Odluka Ustavnog suda o zakonitosti pritvora nakon ukidanja rešenja o produženju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosilaca koji su tvrdili da su bili nezakonito pritvoreni u periodu nakon što je rešenje o produženju pritvora ukinuto. Sud je utvrdio da ukidanje rešenja ne čini pritvor retroaktivno nezakonitim do donošenja nove odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića, obojice iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 476/10 od 19. marta 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 818/10 od 6. aprila 2010. godine, rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10 od 15. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 978/10 od 23. aprila 2010. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 3. i člana 30. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Kalman Petrović i Aleksandar Dimović, obojica iz Subotice, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 12. maja 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 25. maja 2010. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 476/10 od 19. marta 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 818/10 od 6. aprila 2010. godine, rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10 od 15. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 978/10 od 23. aprila 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni se navodi da je 19. marta 2010. godine Osnovni sud u Subotici, u postupku koji se vodio protiv Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića, doneo rešenje Kv. 476/10 i prema podnosiocima produžio pritvor. Branilac podnosilaca ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu koju je Apelacioni sud u Novom Sadu uvažio rešenjem Kž. II 818/10 od 6. aprila 2010. godine i prvostepeno rešenje ukinuo. Osnovni sud u Subotici je 15. aprila 2010. godine doneo rešenje Kv. 675/10 kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžio pritvor. Branilac podnosilaca je 16. aprila 2010. godine i protiv ovog rešenja izjavio žalbu koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 978/10 od 23. aprila 2010. godine. Drugostepeno rešenje je primljeno u Osnovni sud Subotici 28. aprila 2010. godine, a 29. aprila 2010. godine je dostavljeno podnosiocima ustavne žalbe i njihovom braniocu.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da iz svega navedenog proizlazi:

- da im je povređeno pravo iz člana 27. stav 1. Ustava, jer u rešenju Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10 od 15. aprila 2010. godine nigde nije navedeno ni obrazloženo da li postoji osnovana sumnja da su podnosioci počinili krivično delo i na osnovu čega se uzima da ona postoji iz dokaza prikupljenih do tada, kao i da nema dovoljnih razloga za pritvaranje podnosilaca, budući da oni nisu pravnosnažno osuđeni već se vode drugi krivični postupci protiv njih, iz čega zakučuju da im pritvor nije produžen iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer je „opasnost ponavljanja krivičnog dela dozvoljeno pretpostaviti samo iz ranije osuđivanosti počinioca ili iz toga što je pretio da će ponoviti delo, čega nema“;

- da im je povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava, jer Apelacioni sud u Novom Sadu nije hitno odlučio o njihovim žalbama protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10.

- da im je povređeno pravo iz člana 30. stav 1. Ustava, jer su u periodu od 22. marta 2010. do 15. aprila 2010. godine bili pritvoreni bez odluke suda, jer je rešenje o produženju pritvora Osnovnog suda u Subotici Kv. 476/10 bilo ukinuto;

- da im je povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, jer Apelacioni sud u Novom Sadu u rešenju Kž. II 978/10 od 23. aprila 2010. godine nije cenio navod iz žalbe da je podnosiocima ustavne žalbe pritvor produžen bez postojanja osnovane sumnje, kao i zato što je naveo da nije neophodno ponovo saslušavati podnosioce, iako je u prethodnom rešenju Apelacioni sud to upravo tražio od nadležnog osnovnog suda;

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu navedenih prava, da poništi osporena rešenja i dosudi podnosiocima ustavne žalbe naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim sudom u Subotici vođen je krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe u predmetu K. 2232/10, zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika, po optužnici Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 144/10 od 18. marta 2010. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su se nalazili u pritvoru po rešenju istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici Ki. 1279/10 od 23. januara 2010. godine, koji im je određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a koji im se računao od 21. januara 2010. godine.

Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 315/10 od 19. februara 2010. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 476/10 od 19. marta 2010. godine prema podnosiocima ustavne žalbe je nakon podizanja optužnice pritvor produžen za najduže 30 dana, odnosno do 18. aprila 2010. godine. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 818/10 od 6. aprila 2010. godine je navedeno prvostepeno rešenje ukinuto, pored ostalog, jer „veće svoju odluku nije donelo nakon saslušanja okrivljenog a kome može da prisustvuje i branilac okrivljenog“ i jer se prvostepeni sud poziva na činjenicu da je Aleksandar Dimović osuđivan, a odluke o njegovoj osuđivanosti u spisima predmeta nema.

Krivično vanpretresno veće Osnovnog suda u Subotici je potom 15. aprila 2010. godine donelo osporeno rešenje Kv. 675/10 kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžilo pritvor za najduže 30 dana, odnosno do 14. maja 2010. godine, postupivši po nalozima Apelacionog suda u Novom Sadu.

Branilac okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, je protiv rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, koja je u Osnovnom sudu u Subotici primljena 16. aprila 2010. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. aprila 2010. godine, osporenim rešenjem Kž. II 978/10, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10 od 15. aprila 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da: „iz spisa predmeta nesumnjivo proizlazi, a imajući u vidu i iskaze samih okrivljenih i to Kalmana Petrovića da je pred Okružnim sudom u Somboru zbog krivičnog dela otmice nepravnosnažnom presudom mu izrečena kazna zatvora u trajanju od četiri i po godine zatvora, a da se protiv okrivljenog Aleksandra Dimovića pred Višim sudom u Subotici pod poslovnim brojem K. 21/10 vodi krivični postupak zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, dakle da postoji osnovana sumnja da su izvršili navedena krivična dela, a da se optužnicom Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici okrivljenima stavlja na teret izvršenje krivičnog dela razbojništva, dakle istovrsnih krivičnih dela, koje okolnosti nesumnjivo predstavljaju one osobite okolnosti, koje po pravilnoj oceni prvostepenog suda ukazuju da bi okrivljeni ukoliko bi se pritvor prema njima ukinuo i oni pustili na slobodu, mogli ponoviti delo“. Takođe je navedeno da „s obzirom da u podnetoj žalbi od strane branioca okrivljenih nisu izneti razlozi i činjenice koje bi dovodile u sumnju pravilan zaključak prvostepenog suda, to je i po nalaženju Apelacionog suda dalje zadržavanje okrivljenih Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića u pritvoru nužno iz razloga propisanih odredbama člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, pa se suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog o nepostojanju navedenih zakonskih osnova pokazuju neosnovanim“.

Spisi predmeta vraćeni su Osnovnom sudu u Subotici 28. aprila 2010. godine, a 29. aprila su podnosioci ustavne žalbe i njihov branilac primili osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 1. tačka 3)).

Članom 142. a ZKP propisano je da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (tačka 1)); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (tačka 2)); da je sud je dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (tačka 3)); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (tačka 4)); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora se može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (tačka 5)).

Članom 146. ZKP propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (tačka 1)); da je veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (tačka 2)); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (tačka 3)).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. ovog zakonika (član 402. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku i branioca, a da će neblagovremenu (član 386.) i nedozvoljenu (član 387.) žalbu odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda (član 372. st. 1. i 2.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je: da ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se zatvorom od dve do deset godina (razbojništvo - član 206. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ustavni sud ističe da odredba člana 27. stav 3. Ustava, garantujući pravo žalbe sudu licu lišenom slobode obezbeđuje da se hitno preispita zakonitost pritvaranja i da se naredi puštanje lica na slobodu, ukoliko se utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.

Odgovor na pitanje da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je već dao u svojim odlukama Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine, kada je izneo stav da „jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva „naročite hitnosti“.

Međutim, Ustavni sud ističe da se ispitivanje daljih postojanja razloga za pritvor vrši po službenoj dužnosti od strane nadležnog suda na 30 dana, odnosno dva meseca, u zavisnosti u kojoj fazi je krivični postupak nakon podizanja optužnice. Mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom se pritvor produžava prilikom preispitivanja, zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti i zakonske zasnovanosti. Stoga, iako sud koji odlučuje o žalbi, saglasno odredbi člana 27. stav 3. Ustava, odluku o zakonitosti lišenja slobode mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada dođe do postupanja suda koji o žalbi odlučuje. Ovakav stav Ustavni sud je izneo u svojim Odlukama Už. 2683/2010 od 3. marta 2011. godine i Už. 2554/2010 od 10. marta 2011. godine, pozivajući se i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda, mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim čak i kada je žalba dozvoljena, a naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Sud manje zabrinut zbog brzine postupka pred žalbenim sudom kada je ožalbenu pritvorsku odluku takođe doneo sud, što znači da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je protvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije" (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.).

Ustavni sud takođe ističe da se pitanje da li je pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. bilo poštovano, mora utvrditi u svetlu činjenica svakog konkretnog slučaja.

Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po žalbi protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 675/10 od 15. aprila 2010. godine, kojim je prema prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 13 dana, računajući od 16. aprila 2010. godine, kada je žalba branioca primljena u Osnovnom sudu u Subotici, do 29. aprila 2010. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe i njihov branilac drugostepenu odluku primili. Ustavni sud je ocenio da je žalba branioca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv rešenja o produženju pritvora Osnovnog suda u Subotici bila hitno razmotrena, kako to zahteva odredba člana 27. stav 3. Ustava. Ovo iz razloga što se postupak po žalbi na rešenje o produženju pritvora sprovodi i pred prvostepenim i pred drugostepenim sudom, pa se žalbeni postupak mora posmatrati kao jedinstvena celina, a postupanje i prvostepenog i drugostepenog suda se ne može smatrati nekompatibilnim sa zahtevom hitnosti koju predviđa član 27. stav 3. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava i citiranih odredaba ZKP, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.

Naime, Ustavni sud je u odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Sledom navedenog, Sud nalazi da je, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava zajemčenog odredbom člana 30. stav 1. Ustava, neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu ovog prava. Kako je podnosilac ustavnu žalbu podneo preko punomoćnika-advokata, a da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, to je Sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava. Istovremeno, Ustavni sud upućuje na svoju Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, u kojoj je izneo stav da donošenjem rešenja drugostepog suda kojim se po žalbi ukida rešenje o produženju pritvora i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ne znači da je pritvor ukinut, pozivajući se i na praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da: „Kada je nalog za lišenje slobode kasnije poništen od strane višeg suda to nije automatski retroaktivno uticalo na valjanost pritvora“ (videti, između ostalih, Bozano v. France, od 18. novembra 1986. godine, stav 55. i Douiyeb v. Holland, od 8. avgusta 1999. godine, st. 44. do 45.). U istoj odluci je Ustavni sud istakao da pritvor nastupa donošenjem rešenja o određivanju pritvora i prestaje donošenjem rešenja o ukidanju pritvora, dok se rešenjem o produženju pritvora kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Stoga ni činjenica da Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom rešenju Kž. II 818/10 od 6. aprila 2010. godine nije postupio u skladu sa odredbom člana 401. stav 4. ZKP, prema kojoj kada sud, rešavajući po žalbi protiv rešenja kojim se o određuje, ukida ili produžava pritvor, rešenje ukine i predmet uputi na ponovno odlučivanje, dužan je da istovremeno odluči i o pritvoru, nije od značaja za drugačiju odluku Ustavnog suda.

7. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava iz člana 27. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe povredu označenog prava zasnivaju isključivo na tvrnjama da „nigde nije navedeno ni obrazloženo da li postoji osnovana sumnja da su podnosioci počinili krivično delo i na osnovu čega se uzima da ona postoji iz dokaza prikupljenih do tada“. Ustavni sud ocenjuje da se iznete tvrdnje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima na kojima se mogu zasnivati navodi o povredi označenog Ustavnog prava. Ovo iz razloga što su isključivo redovni sudovi koji vode krivični postupak, a ne Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi, nadležni da cene da li su do tada prikupljeni dokazi dovoljni za postojanje osnovane sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo. Istovremeno, Ustavni sud je ocenio da ni navod podnosilaca da je „opasnost ponavljanja krivičnog dela dozvoljeno pretpostaviti samo iz ranije osuđivanosti počinioca ili iz toga što je pretio da će ponoviti delo, čega nema“, ne predstavlja ustavnopravni razlog za isticanje povrede označenog ustavnog prava, već predstavlja subjektivno tumačenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku od strane podnosilaca.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe istakli i povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći da „Apelacioni sud u Novom Sadu u rešenju Kž. II 978/10 od 23. aprila 2010. godine nije cenio navod iz žalbe da je podnosiocima ustavne žalbe pritvor produžen bez postojanja osnovane sumnje, kao i zato što je naveo da nije neophodno ponovo saslušavati podnosioce, iako je u prethodnom rešenju Apelacioni sud to upravo tražio od nadležnog osnovnog suda“, ali je ocenio da ustavna žalba ni u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se ukazivalo da je osporeno rešenje rezultat povrede navedenog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi u ovom delu, te je stoga ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona.

9. Kako je Sud odlučio odbijanjem i odbacivanjem ustavne žalbe, to je predlog podnosilaca ustavne žalbe za poništaj osporenih rešenja bespredmetan.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1083/2010: Odbijanje ustavne žalbe povodom produženja pritvora
• Už 2327/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnosti rešenja o produženju pritvora
• Už 3657/2010: Odluka Ustavnog suda o žalbi na rešenje o produženju pritvora
• Už 2683/2010: Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na hitno odlučivanje o pritvoru
• Už 3470/2010: Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora