Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti zahteva za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je potvrdio stav da tužilac nema pravo na naknadu totalne štete za vozilo i izmaklu dobit, jer mu je već dosuđena naknada za korišćenje vozila.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-232/2009
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za saobraćaj, trgovinu i usluge „Prizren prevoz“ d.o.o, Mladenovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Društva za saobraćaj, trgovinu i usluge „Prizren prevoz“ d.o.o. Mladenovac, izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 240/07 od 13. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za saobraćaj, trgovinu i usluge „Prizren prevoz“ d.o.o. Mladenovac, podnelo je 17. februara 2009. godine, preko punomoćnika Radisava Vlaškovića, advokata iz Batočine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora VP 7357 i VP 4445 isplati naknadu totalne štete za oštećeni predmetni autobus, sa obrazloženjem da podnosiocu ne pripada pravo na navedenu naknadu, jer mu je prethodno pravnosnažnom delimičnom presudom prvostepenog suda, dosuđen odgovarajući iznos na ime angažovanja navedenog autobusa, kao i odgovarajući iznosi na ime usluga prevoza i amortizacije tog vozila za period označen u toj delimičnoj presudi. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je navedenom presudom Vrhovni sud Srbije nastojao da zaštiti interes države, imajući u vidu da je tužena strana državni organ i da je na taj način njemu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Naime, podnosilac tvrdi da je pogrešan zaključak revizijskog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo da traži isplatu totalne štete kada je već ostvario pravo na naknadu za korišćenje predmetnog autobusa. U prilog ovoj tvrdnji u ustavnoj žalbi se ističe da je do totalnog oštećenja predmetnog autobusa došlo u periodu kada se taj autobus nalazio kod tužene, te bi upotrebom tog vozila, prema redovnom toku stvari, podnosilac ostvarivao prihode prilikom obavljanja svoje delatnosti. Takođe se navodi i da podnosilac nije u mogućnosti da izvrši povraćaj oduzete stvari, niti naplati njenu tržišnu vrednost, te da, iako je tužena koristila to vozilo, podnosiocu nije platila odgovarajuću naknadu za korišćenje tog vozila. Podnosilac ukazuje i da su mu osporenom presudom povređena navedena ustavna prava i zbog toga što je morao da snosi troškove parničnog postupka koji su bili nužni, budući da tužena nije htela dobrovoljno da isplati dug i naknadu štete. Polazeći od iznetog, podnosilac predlaže da se osporena presuda poništi, kao i da mu se nadoknadi šteta zbog povrede navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Prištini protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora -Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 7357 i 4445 Prištinski korpus - Priština, radi naknade štete.

Trgovinski sud u Prištini doneo je 24. marta 2003. godine delimičnu presudu P. 110/02, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu isplati 532.840,00 dinara na ime usluga prevoza, sa kamatom počev od 15. jula 1999. godine pa do isplate, da na ime amortizacije predmetnog vozila tužena isplati tužiocu iznos od 1.312.524,50 dinara, sa kamatom počev od 25. februara 2001. godine pa do isplate, potom da na ime angažovanja vozila tužena isplati tužiocu iznos od 4.167.261,11 dinara, sa kamatom u utvrđenim iznosima za periode određene tom presudom, kao i da na ime angažovanja vozila, a za period od 26. marta 1999. godine pa do 25. aprila 1999. godine tužena isplati tužiocu iznos od 34.522,00 dinara, sa kamatom počev od 10. maja 1999. godine pa do isplate, sve u roku od osam dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju te delimične presude je, pored ostalog, navedeno: da nije sporna činjenica da se autobus marke FAP Dubrava 2618 od juna 1999. godine nalazi kod tužene Vojna pošta 4445, kao i da je na tom vozilu došlo do oštećenja; da tužiocu pripada pravo na naknadu štete na predmetnom autobusu, jer ovu činjenicu ne osporavaju same parnične stranke, ali sud o ovom vidu naknade štete neće odlučivati, budući da još nisu sazreli uslovi; da je sud obavezao tuženu na isplatu odgovarajućih iznosa na ime angažovanja navedenog autobusa, kao i na ime usluga prevoza i amortizacije tog vozila za period označen u toj delimičnoj presudi, imajući u vidu da je taj deo tužbenog zahteva sazreo za konačnu odluku.

Trgovinski sud u Prištini doneo je 27. decembra 2005. godine presudu P. 110/02, kojom je u stavu prvom izreke ukinuo rešenje tog suda Iv. 65/02 od 7. juna 2002. godine, stavom drugim izreke usvojio precizirani tuženi zahtev tužioca - protivtuženog kao osnovan, pa obavezao tuženu - protivtužilju da uplati tužiocu iznos od 13.214.500,00 dinara, i to: na ime naknade totalne štete za predmetni autobus iznos od 160.000,00 dinara, sa kamatom počev od 15. juna 1999. godine pa do isplate, kao i da na ime izmakle dobiti - koristi zbog nekorišćenja tog vozila za period od 21. oktobra 2002. godine, pa do 15. juna 2005. godine isplati iznos od 13.054.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2002. godine pa do isplate u roku od 8 dana po prijemu ove presude, stavom trećim izreke da tužena-protivtužilja plati parnične troškove tužiocu-protivtuženom, dok je stavom četvrtim izreke odbijen protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje da joj tužilac - protivtuženi isplati odgovarajući novčani iznos. U obrazloženju te presude, pored ostalog, je istaknuto: da nije sporno među strankama da se od 13. juna 1999. godine, autobus marke FAP Dubrava 2618 nalazi kod tužene Vojna pošta 4445, koja je to vozilo preuzela radi prevoza vojske na relaciji Prizren- Leskovac za vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji 1999. godine; da nije sporno da se tužilac-protivtuženi obraćao tuženoj-protivtužilji da mu vrati predmetni autobus i da je tražio izgubljenu dobit; da je 24. marta 2003. godine doneta delimična presuda, protiv koje je tužena izjavila žalbu, a koja žalba je presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 7257/03 od 9. juna 2004. godine odbijena kao neosnovana; da je prema nalazu veštaka odgovarajuće struke predmetno vozilo oštećeno i da je to vid totalne štete, da je vrednost predmetnog vozila u vreme preuzimanja na dan 13. juna 1999. godine, bila 160.000,00 dinara, kao i da visina izmakle dobiti za vremenski period od 21. oktobra 2002. godine do 15. juna 2005. godine ukupno iznosi 13.054.500,00 dinara; da je taj sud prihvatio navedeni nalaz i mišljenje veštaka, da je utvrdio da je tuženi koristio predmetni autobus u vlasništvu tužioca, kao i da tuženi nije ispunio obavezu plaćanja, niti je predao to vozilo tužiocu, pa shodno tome, u smislu čl. 3. i 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99), taj sud je utvrdio da je osnovan precizirani tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog u pogledu vrednosti autobusa i izmakle dobiti u ukupnom iznosu od 13.214.500,00 dinara; da tužiocu-protivtuženom pripada naknada i za izmaklu korist u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac-protivtuženi oštećen u ovoj pravnoj stvari; da je odluka o troškovima spora doneta u smuslu odredaba čl. 149. i 150. ZPP.

Viši trgovinski sud je 15. oktobra 2005. godine doneo presudu Pž. 8088/06, kojom je u stavu prvom izreke nastavio postupak po žalbi prekinut rešenjem tog suda Pž. 2303/06 od 28. juna 2006. godine, dok je stavom drugim izreke odbio žalbu tužene-protivtužilje, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP 7357 i VP 4445 Niš, kao nesnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Prištini P. 110/02 od 27. decembra 2005. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno; da je nakon izjavljivanja žalbe tužene protiv presude Trgovinskog suda u Prištini P. 110/02 od 27. decembra 2005. godine, tuženi prestao da postoji na dan 16. juna 2006. godine, pa je rešenjem tog suda Pž. 2303/06 od 28. juna 2006. godine, postupak prekinut, a kako je tužilac podneskom od 21. avgusta 2006. godine predložio da se postupak nastavi, to je na osnovu člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneta odluka kao u stavu prvom izreke; da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7). i 9) Zakona o parničnom postupku, te da je uz pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo, kao i da u prvostepenom postupku nema povrede na koje se ukazuje u smislu člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud Srbije je 13. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu Prev. 240/07 kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio reviziju tužene -protivtužilje i preinačio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 8088/06 od 15. oktobra 2005. godine i presudu Trgovinskog suda u Prištini P. 110/02 od 27. decembra 2005. godine u stavovima dva i tri izreke i presudio da se odbija kao neosnovan zahtev tužioca-protivtuženog za obavezivanje tužene-protivtužilje na isplatu ukupnog iznosa od 13.214.500,00 dinara, i to na ime naknade totalne štete za predmetni autobus vrednosti 160.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. juna 1999. godine pa do isplate, kao i na ime izmakle dobiti za period od 21. oktobra 2002. godine do 15. juna 2005. godine u iznosu od 13.054.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2002. godine pa do isplate, da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je stavom drugim izreke u preostalom delu odluke o protivtužbenog revizija tužene-protivtužilje odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude, pored ostalog je istaknuto: da je pravosnažnom delimičnom presudom prvostepenog suda tužiocu dosuđen iznos od 34. 522,00 dinara na ime angažovanja predmetnog autobusa od 24. do 31. marta 1999. godine i od 1. do 25. aprila 1999. godine, zatim iznos od 532.840,00 dinara na ime usluga prevoza, potom iznos od 1.312.524,50 dinara na ime amortizacije vozila za period od 26. aprila 1999. godine do 10. februara 2001. godine i iznos od 4. 167.261,11 dinara na ime angažovanja vozila za period od 11. februara 2001. godine do 1. oktobra 2002. godine, te da su navedeni iznosi dosuđeni tužiocu sa pozivom na odredbe Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01); da je tužilac danom nastupanja totalne štete na predmetnom vozilu, u smislu člana 23. navedene Uredbe, imao pravo na naknadu uništene stvari, koja isključuje naknadu za korišćenje stvari iz člana 19. te Uredbe; da je tužiocu delimičnom presudom dosuđena naknada za korišćenje vozila i posle nastupanja totalne štete; da je prema nalazu veštaka predmetno vozilo na dan preuzimanja vozila od tužene-protivtužilje vredelo 18% vrednosti novog vozila, odnosno 160.000,00 dinara, kao i da je vrednost tog vozila u vreme veštačenja 29. avgusta 2005. godine bila manje od 10% od vrednosti novog vozila, odnosno 330.000,00 dinara; da je po navedenoj delimičnoj presudi tužiocu na ime naknade za korišćenje u periodu posle nastanka totalne štete na vozilu dosuđen iznos koji pokriva navedenu vrednost vozila, te da tužilac nema pravo da za isto vozilo u istom periodu zahteva i naknadu totalne štete i naknadu za korišćenje vozila; da nastankom totalne štete i obavezivanjem tužene-protivtužilje na isplatu iznosa koji pokriva tu štetu, tužilac-protivtuženi nije imao to vozilo, pa nije ni mogao očekivati u daljem periodu ostvarenje dobiti tim vozilom, zbog čega je neosnovan i zahtev tužioca –protivtuženog za isplatu izmakle dobiti za period od 21.oktobra 2002. godine do 15. juna 2005. godine; da je vozilo tužioca-protivtuženog totalno oštećeno, za šta je tužilac primio naknadu, te sa tim vozilom nije ni mogao, u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, očekivati dobit u periodu za koji naknadu izmakle dobiti traži; da je odluka o troškovima doneta na osnovu člana 161. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 149. stav 2. istog zakona.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99, 9/01) bilo je propisano: da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari (član 20. stav 1.); da ako je preuzeta stvar oštećena, uništena ili nestala za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, vlasniku pokretne stvari pripada naknada u novcu ili hartijama od vrednosti u visini od 50 % razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti stvari u vreme vraćanja stvari vlasniku u šest jednakih rata na tri godine (član 23. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, propisano je: da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. stav 1.); da kad sud preinači odluku protiv koje je izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i odbaci tužbu, odlučiće o troškovima celog postupka (član 161. stav 2.).

5. Imajući u vidu da povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, u postupku ocenjivanja postojanja povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u postupku vođenom od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od navedenih ustavnopravnih razloga i dokaza priloženih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda, doneta u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, zasniva na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, odnosno da je Vrhovni sud Srbije dao detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženju osporene presude, te da je za svaki dokaz dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njegovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, odnosno zašto je odbio njegov tužbeni zahtev da mu se na ime naknade totalne štete za predmetni autobus i na ime izmakle dobiti isplati odgovarajući iznos, i kada je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stoga, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su i navodi o povredi ovog prava, takođe izraz subjektivnog shvatanja podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije. S obzirom da je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivim razlozima, to je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom revizijskom odlukom nije povređeno ni pravo na imovinu.

Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 240/07 od 13. decembra 2007. godine nije došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti zahteva za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti