. Svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje podnosilac, u suštini, zasniva na navodima da postupajući sudovi nisu valjano ocenili dokaze, niti pravilno primenili materijalno pravo, što je već isticao u žalbi na prvostepenu presudu.

Podnosilac traži da Ustavni sud njegovu ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7402/10 od 30. marta 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 256/02 (ranije predmet: Opštinskog suda u Inđiji P. 256/02), odgovor na ustavnu žalbu Osnovnog suda Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 256/02 od 24. februara 2014. godine, sadržinu ustavne žalbe i dokaza priloženih uz nju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 25. aprila 2002. godine podno Opštinskom sudu u Inđiji tužbu zbog naknade štete protiv tuženog privrednog društva D. „N. S.“ a.d. Predmet je zaveden pod brojem P. 256/02. Prvo ročište u ovom parničnom postupku održano je 6. septembra 2002. godine. Već na drugom ročištu koje je zakazano za 5. mart 2003. godine došlo je do promene postupajućeg sudije, i ročište nije održano jer je sudija bio sprečen. Treći sudija u ovom postupku zakazao je ročište za 23. april 2003. godine, ali ni ono nije održano, i to na predlog stranaka, kako bi pokušale da postignu mirno rešenje spora. Kako do dogovora o mirnom rešavanju spora nije došlo, 8. maja 2003. godine zakazano je novo ročište koje nije održano bez krivice stranaka. Na jedinom ročištu održanom 2004. godine, i to 29. marta 2004. godine, sudija je naložio veštačenje veštaka medicinske struke na okolnost umanjenja radne sposobnosti tužioca, veštačenje veštaka saobraćajne struke na okolnost vrednosti i stepena oštećenja vozila, kao i veštačenje veštaka ekonomske struke na okolnost visine vrednosti uništene odeće i visine rente koju bi tužilac dobijao. Četvrti sudija koji je postupao u ovom parničnom postupku zakazao je sledeće ročište za 10. avgust 2008. godine, ali je ono odloženo jer je zbog promene postupajućeg sudije bilo potrebno da se ponovo sasluša tužilac kao stranka. Na ročištu održanom 18. oktobra 2006. godine saslušan je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe. U periodu od 14. decembra 2006. godine do 9. oktobra 2008. godine zakazano je devet ročišta, od kojih su tri održana i na njima su saslušani veštaci. Na ročištu održanom 9. oktobra 2008. godine završen je dokazni postupak i sud je, posle završnih reči stranaka, zaključio glavnu raspravu. Dakle, posle više od godinu dana od zaključenja glavne rasprave, 1. decembra 2009. godine, postupajući sudija je dao dostavnu naredbu za dostavljanje pisanog otpravka presude strankama. Punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prvostepenu presudu je primio 3. decembra 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 256/02 od 9. oktobra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da mu na ime naknade materijalne štete isplati određeni novčani iznos (stav prvi izreke), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu materijalne štete u vidu mesečne rente, i to za period od avgusta meseca 2002. godine pa dok za to budu postojali zakonski uslovi (stav drugi izreke), obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u visini od 37.532,96 ndinara, dok je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 258.206,00 dinara (stav treći izreke).

Postupajući po izjavljenoj žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 7402/10 od 30. marta 2011. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud je istakao da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na njega primenio odgovarajuće odredbe materijalnog prava. Drugostepeni sud je ovakvu svoju odluku, u suštini, obrazložio time da je tužilac i posle povređivanja u saobraćajnom udesu koji se dogodio 1997. godine pa sve do sredine 2002. godine, nstavio da radi u istom preduzeću i na istom radnom mestu, sa odgovarajućom zaradom, a od 2002. godine pa do dana donošenja odluke radi u svom privatnom preduzeću kao direktor i jedini zaposleni. I prvostepeni i drugostepeni sud su iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje podnosilac ustavne žalbe nije osporavao, zaključili da on nakon povređivanja u saobraćajnom udesu nije trpeo štetu u vidu izmakle dobiti za umanjenu zaradu zbog smanjenja radne sposobnosti koja je nastala kao posledica tog saobraćajnog udesa. Kako po mišljenju prvostepenog i drugostepenog suda tužilac nije dokazao da je zbog umanjenja radne sposobnosti pretrpeo materijalnu štetu u vidu izmakle koristi zbog umanjenja zarade, njegov tužbeni zahtev u ovom delu se nije mogao usvojiti. Drugostepena presuda je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 21. aprila 2011. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj sudski postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 25. aprila 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji i da je okončana 30. marta 2011. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7402/10, odnosno posle osam godina i sedam meseci.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica trajala osam godina i sedam meseci , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osmogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da u ovom parničnom postupku nije bilo naročito složenih činjeničnih niti pravnih pitanja. Imajući u vidu i činjenicu da je otpravak prvostepene presude otpravljen parničnim strankama daleko po isteku rokova propisanih ZPP-om, te dostavljen strankama posle više od godinu dana od zaključenja glavne rasprave i donošenja presude, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Inđiji, pred kojim a se vodio prvostepeni postupak. Navedeno nesumnjivo potvrđuje da postupajući sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba čl ana 341. st av 1. i čl ana 384. st av 1. ranije važećeg ZPP-a. Budući da je u ovom predmetu postupalo čak četvoro sudija, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije zloupotrebljavao svoja procesna prava, kao i da svojim ponašanjem nije u odlučujućoj meri doprineo ovako dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, s obzirom na to da je samo jedno ročište odloženo na njegovu inivijativu, te da se redovno odazivao pozivima suda i sprovodio naloge koje mu je sud davao.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosi lac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu nematerijalne štete , Ustavni sud, saglasno načelu o vazanosti zahtevom podnosioca istaknutom u ustavnoj žalbi, o njemu nije odlučivao .

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kojem se ona odnosi na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega napominje da je, s aglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.