Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kojom se ukazivalo na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim procesnim ponašanjem, uključujući podnošenje brojnih zahteva i krivičnih prijava, odlučujuće doprineo dužini trajanja parničnog i izvršnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladice Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladice Milojevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku P. 916/06 i izvršnom postupku I. 1470/07 koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Aleksincu.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladice Milojevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Aleksincu I. 1470/07 od 17. decembra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 177/08 od 21. januara 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2420/08 od 17. septembra 2008. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Vladice Milojevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Aleksincu P. 916/06 od 27. novembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1454/08 od 11. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladica Milojević iz Aleksinca je 28. novembra 2007. godine, preko Opštinskog suda u Aleksincu, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Aleksincu P. 916/06. U ustavnoj žalbi je navedeno da pomenuti postupak traje nerazumno dugo, da je održano 36 rasprava, te da su usled toga nastali veliki sudski troškovi, a za šta smatra odgovornim postupanje sudije, veštaka i advokata druge parnične stranke.

Dana 19. decembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je, preko Opštinskog suda u Aleksincu, dostavio i dopunu ustavne žalbe u kojoj je izneo niz primedaba, uglavnom na postupanje advokata druge parnične stranke u navedenom sudskom postupku. Dopunom ustavne žalbe je traženo od Ustavnog suda da utvrdi „odgovornost za enormne troškove ... iznuđene od strane advokata Vukašina Ilića“, da utvrdi ko treba da snosi troškove navedenog sudskog postupka, kao i da poništi rešenje P. 916/06 od 27. novembra 2007. godine i „postupak privede kraju uz poštovanje zakonskih normi, kao što je obavezno pozivanje tužioca na raspravu“.

Podneskom od 12. februara 2008. godine, upućenim preko Opštinskog suda u Aleksincu, osporeni su rešenje Opštinskog suda u Aleksincu I. 1470/07 od 17. decembra 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 177/08 od 21. januara 2008. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije. U podnesku je navedeno da su „donosioci napadnutih rešenja pristrasni i svoja akta donose na nepostojećoj ispravi – presudi P. 37/02 od 4. oktobra 2005. godine ... Ceo postupak je vođen pristrasnošću prema tužiocu, uz nerazumni rok suđenja sa enormnim troškovima postupka zahvaljujući sudijama, veštacima i advokatima“. Takođe je navedeno da su „ova izvršna rešenja nezakonita, jer nema pravičnog suđenja celovitog u postupku, čime se svesno krše napred navedeni svi članovi i svesno povređuju materijalna prava tužioca“.

Novim podneskom od 29. jula 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je, preko Opštinskog suda u Aleksincu, osporio i rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 1454/08 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, iznoseći pri tome primedbe na rad Opštinskog suda u Aleksincu i osporavajući zakonitost ovih rešenja. Od Ustavnog suda je traženo da „naredi da se sprovede istraga protiv sudija koje su svesno kršile zakone ... i obaveže na nadoknadu neosnovano iznuđenih enormnih troškova ... “. Navedeno je i da je 7. jula 2008. godine protiv ovog akta izjavljena revizija, ali da još nije odlučeno o njoj.

Isti podnosilac je 22. novembra 2008. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2420/08 od 17. septembra 2008. godine, kojim je njegova revizija odbačena jer nije izjavljena preko advokata, a zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-1364/2008. Zaključkom suda sa sednice od 3. decembra 2009. godine ovaj predmet je spojen sa predmetom Už-232/07, radi zajedničkog razmatranja i odlučivanja.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu od 19. juna 2009. godine, predsednik Opštinskog suda u Aleksincu je naveo da je ustavna žalba neosnovana, te da su Milojević Stanko i Milojević Vladica tom sudu podneli krivične tužbe protiv svih sudija, kao i da su podneli tužbe protiv većeg broja službenika u Skupštini opštine i veštaka. Dalje je navedeno da predsednik suda ne može da utiče na postupke koji se vode pred sudom u smislu što će odrediti koji će se dokazi u kojim postupcima izvoditi, jer je to obaveza postupajućih sudija, već može da vrši uvid u spise, te ako utvrdi da se ne poštuju rokovi - da naloži da se u skladu sa poslovnikom suda postupa po predmetima u skladu sa zakonom i da se vodi računa da se u razumnom roku završi predmet.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Aleksincu P. 916/06 i I. 1470/07 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. januara 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Aleksincu protiv tuženog Novice Stanojkovića iz Aleksinca, radi naknade štete, po kojoj je prvobitno formiran parnični predmet P. 37/02. U tužbi je navedeno da je tužilac, kao investitor, ugovorio sa tuženim izgradnju objekta u grubim građevinskim radovima „pod krov“, da tuženi nije izveo radove kako je to ugovoreno i prema projektu, pa je traženo da se tuženi obaveže da naknadi štetu tužiocu na ime nekvalitetno izvedenih radova na tužiočevom objektu na k.p. 3359 KO Aleksinac-van varoši u ukupnom iznosu od 358.170,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. januara 2002. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka. Tuženi je 5. februara 2002. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, u kome je istakao prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca, jer je građevinske radove ugovorio sa ocem tužioca, zatim da nije postojao projekat sa predmerom i predračunom, kao i da je sve radove izveo kvalitetno i stručno. Tuženi je 1. marta 2002. godine podneo i protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 252/02, kojom je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog: da mu isplati na ime duga za izvedene radove na stambenom objektu iznos od 1.500 DM sa domicilnom kamatom i na ime duga za izvedene radove na pomoćnom objektu iznos od 230 DM sa domicilnom kamatom; da vrati 50 džakova cementa u količini od 2,5 tone ili da plati po džaku 7 DM - ukupno 350 DM, sa domicilnom kamatom; da vrati 250 komada šprajceva ili da plati protivvrednost u iznosu od 450 DM, sa domicilnom kamatom. Na ročištu od 20. marta 2002. godine sud je doneo rešenje da se spoje postupci u predmetima P. 252/02 i P. 37/02, radi zajedničkog raspravljanja i jednovremenog odlučivanja.

Opštinski sud u Aleksincu je u predmetu P. 37/02 prvo ročište zakazao za 14. februar 2002. godine, na kome je, na predlog tužioca, doneo rešenje da se, radi uvida, združe spisi predmeta tog suda R. 316/2001 u postupku obezbeđenju dokaza, usvojio predloge za saslušanje svedoka i stranaka i zakazao sledeće ročište za 20. mart 2002. godine. Na naredna četiri ročišta (održana 20. marta, 18. aprila, 14. juna i 23. avgusta 2002. godine) saslušani su svi predloženi svedoci, kao i stranke, i određeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke. Nalaz veštaka je dostavljen sudu 7. oktobra 2002. godine. Na taj nalaz tuženi je dao pismene primedbe 12. novembra 2002. godine, dok je tužilac davao primedbe u više navrata (18. novembra 2002. godine, 13. februara, 12. marta i 20. maja 2003. godine), na koje se veštak svaki put izjašnjavao (3. februara, 25. februara i 18. aprila 2003. godine). Na ročištu od 28. maja 2003. godine, na predlog tužioca, određeno je novo veštačenje od strane Građevinskog instituta Građevinsko-arhitektonskog fakulteta u Nišu. Po uplaćenoj naknadi za veštačenje koja je izvršena 28. avgusta 2003. godine, i dostavljanju skice objekta od strane tužioca, spisi predmeta su 16. septembra 2003. godine dostavljeni Institutu na veštačenje. Nalaz Instituta je dostavljen sudu 27. februara 2004. godine, nakon dve sudske urgencije. Na ovaj nalaz i mišljenje tuženi je dao pismene primedbe 2. aprila 2004. godine, dok je tužilac dao primedbe u više navrata (19. marta, 28. maja, 31. maja, 29. jula i 8. novembra 2004. godine, kao i 4. maja 2005. godine), i to kako na nalaz veštaka, tako i na stručnost i kvalifikovanost izabranog veštaka. U ovom vremenskom periodu je zakazano osam ročišta (18. maja, 22. juna, 22. jula, 14. septembra, 10. oktobra i 14. decembra 2004. godine i 30. maja 2005. godine), od kojih je samo jedno ročište (od 14. decembra 2004. godine) odloženo, jer se Institut nije izjasnio na primedbe tužioca. Podneskom od 4. maja 2005. godine tužilac je podneo zahtev za izuzeće Instituta kao ustanove kojoj je povereno veštačenje, koji je ponovio na ročištu od 30. maja 2005. godine. Prvostepeni sud je na istom ročištu doneo rešenje kojim je navedeni zahtev odbio, nakon čega je tužilac podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je podneskom od 1. juna 2005. godine i obrazložio. Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Aleksincu od 6. juna 2005. godine odbijen je zahtev za izuzeće sudije, te je novo ročište zakazano za 14. juli 2005. godine. Međutim, kako je Okružno javno tužilaštvo u Nišu 7. jula 2005. godine zatražilo na uvid spise ovog predmeta zbog podnete krivične prijave protiv sudije od strane podnosioca ustavne žalbe, ročište je uz saglasnost stranaka odloženo. Nakon povratka spisa iz Okružnog javnog tužilaštva 1. septembra 2005. godine, sud je zakazao ročište za 4. oktobar 2005. godine, na kome je rasprava zaključena.

Prva prvostepena presuda u ovom postupku, kojom su delimično usvojeni i tužbeni i protivtužbeni zahtev, doneta je 4. oktobra 2005. godine i dostavljena je punomoćniku tužioca 1. novembra, a punomoćniku tuženog 4. novembra 2005. godine, dakle tri godine, devet meseci i 18 dana od dana podnošenja tužbe.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 14. novembra, a tuženi 18. novembra 2005. godine, koju je dopunio 29. decembra 2005. godine. Povodom ovih žalbi Okružni sud u Nišu je, nakon 11 meseci od prve izjavljene žalbe, dana 13. oktobra 2006. godine doneo presudu Gž. 2701/06, kojom je delimično protvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Aleksincu P. 37/02 u delu koji se odnosio na deo protivtužbenog zahteva, dok je u preostalom delu ova presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje istom sudu.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 916/06, a predsednik veća je promenjen, s obzirom da je rešenjem predsednika suda postupajući sudija, na lični zahtev, izuzet, jer je protiv nje tužilac Vladica Milojević podneo krivičnu prijavu. Prvo ročište u ponovnom postupku zakazano je za 30. novembar 2006. godine, nakon što su spisi predmeta 23. novembra 2006. godine ponovo vraćeni od strane Okružnog javnog tužilaštva u Nišu. U ponovnom postupku zakazano je osam ročišta (30. novembra 2006. godine, 16. januara, 12. juna, 12. jula, 28. avgusta, 9. oktobra, 23. oktobra i 27. novembra 2007. godine). Na prvom ročištu doneto je rešenje da se na sledećem ročištu saslušaju stranke. Međutim, zbog donošenja odluka po krivičnoj prijavi i zahtevu za sprovođenje istrage podnetim od strane tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, na zahtev Okružnog suda u Nišu i Okružnog javnog tužilaštva u Vranju, predmet P. 916/06 se nalazio kod ovih organa u periodu od 14. decembra 2006. godine do 7. maja 2007. godine, pa je iz tih razloga ročište zakazano za 16. januar 2007. godine odloženo, a saslušanje stranaka je sprovedeno na narednom ročištu, 12. juna 2007. godine. S obzirom da je tužilac podneskom od 1. decembra 2006. godine tražio da postupak počne ispočetka, jer se rasprava održava pred izmenjenim većem, a da se na ročištu od 12. juna 2007. godine nije složio da se do tada izvedeni dokazi pročitaju, već je tražio da rasprava počne iznova, sud je na ovom ročištu doneo rešenje da se na narednom ročištu saslušaju ranije već saslušani svedoci, što je i učinjeno na ročištima od 12. jula i 23. oktobra 2007. godine (ročišta zakazana za 28. avgust i 9. oktobar 2007. godine su odložena zbog odsutnosti postupajućeg sudije). S obzirom da je tužilac predlagao novo veštačenje putem veštaka građevinske struke, a tuženi se s tim nije složio, sud je na ročištu od 23. oktobra 2007. godine odredio usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka u ovom predmetu i zakazao sledeće ročište za 27. novembar 2007. godine. Na ovom ročištu nije se pojavila ni jedna parnična strana, pa je sud doneo rešenje kojim se tužba i protivtužba smatraju povučenim. U vezi ovog rešenja tužilac je 28. novembra 2007. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a 5. decembra 2007. godine izjavio žalbu. Povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, sud je 16. januara 2008. godine doneo rešenje kojim je odbio podneti predlog. Ovo rešenje je dostavio tužiocu 14. februara 2008. godine, koji je 18. februara 2008. godine izjavio žalbu protiv tog rešenja. Radi postupanja po izjavljenim žalbama, Okružnom sudu u Nišu su 4. aprila 2008. godine dostavljeni spisi P. 916/06. Drugostepeni sud je 11. juna 2008. godine doneo rešenje Gž. 1454/08 kojim se odbijaju žalbe tužioca na rešenja P. 916/06 od 27. novembra 2007. godine i 16. januara 2008. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud pravilno odlučio prilikom donošenja rešenja da se tužba i protivtužba smatraju povučenim, s obzirom da su bili ispunjeni za to propisani uslovi iz Zakona o parničnom postupku, jer se ni jedna od stranaka nije pojavila na ročištu u zakazano vreme. Spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Aleksincu 30. juna 2008. godine, a tužilac je 7. jula 2008. godine protiv drugostepenog rešenja izjavio reviziju. Primerak revizije dostavljen je Republičkom javnom tužilaštvu 14. jula 2008. godine, a pošto su spisi ovog predmeta 21. avgusta 2008. godine još jednom vraćeni iz Okružnog javnog tužilaštva u Nišu, dana 26. avgusta 2008. godine dostavljeni su Vrhovnom sudu Srbije radi donošenja odluke o reviziji. Vrhovni sud Srbije je 17. septembra 2008. godine, za manje od mesec dana, doneo rešenje Rev. 2420/08, kojim je odbacio reviziju tužioca kao nedozvoljenu, jer nije izjavljena preko advokata, i spise predmeta vratio prvostepenom sudu, preko drugostepenog suda,13. novembra 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 7. jula 2008. godine podneo i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Opštinski sud u Aleksincu je 20. februara 2009. godine doneo rešenje kojim je odbacio navedeni zahtev kao neblagovremen. Okružni sud u Nišu je, postupajući po žalbi tužioca od 26. februara 2009. godine, 14. jula 2009. godine doneo rešenje Gž. 2835/09, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu. Ovo rešenje je dostavljeno punomoćnicima stranaka 6. avgusta 2009. godine.

U međuvremenu, predmet je više puta dostavljan Okružnim javnim tužilaštvima u Vranju i Nišu, Opštinskom javnom tužilaštvu u Aleksincu i Okružnom sudu u Nišu, radi donošenja odluka o krivičnim prijavama, odnosno optužnom predlogu, kao i o zahtevu za sprovođenje istrage, koje je podnosio tužilac Vladica Milojević, a protiv različitih sudija koji su postupali u ovom parničnom predmetu, punomoćnika tuženog i punomoćnika tužioca.

S obzirom da je presuda P. 37/02 od 4. oktobra 2005 godine postala izvršna 5. decembra 2007. godine, u delu kojim se usvaja deo protivtužbenog zahteva, izvršni poverilac je 14. decembra 2007. godine Opštinskom sudu u Aleksincu podneo predlog za određivanje izvršenja radi vraćanja 50 džakova cementa, odnosno u količini od 2,5 tona. Povodom ovog predloga sud je 17. decembra 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 1470/07. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik – ovde podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu 18. decembra 2007. godine, ističući da navedena izvršna isprava nije pravnosnažna. Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Nišu je 21. januara 2008. godine doneo rešenje Gž. 177/08, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu, nalazeći da je presuda P. 37/02 pravnosnažna u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev za vraćanje 50 džakova cementa, odnosno u količini od 2,5 tona, ili da se isplati novčana naknada za iste, te da je stoga podobna kao izvršna isprava. Ovo rešenje je dostavljeno izvršnom dužniku 11. februara, a punomoćniku izvršnog poverioca 4. februara 2008. godine.

Izvršni dužnik je podneskom od 7. jula 2008. godine ponovo izjavio žalbu protiv rešenja I. 1470/07, ističući da ako se protivtužba smatra povučenom, onda se i osporeno rešenje izvršnog suda mora staviti van snage. Opštinski sud u Aleksincu je rešenjem I. 1470/07 od 17. decembra 2008. godine odbacio ovu žalbu kao nedozvoljenu, jer je protiv istog rešenja izvršni dužnik već bio izjavio žalbu o kojoj je odlučivao Okružni sud u Nišu, rešenjem Gž. 177/07 od 21. januara 2008. godine. Nezadovoljan ovakvim stavom suda, izvršni dužnik izjavio je žalbu 23. decembra 2008. godine. Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Nišu je 28. januara 2009. godine doneo rešenje Gž. 226/09 kojim se žalba odbija kao neosnovana.

U međuvremenu, kako izvršni dužnik nije izvršio svoju obavezu, izvršni poverilac je podneskom od 17. novembra 2008. godine predložio da mu izvršni dužnik isplati novčanu naknadu na ime vrednosti 50 džakova cementa, odnosno u količini od 2,5 tone, a u iznosu određenom veštačenjem, a podneskom od 26. februara 2009. godine zatražio je od suda da donese dopunsko rešenje kojim će odrediti izvršenje prema izvršnom dužniku, u korist izvršnog poverioca, plenidbom i prenosom novčanih sredstava. Sud je rešenjem I. 1470/07 od 26. maja 2009. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem kako bi se odredio iznos duga, a veštak je dana 1. juna 2009. godine dostavio nalaz sudu. Izvršni dužnik – podnosilac ustavne žalbe, je 4. juna 2009. godine podneo prigovor na dostavljeni nalaz, kao i zahtev za odlaganje izvršenja.

5. Odredbama Ustava na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, propisano je: da su svi pred Ustavom i zakonom jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranke mogu preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, da sud može pozvati stranku koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni o činjenicama koje treba utvrditi u parnici, da stranka koju zastupa punomoćnik može uvek doći pred sud i davati izjave pored svog punomoćnika i sama preduzimati parnične radnje (član 84. st. 1, 2, 4. i 5.); da kada stranka ima zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, dostavljanje se vrši zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, ako u zakonu nije što drugo određeno (član 132. stav 1.); da tuženi može do zaključenja glavne rasprave pred sudom podići kod istog suda protivtužbu, ako je zahtev protivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom, ili ako se ti zahtevi mogu prebiti, ili ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu (član 192. stav 1.); da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.); da presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe (član 346. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je izvršna isprava, između ostalog, odluka suda (član 30. tačka 1)); da se sudskom odlukom, u smislu ovog zakona, smatra presuda, rešenje, kao i druga odluka donesena u postupku pred sudom, arbitražom i Sudom časti Privredne komore, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražom ili Sudom časti Privredne komore (član 31. stav 1.); da je sudska odluka kojom se nalaže ispunjenje potraživanja izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno, kao i da se na osnovu odluke koja je u jednom delu postala izvršna izvršenje može odrediti samo u odnosu na taj deo (član 32. st. 1. i 4.).

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe kojim se poziva na povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku P. 916/06, kao i izvršnom postupku I. 1470/07, koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Aleksincu, Ustavni sud je utvrdio da je period u odnosu na koji je Sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kao period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, dakle počev od 17. januara 2002. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu, do momenta podnošenja ustavne žalbe - 29. jula 2008. godine, odnosno za izvršni postupak - od momenta podnošenja predloga za izvršenje 14. decembra 2007. godine do podnošenja ustavne žalbe kojom se osporava ovaj postupak, odnosno do 12. februara 2008. godine.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja trajao šest i po godina.

Razumno trajanje sudskog postupka relativna je kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak. Polazeći od ovakvog shvatanja, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući pitanje uticaja složenosti spora na dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je mišljenja da je u ovom predmetu bilo relativno složenih pravnih i činjeničnih pitanja. Naime, u osporenom postupku koji se vodio po tužbi i po protivtužbi, među strankama nije bio zaključen pisani ugovor o izgradnji koji bi detaljnije regulisao njihove međusobne odnose, koji su se u toku gradnje objekta očigledno menjali, u zavisnosti od toga kako je ko shvatao šta je među njima usmeno dogovoreno. Sudovi su stoga morali da izvedu dokaze saslušanjem stranaka i svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

U vezi sa pitanjem značaja raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je tužbom zahtevana naknada štete nastale zbog neizvedenih ili nekvalitetno izvedenih radova na stambenom objektu, te da je zbog toga predmet spora za podnosioca bio od posebnog značaja.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da se navedeno trajanje predmetnog postupka ne može vezati za nedelotvorno postupanje sudova. Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni sud u postupku izvođenja dokaza i donošenja odluka, odnosno drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbama, postupali u primerenim rokovima. Navedena ocena Ustavnog suda zasniva se na činjenici da su ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom zakazivana u odgovarajućim vremenskim razmacima, uglavnom na mesec dana, da se sud trudio da izvede što više dokaza na jednom ročištu. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je sprovodio postupak shodno načelu efikasnog postupanja i to u onim situacijama gde je rukovođenje postupkom isključivo zavisilo od odluka suda, i na takav način izbegavao nepotrebno odugovlačenje. U kratkim vremenskim intervalima od zaključivanja glavne rasprave, odnosno odlučivanja po žalbi, vršena je i izrada i otpravljanje pisanih odluka nadležnih sudova.

Razmatrajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on kao stranka u postupku najznačajnije doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, podnosilac je na oba nalaza veštaka više puta podnosio prigovore, koji su se uglavnom ponavljali, i svaki put zahtevao izjašnjenje veštaka po tim primedbama. Potom, u ponovnom prvostepenom postupku na njegov zahtev su opet saslušavani svi već ranije saslušani svedoci, jer se on protivio da postupak otpočne iznova čitanjem izvedenih dokaza, iz razloga što se promenio predsednik veća, pošto je on protiv prethodno postupajućeg sudije podneo krivičnu prijavu. Ustavni sud je ocenio i da je podnošenjem značajnog broja krivičnih prijava, privatnih krivičnih tužbi i zahteva za sprovođenje istrage protiv većeg broja postupajućih sudija, punomoćnika tuženog i svog punomoćnika, zbog čega su se spisi parničnog predmeta često nalazili u različitim javnim tužilaštvima i Okružnom sudu u Nišu, a na njihov zahtev radi postupanja po navedenim aktima, podnosilac ustavne žalbe odlučujuće uticao na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da u osporenom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Aleksincu u predmetu P. 916/06, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Što se tiče osporene dužine trajanja izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Aleksincu u roku od tri dana od podnošenja predloga za izvršenje doneo rešenje o izvršenju, da ga je već sledećeg dana dostavio izvršnom dužniku, da je Okružni sud u Nišu odluku o žalbi izvršnog dužnika doneo u roku od jednog meseca od izjavljivanja žalbe, kao i da ni posle pravnosnažnog rešenja o izvršenju izvršni dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije izvršio svoju obavezu prema poveriocu. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni u ovom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku P. 916/06 i izvršnom postupku I. 1470/07 vođenim pred Opštinskim sudom u Aleksincu i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ocenjujući da li su podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Opštinskog suda u Aleksincu I. 1470/07 od 17. decembra 2007. godine i rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 177/08 od 21. januara 2008. godine povređena prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud je utvrdio da ovim osporenim rešenjima nisu povređena navedena ustavna prava.

Naime, Ustavni sud je ocenio da su osporene odluke doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih sredstava. Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Nišu je u osporenom rešenju odgovorio na bitne navode podnosioca ustavne žalbe iznete u žalbi na prvostepeno rešenje i obrazložio je svoje pravno stanovište, tako da se ne može smatrati da je ono posledica proizvoljnog tumačenja i ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog i procesnog prava od strane sudova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenih rešenja.

8. Razmatrajući deo ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2420/08 od 17. septembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od citiranih odredaba Ustava i Zakona o parničnom postupku, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nisu povređena navedena prava.

Naime, osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena je revizija ovde podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1454/08 od 11. juna 2008. godine, jer je izjavljena lično, a ne preko advokata, kako je to propisano odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe je bilo dostupno da izjavi navedeno pravno sredstvo, o kome je odlučivao zakonom ustanovljeni sud u granicama svoje nadležnosti, te u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom doneo osporenu odluku, poštujući pravila merodavnog građanskoprocesnog prava. Ukazivanje podnosioca ustavne žalbe da je osporena odluka „diskriminatorska“, „jer ako neko nema advokata, a nema novaca za njega, nema prava na utvrđivanje istine“, Ustavni sud je ocenio pravno neutemeljenim, jer je u slučaju nemogućnosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja, podnosilac ustavne žalbe mogao ostvariti pravo na besplatno stručno zastupanje od strane advokata pod uslovima i na način propisanim odredbama člana 166. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku, a podnosilac ustavne žalbe nije ukazao na to da mu je to pravo u sprovedenom parničnom postupku uskraćeno.

S obzirom na izneto, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2420/08 od 17. septembra 2008. godine i odlučio kao u tački 2. izreke.

9. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za vođe postupka u delu ustavne žalbe kojim se osporavaju rešenje Opštinskog suda u Aleksincu P. 916/06 od 27. novembra 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 1454/08 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava, već da osporava zakonitost osporenih odluka.

Imajući u vidu da podnosilac u predmetnoj ustavnoj žalbi nije naveo razloge koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava naznačenih u ustavnoj žalbi, kao i da u postavljenom zahtevu traži od Ustavnog suda da „naredi da se sprovede istraga protiv sudija koje su svesno kršile zakone ... i obaveže na nadoknadu neosnovano iznuđenih enormnih troškova ... “, odnosno da se u suštini od Ustavnog suda traži da postupa kao instancioni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešivši kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti