Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijep čević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandre Zagorac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandre Zagorac i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećem opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 792/94, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16694/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandra Zagorac iz Beograda je, preko punomoćnika Zorana Živanovića, advokata iz Beograda 11. maja 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 792/94, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16694/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je njen pravni prethodnik B. Z. još 16. marta 1994. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv Javnog preduzeća PTT saobraćaja "Srbija" – radne jedinice Gradski telefon i protiv Elektroprivrede Srbije, radi priključenja njegovog poslovnog objekta na električn u energij u od strane drugotuženog preko pošte , čiji je nosilac prava raspolaganja prvotuženi; da je tužilac 8. septembra 1995. godine proširio tužbu i na zahtev za naknadu štete; da je
12. septembra 2000. godine precizirao tužbeni zahtev; da sud skoro 15 godina nije odlučio u osporenom parničnom postupku , zbog čega joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Traži i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvnog osnovnog suda u Beogradu P. 16694/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Branko Zagorac iz Beograda je 16. marta 1994. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Javnog preduzeća PTT saobraćaja “Srbija“ i Elektroprivrede Srbije, radi činidbe. Predmet je dobio broj P. 792/94.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je ročište 15. aprila 1994. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka elektroinženjera. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 792/94 od 20. januara 1995. godine usvojen je predlog tužioca za izdavanje privremene mere, pa je naloženo drugotuženom Elektroprivredi Srbije da odmah izvrši priključenje poslovnog objekta tužioca na električnu mrežu preko zgrade pošte i naloženo je prvotuženom da to dozvoli.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3256/95 od 21. juna 1995. godine uvažena je žalba tuženog JP PTT saobraćaja, ukinuto je prvostepeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 792/94 od 20. januara 1995. godine o privremenoj meri i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak. Zatim je pred prvostepenim sudom održano dva ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih uslova. Tužilac je 8. septembra 1995. godine preinačio tužbeni zaht ev tražeći naknadu štete, a 12. septembra 2000. godine je precizirao tužbeni zahtev postavljajući osnovni i eventualni tužbeni zahtev. Zatim je dalje pred prvostepenim sudom održano pet ročišta za glavn u raspravu, dok pet ročišta nije održan o, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a tri zbog nedostatka procesnih uslova.

Posle smrti tužioca, podnositeljka ustavne žalbe i njena maloletna deca su stupili u parnicu 10. septembra 2003. godine, kao zakonski naslednici tužioca i 13. maja 2004. godine podnositeljka je povukla tužbu u odnosu na drugotuženog Elektroprivredu Srbije, uz obrazloženje da joj je samo prvotuženi svojim radnjama prouzrokovao štetu.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 792/94 od 9. septembra 2005. godine tužba je povučena u odnosu na drugotuženog.

Zatim je prvo sledeće ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. septembar 2008. godine ali nije održano zbog nedostatka procesnih uslova i dalje je održano pet ročišta, a pet ročišta nije održan o, i to tri zbog nedostatka procesnih uslova, jedno zbog sprečenosti veštaka, jedno zbog obustave rada u sudu. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka kao i veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P. 16694/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16694/10 od 16. septembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev podnositeljke i njene maloletne dece pa je obavezan tuženi da plati tužilji na ime naknade štete iznos od 2.090.000,00 dinara, sa zateznom kamatom.

Tuženi je 15. marta 2012. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude.

Prvostepeni sud je spise po žalbi dostavio Apelacionom sudu u Beogradu 19. aprila 2012. godine. Dalje, do odlučivanja o ustavnoj žalbi drugostepeni sud nije odlučio.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.). Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 16. marta 1994. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je 17 godina. Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu je održano 13 ročišta za glavnu raspravu, dok 13 ročišta nije bilo održano za šta ne snosi krivicu podnositeljka.

Takođe, od septembra 2005. godine, kada je tužba povučena u odnosu na drugotuženog, prvo ročište je zakazano tek posle tri godine. Ustavni sud je imao u vidu i da je tužilac dva puta preinačio tužbeni zahtev kao i da je predmet spora bio relativno složen i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđivanja spor nih činjenica saslušanjem većeg broja svedoka kao i veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, međutim ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka preko 18 godina.

Dakle, osporeni parnični postupak traje preko 18 godina i dalje nije okončan, što je nerazumno dug period, kako po praksi Ustavnog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Dakle, polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 792/94, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16694/10 , podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je saglasno odredb ama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i vreme stupanja u parnicu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neažurnog postupanja nadležn ih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti