Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao duže od pet godina, Sud je ocenio da podnosilac nije koristio dostupna procesna sredstva protiv „ćutanja administracije“, čime je doprineo dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2325/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. N. iz Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. N. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove u predmetu broj 351-50/2007-02.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. N. iz Topole je, 23. marta 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Opštinskom upravom opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove u predmetu broj 351-50/2007-02.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud naloži da se postupak okonča u najkraćem roku, da mu se utvrdi pravo na naknadu štete, kao i da mu se nadoknade troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinske uprave opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove broj 351-50/2007-02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. marta 2007. godine podneo zahtev za uklanjanje privremenog objekta na katastarskoj parceli broj 1524/1, koji je rešenjem Opštinske uprave opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove broj 351-50/2007-02 od 24. aprila 2007. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 9. maja 2007. godine podneo žalbu, koja je rešenjem Ministarstva za infrastrukturu broj 335-351-1/07-04 od 26. septembra 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Postupajući po tužbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv konačnog upravnog akta, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu U. 8636/07 od 9. aprila 2009. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno drugostepeno rešenje. Rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja broj 353-351-35/09-09 od 23. septembra 2009. godine poništeno je rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 351-50/2007-02 od 20. januara 2010. godine kojim je odbijen predmetni zahtev podnosioca. Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 1. februara 2010. godine protiv prvostepenog rešenja, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 353-351-18/10-09 od 20. jula 2011. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen tom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Opštinske uprave opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove broj 351-50/2007-02 od 12. septembra 2011. godine ponovo je odbijen zahtev podnosioca, ali je i ovo rešenje poništeno po žalbi podnosioca podnetoj 12. oktobra 2011. godine, rešenjem drugostepenog organa broj 352-351-36/11-09 od 25. maja 2012. godine.

U ponovnom postupku, Opštinska uprave opštine Topola – Odeljenje za komunalne delatnosti, građevinsko-urbanističke i imovinsko-pravne poslove je donela rešenje broj 351-50/2007-02 od 6. juna 2012. godine kojim je usvojen zahtev podnosioca za uklanjanje privremenog objekta u B. K. A. I, na katastarskoj parceli broj 1524/1, upisane u listu nepokretnosti broj 26, katastarska opština T. Prvostepeni organ je 11. juna 2012. godine doneo dopunsko rešenje broj 351-50/2007-02.

Prvostepeni organ je 3. septembra 2012. godine doneo zaključak o dozvoli izvršenja, te je predmetni privremeni objekat uklonjen 10. septembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.) .

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 5. marta 2007. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za uklanjanje privremenog objekta, rešenje kojim je usvojen predmetni zahtev podnosioca je postalo izvršno 26. juna 2012. godine, a izvršenje je sprovedeno 10. septembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je predmetni postupak okončan za pet godina i šest meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom postupku je činjenično stanje bilo relativno složeno. Ustavni sud konstatuje da su u toku osporenog postupka doneta četiri prvostepena rešenja, četiri rešenja drugostepenog organa i da je doneta jedna presuda suda koji je odlučivao u upravnom sporu, iz čega proizlazi da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa uprave.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku. Međutim, podnosilac nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Između ostalog, podnosilac ustavne žalbe je 1. februara 2010. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je, imajući u vidu da drugostepeni organ nije o istoj odlučio u zakonom propisanom roku, već nakon 60 dana imao pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu, a po isteku tog roka i tužbu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, a što podnosilac nije učinio, pa je o žalbi odlučeno tek 20. jula 2011. godine, odnosno nakon jedne godine i pet meseci od podnošenja žalbe. Takođe, podnosilac nije koristio navedena sredstva ni nakon žalbe koju je podneo 12. oktobra 2011. godine, pa je o ovoj žalbi odlučeno tek 25. maja 2012. godine, odnosno nakon šest meseci od dana podnošenja žalbe.

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i nadležnim sudom u upravnom sporu za nešto više od pet godina, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je Ustavni sud ocenio da podnosiocu nije povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo, to proizlazi da ni ovi navodi podnosioca nisu osnovani.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni posredstvom internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti