Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa društvenim kapitalom. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini neisplaćenih potraživanja iz stečajne mase.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2311/2017
21.03.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. A . iz sela Z . kod Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 7/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđen ih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 7/10, umanjenih za iznose koji su eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. A . izjavljena protiv rešenja Privrednog apelaci onog suda R4. St. 3867/15 od 1. septembra 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1341/16 od 29. novembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A . iz sela Z . kod Čačka je, 20. marta 2017. godine, preko punomoćnika R . M. G , advokata iz Čačka , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 7/10, kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3867/15 od 1. septembra 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1341/16 od 29. novembra 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl. 32, 36. i 58. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Trgovinskog suda u Čačku St. 1983/01 od 16. septembra 2004. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „H.“ iz Čačka . Podnosilac ustavne žabe je prijavio svoje potraživanje na ime zarada, koje je samo delimično namireno u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Čačku pod brojem St. 7/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3867/15 od 1. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, usv ojen je zahtev predlagača i utvrđ eno je da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku pod brojem St. 7/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem mogućem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača pa mu je određena primerena naknada zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 36.000,00 dinara, kao i naknada troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koje će se isplatiti na teret budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca u preostalom delu za određivanje primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku preko iznosa određenog u stavu trećem izreke do traže nog iznosa od 1.500 evra.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1341/16 od 29. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđ eno je prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3867/15 od 1. septembra 2016. godine.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust postupajućeg suda da namiri potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđena u stečajnom postupku, a protiv stečajnog dužnika DP „H.“ iz Čačka koji ima pretežan društveni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosoca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 7/10, a koji mu nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđen ih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 7/10 , umanjenih za iznose koji su u po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosioca u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3867/15 od 1. septembra 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1341/16 od 29. novembra 2016. godine , u pogledu odluke o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) preventivno -kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 36.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u delu izjavljeno m protiv osporenih rešenja ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala tvrdnja o povredi ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova.

Kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Vezano za istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da samo pozivanje podnosioca na različitu sudsku praksu, bez dostavljanja dokaza o tome da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluka koje se osporavaju ustavnim žalbama, ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 8077/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
• Už 5777/2016: Povreda prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečaju
• Už 9665/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku
• Už 6939/2016: Povreda prava na imovinu u stečajnom postupku protiv društvenog preduzeća