Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Razlog za dugo trajanje leži u izrazitoj i dugotrajnoj neaktivnosti prvostepenog suda. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Ristića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Ristića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2158/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Ristić iz Leskovca, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo je 10. maja 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2158/01.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je predmetni parnični postupak trajao 14 godina, iako nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojim bi se sud izjašnjavao, a koje bi opravdavale navedenu dužinu postupka. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara i na troškove postupka pred Ustavnim sudom u iznosu od 25.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog , tužilac N.N. je 26. februara 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.600 DM, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 878/96. Tuženi u ovoj parnici je 9. marta 1998. godine pod neo protivtužbu protiv tužioca, kojom je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu isplati iznos od 2 .250 DM, u dinarskoj protivvrednosti i da mu vrati označene i opisane pokretne stvari. Povodom ove protivtužbe formiran je predmet P. 1101/98. O navedenoj tužbi i protivtužbi vođen je jedinstveni postupak, iako parnični sud nije doneo rešenje o spajanju ove dve parnice.

Prvo ročište za glavnu raspravu u označenom predmetu zakazano je i održano 13. maja 1996. godine. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još 23 ročišta, od kojih je 12 održano, a na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka, saslušanjem svedoka, uviđajem na licu mesta i veštačenjem preko sudskog veštaka mašinske struke. Od 11 neodržanih ročišta, jedno nije održano (zak azano za 16. juni 1996. godine) zbog nedolaska parničn ih stranka, iako su bile uredno pozvane, jedno – jer rešenjem određeni veštak nije mogao da izvrši povereni zadatak, dok ostalih devet ročišta nije održano jer tužilac nije došao na raspravu (iz spisa predmeta se ne može utvrditi da li je dostava bila uredna ili ne). U ovoj fazi postupka, u periodima od 17. juna 1996. godine do 24. februara 1998. godine, od 30. jula 1999. godine do 14. februara 2000. godine i od 9. juna 2000. godine do 26. januara 2001. godine, nije zakazano nijedno ročište.

Opštinski sud u Leskovcu je 16. januara 2001. godine zaključio glavnu raspravu, a 19. marta 2001. godine doneo je presudu P. 878/96 i P. 1101/98, kojom je prvim stavom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca, drugim i trećim stavom izreke usvojio protivtužbene zahteve tuženog- protivtužioca, a četvrtim stavom odlučio o troškovima postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je 13. aprila 2001. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Leskovcu, odlučuj ući o ovoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 695/01 od 8. juna 2001 godine, kojim je u prvom stavu izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 878/96 i P. 1101/98 od 19. marta 2001. godine u prvom, drugom i četvrtom stavu i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, dok je u drugom stavu izreke naveo da treći stav označene prvostepene presude ostaje nepromenjen. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 12. juna 2001. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 2158/01, a prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj fazi postupka zakazano je i održano 5. aprila 2005. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 15 ročišta, od kojih je 11 održano, a na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, saslušanjem stranaka, uviđajem na licu mesta i veštačenjem preko veštaka mašinske struke. Od pet neodržanih ročišta za glavnu raspravu u ovoj fazi postupka, dva nisu održana na zahtev tužioca (zakazana za 10. juni i 12. juli 2005. godine), a tri – jer određeni veštak nije sproveo veštačenje (ročišta zakazana za 19. maj, 7. juli i 9. septembar 2008. godine). U ovoj fazi postupka u periodima od 12. juna 2001. godine do 5. aprila 2005. godine i od 13. juna 2006. godine do 27. februara 2008. godine nije zakazano nijedno ročište.

Nakon što je glavna rasprava u ovom predmetu zaključena 21. januara 2009. godine, Opštinski sud u Leskovcu doneo je presudu P. 2158/01 od 21. januara 2009. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Protiv ove presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 27. aprila 2009. godine.

Apelacioni sud u Nišu, odlučujući o navedenoj žalbi, doneo je 18. marta 2010. godine presudu 2126/10, kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2158/01 od 21. januara 2009. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme okončanja postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom , od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 26. februara 1996. godine, do njegovog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 18. marta 2010. godine, trajao 14 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, navedena dužina sama po sebi ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u određenoj meri složen, pre svega zbog toga što je sud odlučivao o tužbenom i protivtuženom zahtevu, kojima su obe parnične stranke tražile isplatu određenog novčanog iznosa po osnovu usmenih pravnih poslova za koje tvrde da su ih zaključil i. Stoga je na sudu bilo da izvede više dokaza, pre svega, saslušanjem svedoka i stranaka, nakon čega bi mogao da donese odluku.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je raspravljano pravo za podnosioca imalo izvestan značaj, s obzirom na to da je predmet i tužbenog i protivtužbenog zahteva bila isplata određenog novčanog iznosa, kao i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo navedenom trajanju postupka. Naime, on se uredno odazivao pozivima suda , osim jednom, i nije preduzimao radnje usmerene na odugovlačenje postupka.

Međutim, analizirajući postupanje suda koji je vodio predmetni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu imao više perioda izrazite neaktivnosti. Naime, taj sud u periodu od 17. juna 1996. godine do 24. februara 1998. godine, odnosno od 13. juna 2006. godine do 27. februara 2008. godine, dakle dva puta po godinu dana i osam meseci, nije zakazao ročište za glavnu raspravu, a prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku je zakazao tek nakon skoro četiri godine od vraćanja spisa predmeta iz drugostepenog suda. Ustavni sud, pri tome, nije našao nijedan razlog koji bi opravdao ovako ponašanje parničnog suda usled potreba postupka.

6. Imajući u vidu navedene neaktivnosti parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti