Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o istrazi i molbe za izručenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu Simeona Vilovskog. Deo žalbe protiv rešenja o istrazi odbačen je zbog neiscrpljivanja pravnih lekova, a deo protiv molbe za izručenje jer molba nije pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2316/2010
07.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Simeona Vilovskog iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Simeona Vilovskog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 1161/10 od 22. februara 2010. godine i akta Ministarstva pravde broj 713-01-01188/2010-08 od 16. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Simeon Vilovski iz Prizrena podneo je Ustavnom sudu 12. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 1161/10 od 22. februara 2010. godine i molbe za izručenje Ministarstva pravde broj 713-01-01188/2010-08 od 16. marta 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, zajemčenih odredbama člana 23, člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je „postupajući po kontraverznoj krivičnoj prijavi koju je podneo jedan član Svetog arhijerejskog sinoda SPC“ istražni sudija Višeg suda u Beogradu osporenim rešenjem podnosiocu odredio pritvor i naredio izdavanje poternice, iako je podnosilac napustio Republiku Srbiju 12. februara 2010. godine; da je Interpol Srbija 24. februara 2010. godine raspisao poternicu koja je 3. marta 2010. godine zajedno sa faks dopisom grčkog Interpola r. br. 584923EA-6246/10 (GKIOU) od 3. marta 2010. godine dostavljena Višem tužilaštvu u Solunu; da je navedeni dopis Interpola Srbija „nezvaničan prevod bez pratećeg srpskog izvornika, što predstavlja povredu člana 12. Evropske konvencije o ekstradiciji, kao i člana 12. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, čime nisu ispoštovani procesni uslovi postupka“; da je zaključak o bekstvu podnosioca neosnovan „što i samoj poternici daje protivpravan karakter“; da je istražni sudija podnosiocu odredio branioca po službenoj dužnosti, a da je zabranio naknadno izabranom braniocu podnosioca da izvrši uvid u predmet; da u „ekspresno kratkom roku Ministarstvo pravde Republike Srbije 16. marta 2010. godine upućuje molbu za izručenje broj 713-01-01188/2010-08 grčkom Ministarstvu pravde“; da se povreda prava iz člana 33. stav 1. Ustava Republike Srbije sastoji u tome što podnosilac nije obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao ni o dokazima prikupljenim protiv njega, odnosno što se ni u jednom od osporenih akata ne navode dokazi protiv njega; da je pravo na pravično suđenje podnosiocu uskraćeno „samim tim što (je) tendenciozno i proizvoljno proglašen beguncem kako bi se izdejstvovala međunarodna poternica“; da su pravo na odbranu i pravo na pravično suđenje podnosiocu povređeni „nepoštovanjem“ odredbi člana 12. stav 2. (a) i (b) Evropske konvencije o ekstradiciji, jer nisu dostavljeni izvornici ili autentične kopije propratne dokumentacije, već samo nezvaničan prevod na grčki; da je opis krivičnog dela koje se podnosiocu stavlja na teret nejasan i nepotkrepljen dokazima, što dodatno otežava njegov položaj i njegovu odbranu; da podnosilac nije mogao da iskoristi pravni lek protiv osporenog rešenja, s obzirom na to da nije mogao da ostvari kontakt sa braniocem po službenoj dužnosti; da osporeno rešenje nije dostavljeno podnosiocu niti njegovom izabranom braniocu, već je dostavljeno Višem tužilaštvu u Solunu 14. marta 2010. godine i preuzeto od strane „grčkog advokata“ podnosioca 15. aprila 2010. godine kao propratna dokumentacija uz osporenu molbu Ministarstva pravde; da protiv „molbe o ekstradiciji“ nije predviđen pravni lek u Republici Srbiji; da je „posredi dobro ukomponovana kampanja u cilju diskreditovanja dostojanstva i ugleda“ koji uživa podnosilac u „antiekumenističkim crkvenim krugovima i narodu, suprotstavljenim Svetom arhijerejskom sinodu SPC, koji uživa podršku političke oligarhije u Republici Srbiji“, čime je podnosiocu povređeno pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud naloži donosiocima osporenih akata da iste ponište, kao i da o tome obavesti nadležne organe Republike Grčke kako bi se uklonile njihove štetne posledice.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je, pored ostalih, pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe i ta da su protiv osporenog akta iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na sudsku zaštitu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki. 1161/10 od 22. februara 2010. godine određeno sprovođenje istage prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji se nalazi u bekstvu, zbog postojanja osnovane sumnje da je kao saizvršilac izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je navedenim rešenjem okrivljenom određen pritvor koji se ima računati od dana i časa lišenja slobode i doneta je naredba o izdavanju poternice za okrivljenim; da osporeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku po kojoj je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba vanpretresnom krivičnom veću Višeg suda u Beogradu, u roku od 3 dana od dana prijema; da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je iscrpeo dozvoljeno pravno sredstvo protiv osporenog rešenja; da je osporenim aktom broj 713-01-01188/2010-08 od 16. marta 2010. godine Ministarstvo pravde Republike Srbije, na osnovu člana 38. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09), Ministarstvu pravde Republike Grčke podnelo molbu za izručenje podnosioca ustavne žalbe, radi predaje Višem sudu u Beogradu, u cilju dovršenja krivičnog postupka koji se protiv njega vodi.

4. Odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 10/01) utvrđeno je: da se strane ugovornice obavezuju da će, prema propisima i uslovima koji su navedeni u narednim članovima, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje (član 1.); da će se izdavanje vršiti za dela za koja je, prema zakonima strane molilje i zamoljene strane, kao najveća kazna propisana kazna lišenja slobode ili mera bezbednosti, lišenja slobode od najmanje godinu dana ili stroža kazna, a kada se radi o kazni ili meri bezbednosti izrečenoj na teritoriji strane molilje, trajanje izrečene kazne mora da bude najmanje četiri meseca (član 2. stav 1.). Odredbama člana 12. navedene Konvencije je utvrđeno: da će molba biti formulisana u pismenom obliku i podneta diplomatskim putem, kao i da se neposrednim dogovorom dve ili više Strana može dozvoliti drugi način; da se molbi prilaže izvornik ili autentična kopija odluke o izvršenju kazne ili rešenje o hapšenju ili koji drugi akt istog pravnog dejstva koji se izdaje na način propisan zakonom Strane molilje, opis dela zbog kojih se traži izdavanje; da se vreme i mesto izvršenja dela, pravna kvalifikacija kao i tekst zakonskih odredaba koje se na njih odnose moraju što preciznije navesti; da se molbi prilaže i prepis zakonskih odredaba koje se primenjuju na dela ili, u slučaju da to nije moguće, izjava o pravu koje se primenjuje, kao i što precizniji opis lica koje se traži i svako drugo obaveštenje pogodno za utvrđivanje njegovog identiteta i državljanstva. Članom 14. Konvencije je utvrđeno: da izdato lice neće biti gonjeno, suđeno ili lišeno slobode radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti, niti podvrgnuto bilo kakvom drugom obliku ograničenja lične slobode za bilo koje delo učinjeno pre predaje, a koje nije predmet izdavanja, osim ako Strana koja ga je izručila na to pristane, u koju svrhu će biti podnet zahtev sa prilozima predviđenim u članu 12. i sudski zapisnik sa izjavama izdatog lica, a ovaj pristanak će se dati u slučaju da krivično delo za koje je traženo povlači za sobom obavezu izdavanja na osnovu ove konvencije, odnosno osim ako izdato lice, iako je imalo mogućnosti, nije napustilo teritoriju Strane ugovornice kojoj je bilo predato u roku od 45 dana od njegovog konačnog puštanja iz zatvora, ili se na nju ponovo vratilo, s tim da Strana molilja može da preduzme sve neophodne mere radi, s jedne strane, eventualnog vraćanja sa teritorije i, s druge strane, prekida zastarelosti u skladu sa svojim zakonodavstvom, uključujući i suđenje u odsustvu; da, ako se za vreme postupka izmeni pravna kvalifikacija dela, izdato lice može biti gonjeno ili osuđeno samo u meri u kojoj sastavni elementi nove pravne kvalifikacije krivičnog dela dopuštaju izdavanje.

Odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) propisano je: da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći podnosi u vidu zamolnice (član 5. stav 1.); da se, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova i javnih tužilaštava (član 12.); da se uz zamolnicu prilaže određena dokumentacija (član 15.); da, ako se protiv lica koje se nalazi u stranoj državi pred domaćim sudom vodi krivični postupak ili mu je domaći sud pravnosnažnom odlukom izrekao krivičnu sankciju, ministarstvo nadležno za pravosuđe može, na zahtev nadležnog suda, podneti zamolnicu i da se, ako lice iz stava 1. ovog člana bude izručeno, protiv njega može pokrenuti krivični postupak, odnosno izvršiti krivična sankcija samo za krivično delo za koje je izručenje odobreno, osim ako se tog prava odreklo, a strana država nije postavila takav uslov, a uz zamolnicu se prilaže dokumentacija iz člana 15. ovog zakona (član 38.).

Odredbama člana 142. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), pored ostalog, propisano je: da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica, pored ostalog, može odrediti: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); da ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); da ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)). Odredbama člana 566. istog Zakonika propisano je da se izdavanje poternice može narediti kad se okrivljeni protiv koga je pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna nalazi u bekstvu, a postoji naredba za njegovo dovođenje ili rešenje o određivanju pritvora (stav 1.) i da izdavanje poternice naređuje sud pred kojim se vodi krivični postupak (stav 2.).

5. Ustavni sud je, odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kome je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Ki. 1161/10 od 22. februara 2010. godine, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe uz žalbu nije dostavio dokaz da je pre njenog izjavljivanja protiv osporenog rešenja iscrpeo dozvoljena pravna sredstva, o kojima je i poučen u samom rešenju. Kako je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe i to da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva protiv akta koji se žalbom osporava, Ustavni sud je utvrdio da podneta ustavna žalba ne ispunjava ovu pretpostavku utvrđenu Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za postupanje i odlučivanje.

Ustavni sud, pored navedenog, ukazuje i da se rešenjem o sprovođenju istrage, kao ni sprovođenjem istražnog postupka ne odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, odnosno ne odlučuje se o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti lica prema kome se istraga sprovodi, već se prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti krivični postupak. Zakonikom o krivičnom postupku propisano je da će se u istrazi prikupiti dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti krivični postupak, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim (član 241. stav 2.).

Ustavni sud ukazuje i da je osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor koji se ima računati od dana i časa lišenja slobode, ali da podnosilac po ovom rešenju do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije lišen slobode. Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na slobodu i bezbednost, koje predstavlja jedno od osnovnih prava zajemčenih Ustavom. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe još uvek nedostupan državnim organima Republike Srbije i da nije pritvoren po osporenom rešenju, to do povrede označenog prava od strane državnih organa Republike Srbije nije ni moglo doći u vreme podnošenja ustavne žalbe. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už – 784/2008 od 24. marta 2010. godine).

Osporenim rešenjem je doneta i naredba o izdavanju poternice za podnosiocem ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da se naredbom o izdavanju poternice, kao ni rešenjem o sprovođenju istrage, ne odlučuje o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti lica za kojim se poternica izdaje, već sud koji vodi krivični postupak samo preduzima jednu krivičnoprocesnu radnju, s obzirom na to da su ispunjeni Zakonikom o krivičnom postupku predviđeni uslovi, odnosno da je protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, da se on nalazi u bekstvu i da postoji rešenje o određivanju pritvora.

Imajući u vidu sve navedeno, a naročito da protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 1161/10 od 22. februara 2010. godine podnosilac pre izjavljivanja ustavne žalbe nije iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva, o kojima je bio i poučen u samom rešenju, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog rešenja odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj žalbi.

6. Ustavni sud je, odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kome je osporen akt Ministarstva pravde broj 713-01-01188/2010-08 od 16. marta 2010. godine, ocenio da osporeni akt predstavlja zamolnicu kao instrument međunarodne pravne pomoći i međunarodne saradnje između Ministarstva pravde Republike Srbije i Ministarstva pravde Republike Grčke, a ne pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, niti o optužbi protiv njega i njegovoj krivičnoj odgovornosti. U postupku međunarodne pravne pomoći Ministarstvo pravde Republike Srbije, kao organ države molilje, ima ovlašćenje iz člana 38. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima da na zahtev nadležnog suda, a na osnovu odredbe člana 12. stav 1. Evropske konvencije o ekstradiciji, diplomatskim putem ili na drugi dogovoreni način podnese zamolnicu organu zamoljene države, ako se protiv lica koje se nalazi u zamoljenoj državi pred domaćim sudom vodi krivični postupak. Državni organi Republike Grčke će, kao organi zamoljene države, na osnovu odredaba Evropske konvencije o ekstradiciji i unutrašnjeg prava postupiti po osporenoj zamolnici Ministarstva pravde Republike Srbije i doneti pojedinačni akt kojim će odlučiti o izručenju podnosioca ustavne žalbe Republici Srbiji ili uskraćivanju njegovog izručenja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje ovog suda po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv akta Ministarstva pravde broj 713-01-01188/2010-08 od 16. marta 2010. godine, pa je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o istrazi i molbe za izručenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti