Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao preko osam godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Šoća iz Kikinde , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Šoća i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 7710/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Šoć iz Kikinde je 17. januara 201 1. godine, preko punomoćnika Feđe Ribičića, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu , kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 7710/06.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da Privredni apelacioni sud nije uzeo u razmatranje žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine, kao i da nije hteo da odlučuje o predlogu za donošenje dopunske drugostepene presude; da nerazmatranje žalbe predstavlja povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo ; da mu je povređeno i pravo jednaku zaštitu pred sudovima, jer je opštepoznato da drugostepeni sudovi „uvek i bezuslovno“ odlučuju o izjavljenim žalbama, što u ovom slučaju nije bio slučaj; da drugostepeni postupak po žalbi traje preko četiri godine, što je neprimereno dugo, zbog čega smatra da mu je pričinjena nematerijalna šteta. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 7710/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac DP „Srbijasport“ iz Beograda, podneo je 15. aprila 2003. godine Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio da se tuženi iseli sa svim stvarima i licima iz poslovnog prostora koji se nalazi u Kikindi, ulica Semlačka broj 2, na katastarskoj parceli 4544, zemljišnoknjižni uložak 12149 , KO Kikinda.

Trgovinski sud je 25. oktobra 2005. godine doneo presudu P. 1501/03 , kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Viši trgovinski sud je navedenu presudu svojim rešenjem od 14. novembra 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, Trgovinski sud doneo je presudu P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine, kojom je: u stavu prvom izreke utvrđeno da je ništav kupoprodajni ugovor o prodaji nepokretnosti zaključen između tužioca DP „Srbijasport“ u stečaju i tuženog; u stavu drugom izreke utvrđeno da postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 7.360.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2005. godine ; u stavu trećem izreke utvrđeno da postoji potraživanje tuženog prema tužioca u iznosu od 46.149,21 dinara ; u stavu četvrtom izreke utvrđeno da su se potraživanja stranaka ugasila međusobnim prebijanjem do iznosa od 46.149,21 dinara; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos od 46.149,21 dinara; u stavu šestom obavezan je tuženi da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 7.313.850,79 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2005. godine, pa do isplate.

Tužilac je 3. jula 2007. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude navodeći da sud nije o svim tužbenim zahtevima odluč io. Tuženi je 5. jula 2007. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, a istoga dana je izjavio i žalbu protiv prvostepene presude.

Milica Šoć, Marko Šoć i Mirko Šoć (supruga tuženog i njegovi sinovi) su 4. jula 2007. godine „dali izjavu o stupanju u parnicu na strani tuženog“, a ujedno su izjavili i žalbu protiv prvostepene presude.

Trgovinski sud je zatim 9. jula 2007. godine doneo dopunsk u presudu P. 7710/06 kojom je : u stavu prvom izreke odbio kompenzacioni prigovor tuženog za iznos od 720.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2005. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen kompenzacioni prigovor tuženog za iznos od 5.727.664,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2005. godine, pa do isplate.

Istoga dana, Trgovinski sud je rešenjem P. 7710/06 žalbu Milice Šoć, Marka Šoća i Mirka Šoća odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u Trgovinskom sud u 3. juna 2005. godine primljena tužba navedenih lica , koji su sebe označili kao glavne umešače na strani tuženog; da rešenjem Trgovinskog suda od 7. juna 2005. godine, donetim na ročištu, sud nije dozvolio raspravljanje po tužbi u smislu člana 201. Zakona o parničnom postupku, te je stoga navedena tužba zavedena kao posebna tužba; da , kako navedenim rešenjem od 7. juna 2005. godine sud nije dozvolio raspravljanje po tužbi glavnih umešača, to navedena lica nisu ovlašćena ni za podnošenje žalbe.

Tuženi je 25. jula 2007. godine izjavio žalb u protiv dopunske presude P. 7710/06 od 9. jula 2007. godine, dok su istoga dana Milica Šoć, Marko Šoć i Mirko Šoć izjavili žalbu protiv rešenja P. 7710/06 od 9. jula 2007. godine .

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 7582/07 od 12. avgusta 2008. godine vratio spise predmet a prvostepenom sudu radi donošenja odluke o zahtevu umešača Milice Šoć, Marka Šoća i Mirka Šoća za glavno mešanje , uz obrazloženje da o njihovom zahtevu za glavno mešanje nije odlučeno na zakonom propisan način.

Nakon toga, Trgovinski sud je 19. septembra 2008. godine doneo rešenje P. 7710/06 kojim je odbi o kao neosnovan predlog za učešće umešača Milice Šoć, Marka Šoća i Mirka Šoća na strani tuženog.

Nezadovoljni odlukom prvostepenog suda, navedena lica su 10. oktobra 2008. godine izjavili žal bu protiv rešenja Trgovinskog suda P. 7710/06 od 19. septembra 2008. godine.

Privredni apelacioni sud, koji je nakon reforme pravosuđa preuzeo nadležnost Višeg trgovinskog suda, doneo je presudu Pž. 295/10 od 25. marta 2010. godine kojom je ukinu o dopunsk u presud u Trgovinskog suda P. 7710/06 od 9. jula 2007. godine u stavu prvom izreke, dok je rešenje iz stava drugog iste dopunske presude ukinuo i u tom delu je predmet vratio sada Privrednom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud), na ponovno odlučivanje. Stavom trećim izreke drugostepene presude odbijene su žalbe Milice Šoć, Marka Šoća i Mirka Šoća izjavljene protiv rešenja Trgovinskog suda P. 7710/06 od 9. jula 2007. godine i rešenja istog suda P. 7710/06 od 19. septembra 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je prvostepeni sud propustio da ceni osnovanost kompenzacionog prigovora zbog pogrešno zauzetog pravnog stava, zbog čega su se stekli uslovi za ukidanje rešenja iz stava drugog pobijane dopunske presude, kojom je odbačen kompenzacioni prigovor; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučiti o osnovanosti potraživanja koje je obuhvaćeno kompenzacionim prigovorom, te da će se tek nakon toga steći uslovi da Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni sud, odluči po podnetoj žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine.

Tuženi je 28. juna 2010. godine podneo predlog da Privredni apelacioni sud donese dopun sku drugostepen u presud u, smatrajući da nije odlučeno o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv presude P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine.

Imajući u vidu sadržinu navedenog podneska tuženog, Privredni sud je spise predmeta dostavio Privrednom apelacionom sudu na dalje postupanje.

Dopisom Privrednog apelacionog suda Pž. 295/10 od 6. decembra 2010. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, uz napomenu da iz obrazloženja presude Privrednog apelacionog suda Pž. 295/10 od 25. marta 2010. godine nedvosmisleno proizlazi da je potrebno da sud donese meritornu odluku o delu kompenzacionog prigovora za iznos od 5.727.664,52 dinara, kako bi se stekli uslovi da se odlučuje o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude od 31. maja 20078. godine. Dalje je navedeno da je, kako se radi o starom predmetu , potrebno odmah pristupiti radu. Dopis i spisi predmeta su 13. decembra 2010. godine vraćeni Privrednom sudu.

Privredni sud je 15. maja 2011. godine doneo dopunsk u presud u P. 7710/06 , kojom je odbi o kompenzacioni prigovor tuženog za iznos od 5.727.664,52 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom .

Tuženi je 7. juna 2011. godine podneo predlog da se izvrši dopuna presude , a narednog dana je podneo žalbu protiv dopunske presude.

Konačno, Privredni apelacioni sud je 14. decembra 2011. godine doneo presud u Pž. 5486/11 , kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da se svakom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući najpre period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom osporava dužina trajanja postupka nakon donošenja presude Trgovinskog suda P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine.

Kada je reč o dužini trajanja celokupnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i osam meseci , ali da je parnični postupa k koji je ustavnom žalbom osporen trajao četiri i po godine.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji postupak. Ovo posebno imajući u vidu da je trebalo odlučiti o više tužbenih zahteva, da je tužilac nekoliko puta preinačavao tužbu, kao i da je bilo potrebno odlučiti i o kompenzacionim prigovorima tuženog. Ipak, kako je ustavnom žalbom osporen samo postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine, kada je celokupno činjenično stanje uglavnom već bilo utvrđeno, složenost predmeta ne može biti element koji bi opravdao prekomernu dužinu postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe , koji je imao procesnu ulogu tuženog, odnosno njegovog punomoćnik a, Ustavni sud napominje da su oni svojim ponašanjem u određenoj meri doprine li odugovlačenju postupka . Naime, podnosilac je 28. juna 2010. godine podneskom predložio da Privredni apelacioni sud donese dopunsku presude, smatrajući da je taj sud presudom Pž. 295/10 od 25. marta 2010. godine propustio da odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine. Međutim, u obrazloženj u drugostepene presude je jasno istaknuto da će se tek kada prvostepeni sud meritorno odluči o delu kompenzacionog prigovora tuženog za iznos od 5.727.664,52 dinara, steći uslovi da se odluči o žalbi tuženog . Iako je i prvostepeni sud pogrešio dostavljajući spise predmeta drugostepenom sudu na odlučivanje, takav postupak suda bio je uslovljen ponašanjem podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog punomoćnika, tako da se period od 28. juna do 13. decembra 2010. godine, po mišljenju Ustavnog suda, ne može staviti na teret sudu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dužna da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, kao i da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka (videti Odluku Ustavnog sud Už–2592/2009 od 30. juna 2011. godine, kao i Odluku o dopuštenosti Evropskog suda za ljudska prava od 18. septembra 2007. godine u predmetu „Skočajić i Bjelić protiv Srbije“, aplikacija broj 9460/05).

Razmatrajući kakav je značaj predmet spora imao za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on imao legitiman interes da se o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu milionsku vrednost predmeta spora.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka, u periodu nakon donošenja druge po redu prvostepene presude – P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine , je postupanje prvostepen ih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odlu či bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je drugostepeni sud dva puta vraćao spise predmeta prvo Trgovinskom sudu, nakon toga i Privrednom sudu, radi donošenja rešenja kojim je trebalo odlučiti o predlogu za učešće umešača na strani tuženog, odnosno radi donošenja dopunskih presuda, jer su prvostepeni sud ovi propusti li da o tim zahtevima i predlozima odluče.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sproved u bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguj u i da blagovremeno preduzm u sve zakonske mere u cilju donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovom građanskopravnom postupku, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, cenio sve okolnos ti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje, odnosno prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava , koje podnosilac ustavne žalbe zasniva na činjenici da Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni sud, nije odlučio o njegovoj žalbi izjavljenoj 5. jula 2007. godine protiv presude Trgovinskog suda P. 7710/06 od 31. maja 2007. godine , Ustavni sud nalazi da se ovi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno relevantni. Naime, kao što je već navedeno u obrazloženju u tački 5. ove odluke, drugostepeni sud nije odlučivao o žalbi podnosioca smatrajući da će se o njoj moći izjasniti tek kada prvostepeni sud meritorno odluči o delu kompenzacionog prigovora tuženog za iznos od 5.727.664,52 dinara. Štaviše, Privredni sud u Beogradu je 15. maja 2011. godine doneo dopunsku presudu P. 7710/06, kojom je odbio kompenzacioni prigovor tuženog za iznos od 5.727.664,52 dinara i zahtev za isplatu pripadajuće zakonske zatezne kamate. Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Privredni apelacioni sud je 14. decembra 2011. godine doneo presudu Pž. 5486/11, kojom je, pored ostalog, odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj 5. jula 2007. godine.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, niti spisa predmeta, takav zaključak ne može izvesti. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava je postojanje različitih sudskih odluka ili različitog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević