Primena rokova zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane u oružanim sukobima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Apelacioni sud je ustavnopravno prihvatljivo primenio opšti trogodišnji rok zastarelosti, jer nije utvrđeno da je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2310/2011
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Markovića, Gordane Marković i Gorana Markovića, svih iz Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Markovića, Gordane Marković i Gorana Markovića protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 226/11 od 14. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Marković, Gordana Marković i Goran Marković, svi iz Brusa, su podneli 23. maja 2011. godine, preko punomoćnika Milisava Đorđevića i Dragana Mitrovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 226/11 od 14. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se obaveže Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da im naknadi štetu zbog smrti sina, odnosno brata, koji je nestao 13. juna 1999. godine u reonu Suva Reka; da je rešenjem Opštinskog suda u Brusu R2. 12/04 od 8. novembra 2005. godine, nestali Zoran Marković proglašen umrlim i smatra se da je umro 13. juna 1999. godine u Suvoj Reci na području AP Kosovo i Metohija; da potraživanje podnosilaca nije zastarelo, jer je šteta pričinjena krivičnim delom od strane šiptarskih terorista, odnosno krivičnim delom ugrožavanja teritorijalne celine iz člana 307. KZ RS, zbog čega je drugostepeni sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarelosti (15 godina) na koji upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne rokove propisane članom 376. istog zakona; da je podnosiocima povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istovrsnim predmetima prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, primenjivali odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 6864/10 od 14. jula 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocima isplati određene iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti bliskog lica, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 226/11 od 14. aprila 2011. godine preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu P. 6864/2010 od 14. jula 2010. godine, tako što je u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizilazi: da je pok. Zoran Marković iz Brusa, kao profesionalno vojno lice u VJ učestvujući u oružanim akcijama na teritoriji Kosova i Metohije, nestao 13. juna 1999. godine u reonu Suva Reka i da je rešenjem Opštinskog suda u Brusu R2. 12/04 od 8. novembra 2005. godine, nestali Zoran Marković, proglašen umrlim i da se smatra da je umro 13. juna 1999. godine u Suvoj Reci, na području AP Kosovo i Metohija; da je prvostepeni sud pravilno našao da je u konkretnom slučaju država odgovorna za štetu, jer je kao organizator odbrambenih aktivnosti i vršilac vojne službe odgovorna za štete koje su tim povodom nastale po principu objektivne odgovornosti za opasnu delatnost, saglasno odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je prigovor zastarelosti tuženog neosnovan, jer tuženi osnovano u žalbi ističe da je potraživanje tužilaca zastarelo zbog isteka subjektivnog zastarnog roka, propisanog članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da potraživanje naknade štete nastale u vezi sa opasnom delatnošću u smislu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, što je osnov odgovornosti tužene države, zastareva u rokovima propisanim članom 376. Zakona o obligacionim odnosima; da su tužioci za smrt sina, odnosno brata, saznali u novembru 2005. godine, kada su saznali i za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a tužbu za naknadu štete podneli su 16. decembra 2009. godine, to drugostepeni sud nalazi da je u ovom slučaju protekao subjektivni rok za potraživanje naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu pričinilo, pa je stoga prestalo pravo tužilaca da zahtevaju od tužene naknadu nematrijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja , organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosioci, pre svega, žale na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na utvrđenje da je nj ihovo potraživanje naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je posebno imao u vidu navode podnosilaca ustavne žalbe da je prema pravnom shvatanju građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, utvrđenom na sednici od 27. decembra 1999. godine, šteta prouzrokovana pripadanicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje) u oružanim sukobima sa paravnojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skuštine OUN, 22. maja 1992. godine, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavnije, pa njihovo potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo.

Prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine: u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, imajući u vidu da u toku postupka nije utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što bi vodilo primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud ocenjuje da osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu materijalnopravni propisi nisu proizvoljno i arbitrerno primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, jer je žalbeni sud dao jasne, argumentovane i dovoljne razloge zbog čega nalazi da potraživanje ovakvog vida štete zastareva u redovnim rokovima, te stoga ne mogu biti osnovani ni navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavil i dokaze da je Apelacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosi laca ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu iznetog i odre daba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Primena rokova zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane u oružanim sukobima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti