Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u istrazi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u skladu sa zakonom, obrazložena i zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnih odredaba, te da nema povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mikloša Kovača i Imre Kovača, obojice iz Ade, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mikloša Kovača i Imre Kovača izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 45/10 od 13. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1031/10 od 27. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mikloš Kovač i Imre Kovač, obojica iz Ade, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 12. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. st. 1. i 3, člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se protiv podnosilaca pred Višim sudom u Subotici vodi istraga zbog krivičnog dela razbojništvo; da su podnosioci pritvoreni 14. januara 2010. godine, kada im je određen pritvor do mesec dana; da je podnosiocima pritvor produžen za dva meseca 14. februara 2010. godine, i za još tri meseca 13. aprila 2010. godine; da je podnosiocima pritvor produžen osporenim rešenjima na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP; da je pritvor podnosiocima određen, pored ostalog, i na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, pri čemu je navedeno da su obojica ranije osuđivana zbog krivičnih dela protiv imovine, a Imre Kovač i zbog istovrsnog krivičnog dela u odnosu na krivično delo za koje se sprovodi istraga, ali sud nije naveo konkretne krivične presude na koje se misli, kao i da je veće prilikom produženja pritvora kao posebno teške okolnosti krivičnog dela navelo okolnosti koje se u rešenju o sprovođenju istrage uopšte ne stavljaju na teret podnosiocima, čime im je povređeno pravo iz člana 27. stav 1. Ustava; da podnosioci i njihov branilac nisu pozvani na sednicu veća kada je odlučivano o produženju pritvora, kao i da o žalbi protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora nije odlučeno u roku od 48 sati, kako propisuje član 143. stav 6. ZKP, čime je podnosiocima povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava; da nije bilo obrazloženog predloga istražnog sudije da se pritvor produži za još tri meseca, niti su navedeni važni razlozi za produženje pritvora, propisani članom 144. stav 3. ZKP, čime je podnosiocima povređeno pravo iz člana 31. stav 1. Ustava; da istražni sudija nije saslušao dva predložena svedoka, iako je prošlo tri meseca od početka istrage, što nije krivica podnosilaca, ali oni trpe posledice jer im je pritvor produžen i po tom osnovu, čime su povređena njihova prava iz člana 31. stav 2. Ustava; da je i prvostepeno i drugostepeno rešenje o produženju pritvora doneo isti sud (Apelacioni sud u Novom Sadu), pa o žalbi nije odlučivao nezavisan sud, kao i da u drugostepenom osporenom rešenju nisu razmatrani navodi žalbe protiv prvostepenog osporenog rešenja o produženju pritvora, već su samo ponovljeni navodi iz ožalbenog rešenja, čime je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava;

Podnosioci su predložili da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja, te da podnosiocima ustavne žalbe dosudi naknadu štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja i iz njih i navoda ustavne žalbe utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Protiv podnosilaca i još dva lica je pred istražnim sudijom Višeg suda u Subotici vođena istraga zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog Zakonika.

Podnosiocima je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Subotici Ki. 55/10 od 14. januara 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP, a potom produžen za dva meseca rešenjem veća Višeg suda u Subotici Kv. 52/10 od 11. februara 2010. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP.

Istražni sudija Višeg suda u Subotici je dopisom Ki. 55/10 od 9. aprila 2010. godine predložio veću neposredno višeg suda da se pritvor okrivljenima produži za još tri meseca, iz razloga zbog kojih je i prethodno produžen.

Veće Apelacionog suda u Novom Sadu je, ispitujući osnovanost predloga za produženje pritvora, na osnovu člana 144. stav 3. ZKP, donelo 13. aprila 2010. godine osporeno rešenje Kr. 45/10 kojim je podnosiocima produžilo pritvor za još tri meseca, iz razloga propisanih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP. Veće je našlo da su ispunjeni uslovi iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP, da se okrivljenima produži pritvor po tom osnovu, jer „iz spisa predmeta proizlazi da je u toku istražnog postupka potrebno saslušati svedoke V.B. i Đ.M, oba iz Bijeljine, što predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli i imali načina uticati na imenovane svedoke i na taj način ometati krivični postupak koji se protiv njih vodi“. Veće je takođe našlo da su ispunjeni i uslovi iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, da se pritvor podnosiocima produži i po tom zakonskom osnovu, „iz razloga što se iz izvoda iz kaznene evidencije vidi da je okrivljeni Mikloš Kovač do sada već osuđivan zbog krivičnih dela protiv imovine, da je okrivljeni Imre Kovač osuđivan zbog istovrsnog krivičnog dela... što sve predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ponoviti krivično delo i na taj način ometati krivični postupak“. Veće dalje navodi da „postoji osnovana sumnja da su okrivljeni, na javnom mestu, na ulici, napali oštećenog D.B, te mu nanosili povrede kada on više nije bio sposoban da se brani, odnosno kada je već savladan sedeo na ulici usled otvorenog preloma desne potkolenice i zadavali mu udarce kada je on prestao sa pružanjem aktivnog otpora“, nakon čega je „...oštećeni D.B. 16. januara 2010. godine preminuo, što sve zajedno predstavlja posebno teške okolnosti krivičnog dela, a s obzirom da je za krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, to veće smatra da su ispunjeni uslovi da se prema svim okrivljenima produži pritvor i po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP“.

Odlučujući o žalbi podnosilaca protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Novom Sadu je 27. aprila 2010. godine doneo osporeno drugostepeno rešenje Kž. 1031/10, kojim je žalbe odbio kao neosnovane. Drugostepeno veće je u potpunosti prihvatilo razloge koje je navelo i prvostepeno veće, zbog kojih je smatralo da je, i po njegovoj oceni, neophodno dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru po osnovima iz člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP, dok je suprotne navode žalbi ocenilo kao neosnovane.

4. Odredbe člana 27. Ustava, pored ostalog, utvrđuju: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).

Članom 31. Ustava, pored ostalog, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, s tim da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbe člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), propisuju da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog, ako: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Član 142a ZKP propisuje: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a odluka o produženju ili ukidanju pritvora se donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, ali da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Članom 143. ZKP, između ostalog, propisano je: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6.), a žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi se dostavljaju odmah veću, s tim što žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da će istražni sudija, ako se ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, zatražiti da o tome odluči veće (član 24. stav 6.), protiv čijeg rešenja kojim se određuje pritvor stranke mogu izjaviti žalbu, koja ne zadržava izvršenje rešenja, a u pogledu predaje rešenja i izjave žalbe primenjuju se odredbe st. 3. i 4. ovog člana (stav 5.); da je u slučajevima iz st. 4. i 5. ovog člana veće koje odlučuje o žalbi dužno da donese i dostavi odluku u roku od 48 sati (stav 6.).
Član 144. ZKP, pored ostalog, određuje: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, a da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca, i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca, i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Odredbe člana 401. st. 1. i 3. ZKP propisuju da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje.

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 od 16. septembra 2010. godine, Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti pravni stavovi.

6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. st. 1. i 3. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je, kod svakog odlučivanja o produženju ili ukidanju pritvora tokom krivičnog postupka, nadležni sud dužan da ceni da li i dalje postoje zakonom propisani razlozi za zadržavanje ove procesne mere na snazi, te ukoliko nađe da takvi razlozi i dalje postoje, obavezan je da ih u rešenju o produženju pritvora jasno i dovoljno obrazloži.

Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su, po oceni Ustavnog suda, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licima za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila krivična dela može produžiti pritvor, i u njima su dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje okrivljenih (podnosilaca ustavne žalbe) u pritvoru.

Odredba člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP propisuje, kao jedan od osnova za određivanje, odnosno produženje pritvora, postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi, mogao ometati postupak uticanjem na svedoke. U konkretnom slučaju, u istražnom postupku je bilo potrebno saslušati još dva svedoka – oca i zeta pokojnog oštećenog, pa je veće smatralo da to predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od ove vrste potencijalne dokazne opstrukcije. Po oceni Ustavnog suda, diskreciono je pravo postupajućeg suda da oceni koje su to okolnosti koje ukazuju na ovakvu opasnost, a Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje da li te okolnosti zaista postoje ili ne. Već samo postojanje odluke da se izvede dokaz saslušanjem svedoka, uz uverenje postupajućeg suda da postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi, mogao ometati krivični postupak uticanjem na svedoke, čini ovaj osnov za produženje pritvora ustavnopravno prihvatljivim. Prilikom sprovođenja istrage, istražni sudija je vezan načelima koja propisuje ZKP, ali i ovlašćen da sam odredi dinamiku i redosled radnji koje će preduzimati, pa Ustavni sud nije nadležan da utvrđuje zašto istražni sudija neke radnje nije izveo u određenom roku, ili zašto nije mogao da ih izvede, niti to može biti predmet ocene ovog ustavnosudskog postupka.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se dovodi u pitanje konstatacija iz osporenih rešenja o ranijoj osuđivanosti okrivljenih, kao elementu za produženje pritvora po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, Ustavni sud smatra da nije neophodno u rešenjima o produženju pritvora konstatovati konkretne presude kojima su podnosioci ranije osuđivani, već je dovoljno da izveštaj iz kaznene evidencije postoji u spisima predmeta, i da iz njega proizlazi ranija osuđivanost okrivljenih za određena krivična dela, kao što su to sudovi u konretnom slučaju i konstatovali.

Kada je reč o pritvorskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, nesporno je da je kod podnosilaca bio ispunjen objektivni uslov koji se odnosi na zakonom propisanu (zaprećenu) zatvorsku kaznu za krivično delo za koje su optuženi. Drugi uslov čini postojanje „posebno teških okolnosti krivičnog dela“, koje kod postupajućeg suda stvaraju uverenje da je pritvaranje okrivljenih opravdano. Ovde je zakonodavac samo postavio jedan široki pravni standard koji se vezuje za faktička pitanja u svakom pojedinačnom slučaju, te je očigledno ostavio određeno polje slobodne – diskrecione procene krivičnom sudu da odluči o tome da li postoje posebno teške okolnosti konkretnog krivičnog dela, koje čine pritvor opravdanim. Pri tome, sud uzima u obzir sve do tada prikupljene činjenice i okolnosti krivičnog dela za koje postoji osnovana sumnja da su ga okrivljeni učinili, te nije vezan navodima iz zahteva za sprovođenje istrage, u kome se ne obrazlaže da li je krivično delo izvršeno pod „naročito teškim okolnostima“, s obzirom da to nije sadržina bića krivičnog dela i ne ulazi u pravnu kvalifikaciju radnji okrivljenih za koje ih javni tužilac tereti. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, rešenja koja su osporena ustavnom žalbom, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje naročito teške okolnosti krivičnog dela, zbog kojih je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe produžen i po označenom zakonskom osnovu. Osporena rešenja su, po mišljenju Ustavnog suda, upravo rezultat brižljivog razmatranja svih do tada poznatih činjenica i okolnosti izvršenja predmetnog krivičnog dela i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenima pritvor produži, te suprotni navodi podnosilaca ne mogu biti od značaja za drugačiju odluku Suda, zbog čega Ustavni sud nalazi da se ovi navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu smatrati osnovanim.

Ustavni sud smatra da navodi podnosilaca o nepostojanju uslova za produženje pritvora propisanih odredbom člana 144. stav 3. ZKP, ne odgovaraju činjeničnom stanju, jer je postojao dovoljno obrazložen predlog nadležnog istražnog sudije (Ki. 55/10 od 9. aprila 2010. godine), a u važne razloge za produženje pritvora svakako spadaju i razlozi propisani odredbama člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnosilaca o povredi njihovih prava zajemčenih odredbom člana 27. stav 1. Ustava, neosnovane.

U odnosu na navode ustavne žalbe da je drugostepeni sud povredio pravo podnosilaca iz člana 27. stav 3. Ustava, s obzirom da je odluka o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora doneta i dostavljena podnosiocima nakon osam dana, a ne u roku od 48 sati, Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 143. stav 6. ZKP, kao i rok utvrđen odredbom člana 30. stav 3. Ustava, odnosi na rok za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi protiv rešenja o određivanju pritvora, a ne i na rok za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora, koji rok Ustavom nije utvrđen, niti zakonom propisan. Pri tome, Ustavni sud ocenjuje da odlučivanjem o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora u roku od osam dana, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe – da sud hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode.

Ustavni sud je cenio i navode podnosilaca ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo rešenje o produženju pritvora Kr. 45/10 od 13. aprila 2010. godine u sednici veća o kojoj podnosioci kao pritvorenici i njihov branilac nisu bili obavešteni, te da stoga nisu mogli da aktivno učestvuju u donošenju odluke o tome da li će im pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu protiv navedenog rešenja. Međutim, Ustavni sud nalazi da ovi navodi nemaju značaj ustavnopravnih razloga za iznetu tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbom člana 27. stav 3. Ustava, kojom se garantuje samo pravo žalbe sudu od strane lica lišenog slobode, ali ne i pravo da se prisustvuje sednici sudskog veća u kojoj se odlučuje o postojanju razloga za produženje pritvora, kao ni sednici veća u kojoj se odlučuje o žalbi pritvorenog lica. Na osnovu jasnih odredaba člana 142a st. 1. i 4. ZKP, obaveza suda da prethodno sasluša okrivljenog, pa time i da obezbedi njegovo prisustvo, postoji samo kod odlučivanja o određivanju pritvora, dok se naknadne odluke vanpretresnog veća suda kojima se pritvor produžava ili ukida donose u nejavnoj sednici veća, bez prisustva okrivljenog ili njegovog branioca, uz jedinu zakonsku obavezu da se o toj sednici vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima.

Sledstveno iznetom, Ustavni sud ocenio da osporenim rešenjima i u osporenom krivičnom postupku nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosilaca ustavne žalbe pred Višim sudom u Subotici u određenoj meri složen, kako zbog brojnosti okrivljenih tako i zbog kompleksnosti činjeničnih pitanja koja nadležni istražni sudija treba da utvrdi i na osnovu kojih nadležni tužilac treba da donese odluku o podizanju optužnice. Stoga, trajanje istražnog postupka, odnosno pritvora u istražnom postupku, od preko tri meseca, po mišljenju Ustavnog suda, ne predstavlja nesrazmerno dug period, niti se može u konkretnim okolnostima smatrati periodom trajanja pritvora kojim bi bilo povređeno pravo podnosilaca zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 27. st. 1. i 3. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

7. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akti krše ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom odlučili primenom merodavnih odredaba krivičnog procesnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da o žalbi nije odlučivao nezavisan sud, s obzirom da je oba osporena rešenja o produženju pritvora doneo isti sud (Apelacioni sud u Novom Sadu), ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom zajemčenog ustavnog prava, imajući u vidu da je rešenja doneo zakonom propisan i ustanovljen sud. Navodi ustavne žalbe da je veće u drugostepenom rešenju samo ponovilo konstatacije prvostepenog veća se takođe ne mogu smatrati relevantnim za odlučivanje, s obzirom da je drugostepeno veće upravo ispitivalo postojanje zakonskih osnova za produženje pritvora, navedenih u ožalbenom rešenju.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu i, na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u istrazi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti