Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su navodi o povredi prava na pravično suđenje odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. V . i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 308/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 e vra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. marta 2016. godine, ustavnu žalbu, preko punomoćnika S. S , advokata iz Beograda, protiv presude Višeg suda u Beogradu K. 308/10 od 8. juna 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1325/15 od 8. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, kao i trajanje predmetnog krivičnog postupka.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je sud namerno odugovlačio i nije postupao racionalno u osporenom postupku, jer je zakazao veliki broj pretresa, na kojima su izvođeni brojni dokazi saslušanjem svedoka i sprovođenjem veštačenja, čija saslušanja nisu bila od pomoći za odluku u postupku, a da pri tome okrivljeni ni na koji način nije doprineo trajanju osporenog postupka.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže tvrdnjom da je prema njemu optužba prekoračena; da ne postoji uzročno-posledična veza između radnje izvršenja krivičnog dela i zabranjene posledice; da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, s obzirom na to da se sudski veštak dr A. J . jasno izjasnio da nema pouzdanog dokaza da je okrivljeni u vreme nezgode bio pod dejstvom alkohola koje je bilo iznad zakonom dozvoljene granice , niti je u toku dokaznog postupka na nesumnjiv način dokazano da se vozilo okrivljenog pre sudara kretalo nedozvoljenom brzinom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ilUstavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 308/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. 201/05 od 20. jula 2005. godine, nakon saslušanja osumnjičenog, otvorena je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe, povodom zahteva za sprovođenje istrage okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 244/2005 od 3. februara 2005. godine zbog osnovane sumnje da je izvrši o krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 2. u vezi sa članom 195. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

U toku istrage saslušan je osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, sprovedeno je sudsko medicinsko veštačenje za oštećenog – preminulog u saobraćajnoj nezgodi D.Š, ispitani su oštećeni G.Š. i S.Š, sprovedeno je saobraćajno tehničko veštačenje i neuropsihijatrijsko veštačenje okrivljenog. Drugi učesnik saobraćajne nezgode S.Č. nije mogao biti saslušan jer je preminuo šest meseci nakon što se njegovo vozilo sudarilo sa vozilom okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je, nakon sprovedene istrage, podiglo optužnicu Kt. 244/05 od 6. februara 2006. godine protiv podnosioca ustavne žalbe , zbog osnovane sumnje da je izvrši o krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi sa članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika.

U toku dokaznog postupka ispitano je dva svedoka S.J. i N.N. na okolnosti da li je, koliko i kada u odnosu na kritični događaj optuženi konzumirao alkoholna pića, te je sudski veštak neuropsihijatrijske struke, koji je u istrazi sproveo veštačenje, nepsoredno ispitan 16. novembra 2006. godine, da bi usvajanjem dokaznih predlog a odbran e u toku glavnog pretresa isti veštak bio pozivan za 19. mart 20 08. godine, kada nije pristupio , 3. novembra 2008. godine, kada je došao, ali pretres nije mogao biti održan zbog dojave da je u zgradi sud postavljena bomba, te 29. decembra 2008. godine, kada je ispitan, zbog primedbi odbrane sud je usvojio predlog branioca da se odredi komisijsko neuropsihijatrijsko veštačenje, kao i da se usagla se predstavnici komisije veštaka sa veštakom pojedincem – zbog čega glavni pretres nije mogao biti održan 19. marta 20 09. godine, te su veštaci pozvani za 24. jun 2009. godine, kada nije pristupio predstavnik komisije, niti su pristupili 7. septembra 20 09. godine, te je sud nakon njihovog ispitivanja 17. novembra 20 09. godine usvojio predlog odbrane za sprovođenjem super veštačenja od strane Sudsko medicinskog odbor a, koje je sprovedeno i sudu dostavljeno 13. maja 2010. godine, da bi sud nakon r eforme pravosudnog sistema i promena predsednika veća pozvao radi neposrednog ispitivanja sve veštake neuropsihijatrijske struke radi usaglašavanja svojih nalaza i mišljenja na pretres zakazan za 28. mart 2011. godine, koji nije mogao biti održan zbog nedolaska predstavnika komisije sudskih veštaka, da bi 30. maja 2011. godine po pozivu suda pristupili svi veštaci koji su pred sudom neposredno ispitani, te stranke u tom delu nisu više imale dokaznih predloga.

Što se tiče spornih pitanja koja su iziskivala sprovođenje saobraćajno-tehničkog veštačenja, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 308/10 utvrđeno je da je u toku glavnog pretresa sud sudskog veštaka kojem je bilo povereno veštačenje u istrazi pozivao radi neposrednog ispitivanja nepune dve godine, u kom periodu glavni pretres nije mogao da se održi bilo zbog toga što sudski veštak nije bio uredno pozvan (14. septembra 2006. godine, 22. novembra 2007. godine), bilo da je bio sprečen da pristupi po uredno dostavljenom pozivu (16. novembra i 26. novembra 2006. godine, 6. septembra 2007. i 21. januara 2008. godine), a da sud nije preduzeo nijednu meru koja mu je zakonom stajala na raspolaganju da spreči odlaganje pretresa zbog nemogućnosti da obezbedi prisustvo sudskog veštaka, kao i da zbog sprečenosti sudije nije održan pretres 20. mart 2007. i 28. maj 2007. godine, tako da je, nakon nepune dve godine od započinjanja glavnog pretresa (22. juna 2006. godine) sudski veštak saobraćajno-tehničke struke neposredno ispitan tek 19. marta 2008. godine, kada je pretres odložen da bi se veštak upoznao sa novim dokazima, pre svih sa iskazom okrivljenog, a 30. aprila 2008. godine uradio je dopunu nalaza i mišljenja. U narednom periodu isti sudski veštak je ispitan 27. maja 2008. godine, a pretres je odložen zbog proteka radnog vremena i zakazan za 18. septembar 2008. godine, kada nije mogao da se održi zbog sprečenosti sudij e, te u narednom periodu sud nije više poziva o ovog ve štaka jer je utvrdio alkoholemiju okrivljenog neuropsihijatrijskim veštačenjima, te je naredio novo komisijsko saobraćajno -tehničko veštačenje naredbom od 13. aprila 2009. godine, koje je urađeno i dostavljeno sudu 24. aprila 2009. godine. Sud je u narednom periodu na glavni pretres pozivao sudske veštake neuropsihijatre, radi utvrđivanja alkoholemije kod okrivljenog, a sudske veštake saobraćajno-tehničke struke je , nakon sprovedene reforme pravosudnog sistema i promene predsednika veća, ponovo pozvao za 22. septembar 2011. godine, kada veštak pojedinac nije pristupio, a svoj nedolazak nije opravdao, dok 24. novembra 2011. godine je pristupio, ali nije mogao biti ispitan zbog nedolaska predsednika sudećeg veća. Glavni pretres koji je bio zakazan za 8. mart 2012. godine nije mogao biti održan zbog nedolaska nadležnog javnog tužioca, da bi na ročištu 21. maja 2012. godine bili ispitani svi veštaci kojima je u toku postupka bilo povereno saobraćajno-tehničko veštačenje, te stranke nisu imale više predl oga u dopuni dokaznog postupka . Nakon preciziranja optužnog akta 22. oktobra 2012. godine, odbrana je traži la dopunu dokaznog postupka na okolnost maksimalne dozvoljene brzine kretanja motornih vozila na delu puta na kojem se dogodila saobraćajna nezgoda, koji podatak sud je pokušao da pribavi u narednom periodu do 25. juna 2013. godine, kada je nakon ponovnog otvaranja glavnog pretresa doneo naredbu za novim komisijskim saobraćajno-tehničkim veštačenjem pri Saobraćajnom fakultetu sa nalogom da veštaci izađu na lice mesta i utvrde tip puta koji je u pitanju, odnosno kolika je bila dozvoljena brzina na tom delu puta u vreme saobraćajne nezgode. Radi utvrđivanja navedene činjenice sud je najpre naredio komisijsko veštačenje od strane Saobraćajnog fakulteta 25. juna 2013. godine (urađeno 19. novembra 2013. godine) , te je ispita o dva svedoka Lj.T. i I.S. i sproveo više dopunskih komisijskih saobraćajno -tehničkih veštačenja, te njihovo usaglašavanj e, da bi 8. juna 2015. godine doneo prvostepenu presudu K. 308/10 koja je strankama dostavljena u toku oktobra 2015. godine, a u žalbenom postupku preinačena u pogledu odluke o visini krivične sankcije osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1325/15 od 8. decembra 2015. godine.

4. Razmatrajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak pokrenut 20. jula 200 5. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1325/15 od 8. decembra 2015. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 1. marta 201 6. godine, a njegovom braniocu 25. decembra 201 5. godine.

Ispitujući složenost predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio je sudski postupak bio naročito činjenično složen, s obzirom na to da je radi utvrđivanja alkoholemije okrivljenog, kao i brzine kojom se on kretao bilo neophodno sprovoditi veliki broj veštačenja, s obzirom na vreme i mesto na kojem se desila saobraćajana nezgoda, kao i okolnosti da nije bilo neposrednih očevidaca samog kritičnog događaja, te postojanje izvesnih propusta u toku pretkrivičnog postupka, koji se ogledaju pre svega u tome što lekari koji su pružali pomoć povređenom okrivljenom nisu preduzeli sve da se iz njegove krvi može sa većim stepenom sigurnosti utvrditi količina alkohola u vreme upravaljanja motornim vozilom, kao i izvesn e propuste u sprovođenju uviđaja u kojem, neposredno posle nezgode nije konstatovana ne samo vrsta saobraćajnice na kojoj je došlo do sudara vozila, nego i činjenice koje bi mogle da ukažu na eventualni doprinos drugog učesnika – vozača u nastanku nezgode, odnosno da doprinesu bržem i ne sumnjivom utvrđivanju stvarnog uzroka saobraćajne nezgode u kojoj je jedno lice smrtno stradalo .

Polazeći od navedenog, U stavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je sud bez potrebe izvodio brojne dokaze saslušanjem svedoka i pribavljanjem različitih nalaza i mišljenja sudskih veštaka. Po mišljenju Ustavnog suda, iz spisa predmeta nesumnjivo proizlazi da ispitivanje nijedn og od četiri saslušana svedoka i dvoje oštećenih nije bilo suvišno, niti je sprovođenje dokaznog postupka u odnosu na svedoke dovelo do odugovlačenja predmetnog sudskog postupka. Međutim, iako se ne mogu prihvatiti kao osnovane tvrdnje podnosioca da je izvođenje pojedinih dokaza bilo nepotrebno, Ustavni sud smatra da nadležni sud nije preduzeo sve što je mogao da se činjenice koje su se utvrđivale sudskim veštačenjima, utvrde u kraćem vremenskom periodu, ne ulazeći u opravdanost sprovođenja tri različita neuropsihijatrijska veštačenja, te velikog broja dopuna i usaglašavanja saobraćajno-tehničkih veštačenja, ali svakako ukazujući na to da dokazni postupak u ovom delu nije sproveden bez odugovlačenja i neophodne koncentracije izvedenih dokaza. Ovo stoga što, po oceni Ustavnog suda, najpre Okružni, a potom i Viši sud u Beogradu nije preduzeo sve mere koje su mu po Zakoniku o krivičnom postupku bile na raspolaganju da obezbedi prisustvo veštaka čije je ispitivanje neposredno na glavnom pretresu bilo nužno, pa je tako sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke kojem je bilo povereno veštačenje u istrazi pozivao radi neposrednog ispitivanja na glavnom pretresu nepune dve godine (od započinjanja glavnog pretresa – 22. juna 2006. godine sudski veštak saobraćajno -tehničke struke neposredno je ispitan tek 19. marta 2008. godine ). Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 308/10 utvrdio da sud nije koncentrisao izvedene dokaze, što je bilo od značaja za neprimereno trajanje predmetnog sudskog postupka, pa je tako u periodu od 27. maja 2008. godine, kada je nakon ispitivanja sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke glavni pretres odložen zbog proteka radnog vremena, do određivanja k omisijskog saobraćajno tehničkog veštačenja 13. aprila 2009. godine, proteklo više od godinu dana, a da bi tek 21. maja 2012. godine bili ispitani svi veštaci kojima je u toku postupka bilo povereno navedeno veštačenje.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da složenost činjeničnih pitanja koja su pred postupajući sud bila postavljena podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage, a potom i optužnice, ne mogu u dovoljnoj meri opravdati desetogodišnje trajanje predmetnog sudskog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da iz spisa predmeta Višeg suda u Beogradu proizlazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnosilac, s obzirom na to da je bio okrivljeni u osporenom krivičnom postupku, imao opravdani interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da postupanje Okružnog, a potom i Višeg suda u Beogradu u predmetnom krivičnom postupku nije bilo efikasno. Naime, kako je to napred navedeno, krivični sudovi nisu pokaza li potrebnu ažurnost u sprovođenju dokaznog postupka, niti su preduzimali mere kako bi se izvođenje dokaza koncentrisalo na manjem broju ročišta, čime bi se svakako izbeglo to da sud nakon više od devet godina od saobraćajane nezgode utvrđuje da li se saobraćajna nezgoda dogodila u naselju ili izvan naseljenog mesta, te da li se radi o prilaznom putu, kako bi sud bio siguran da li je okrivljeni prekoračio dozvoljenu brzinu kretanja svog motornog vozila.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se period od deset godina i pet meseci – koliko je proteklo od donošenja rešenja o sprovođenju istrage do pravnosnažnog okončanja predmetnog postupka, u okolnostima konkretnog slučaja, i pored naročite činjenične složenosti predmeta odlučivanja, može okarakterisati kao nerazumno dug. Stoga je Ustavni sud je utvrdio da je u postupku pred Okružnim, a potom i Višim sudom u Beogradu podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je stoga ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja krivičnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine i dr. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-9924/16 od 5. jula 2018. godine.

6. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o ostalim navodima ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Višeg suda u Beogradu K. 308/10 od 8. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1325/15 od 8. decembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je , nakon izvršenog uvida u osporene presude, a polazeći od navoda ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome mu je izrečena zatvorska kazna, samo formalno poziva na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, ponavljajući u ustavnoj žalbi navode prethodno iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Imajući u vidu da je te iste navode u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude već cenio Apelacioni sud u Beogradu, o čemu osporena presuda sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda zapravo traži da, ocenjujući zakonitost osporenih odluka, postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu nadležne krivične sudove koji su doneli osporene odluke. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.