Utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu sudije i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Presudom Vrhovnog kasacionog suda, kojom mu je odbijen zahtev za naknadu štete, doveden je u nejednak položaj u odnosu na druge sudije u identičnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2315/2010
27.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Rajević a iz Velikog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Rajević a i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 296/10 od 11. februara 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Rajević iz Velikog Gradišta je 11. maja 2010. godine , preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava. Takođe je podnosilac 16. marta 2012. godine dopunio ustavnu žal bu, tako što je tražio da se utvrd i i povred a p rava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je pre nap uštanja Đakovice zbog poznatih događaja na AP KiM, bio s udija Opštinskog suda u Đakovici; da u periodu od februara 2000. godine do avgusta 2004. godine nije bi o radno angažovan, te da je avgusta 2004. godine ponovo počeo da obavlja sudijsku funkciju u Opštinskom sudu u Velikom Gradištu, a kasnije u Osnovnom sudu u Požarevcu; da je podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od februara 2000. godine do avgusta 2004. godine kada mu je isplaćivana minimalna zarada u skladu sa Zaključkom Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa civilnom misijom Ujedinjenih nacija 01 broj 80/16 od 24. januara 2000. godine i Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine; da je pr avnosnažnom presudom usvojen njegov tužbeni zahtev; da je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu revizijsku presudu kojom je preinačio nižestepene presude, p ogrešno nalazeći da podnosilac nema pravo na naknadu štete, jer je primao naknadu plate u skladu sa nav edenim zaključcima. Imajući u vidu navedeno, podnosilac je predložio da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Aleksand ar Rajević , ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od 1. jula 2000. godine do 31. jula 2004. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. januara 2008. godine doneo presudu P. 3287/07, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2935/08 od 18. juna 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv prvostepene i drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 11. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 296/10, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3287/07 od 18. januara 2008. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2935/08 od 18. juna 2008. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac izabran za sudiju Opštinskog suda u Đakovici novembra meseca 1998. godine, koju funkciju je vršio do februara 2000. godine; da u periodu od februara 2002. godine do avgusta 2004. godine nije vršio sudijsku dužnost, a nije mu isplaćivana zarada u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i Uredbom o koeficijentu za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima; da je u periodu od februara meseca 2000. godine do 1. septembra 2003. godine tužiocu isplaćivano 80% od zarade predviđene Zakonom, odnosno Uredbom, a od 1. septembra 2003. godine do 1. avgusta 2004. godine minimalna zarada u visini od 4.600,00 dinara, na osnovu instrukcije Minist arstva pravde koja je zasnovana na zaključcima Komiteta za saradnju sa civilnom misijom UN (broj 80/16 od 2 5. januara 2000. godine i Vlade Republike Srbije (broj 4586/03 od 17. jula 2003 ); da je pogrešno pravno stanovište nižestepenih sudova prema kome je tužena odgovorna za štetu koju je pretrpeo tužilac zbog radne neanga žovanosti, u smislu odredaba člana 154. stav 1. i čl ana 172. st av 1. Zakona o obligacionim odnosima; da su odluke predsednika Vrhovnog suda Srbije, Visokog saveta pravosuđa i Narodne skupštine vezane za neupućivanje, neusvajanje zahteva za premeštaj i za neizbor tužioca u neki od sudova, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, donete u okviru diskrecionog prava i ovlašćenja u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima i ne predstavljaju pravni osno v za naknadu štete; da ni tužilac ni nižestepeni sudovi ne ukazuju na bilo šta nedozvoljeno ili protivzakonito u vezi sa neupućivanjem ili neraspoređivanjem tužioca u neki od sudova; da nije sporno da tužiocu, u smislu člana 11. i člana 51. Zakona o sudijama nije prestala sudijska dužnost, ali ta činjenica, sama po sebi, ne znači da ona ima pravo na isplatu plate kao da obavlja sudijsku dužnost; da u konkretnom slučaju ne postoji nezakonito postupanje tužene, s obzirom da je tužilji u spornom periodu isplaćivana naknada plate u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilje dostavljena 13. aprila 2010. godine.

4. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio presude za koje je smatra da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situacij u kao i situacija u kojoj se on nalazio u osporenom postupku. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Okružni sud u Beogradu je pojedinim svojim odlukama (na primer: presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1655/09 od 18. februara 2009. godine, Gž1. 12349/08 od 9. maja 2008. godine i Gž1. 4411/06 od 9. februara 2007. godine) potvrđivao presude Prvog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, kao i ovde podnosilac ustavne žalbe (parnični postupci Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P. 3646/08, P. 9112/07 i P. 1570/05).

5. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u drugim predmetima , u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja donosio različite presude, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 296/10 od 11. februara 2010. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom istog pravnog pitanja donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva, znači da je Vrhovni kasacioni sud, odbijajući njegov tužbeni zahtev, podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom revizijskom presu dom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redo vnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno na povredu prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je identično činjenično i pravno pitanje, već razmatrao u svojoj Odluci Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U pomenutoj odluci Ustavni sud je, između ostalog, utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu, te da nema mesta nalaganja nadležnom sudu da ponovo odluči. Stoga je Ustavni sud našao da u konkretnom slučaju nema mesta nalaganju nadležnom sudu da ponovi postupak po reviziji koju je tužena izjavila protiv prvostepene i drugostepene presude.

7. U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocen e pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o navodima povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Takođe, kako je utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Ustavni sud ceni ni navo de o povredi prava iz člana 60 . Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti