Odluka Ustavnog suda o ustavnosti rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrđujući da nisu povređena prava na slobodu, pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Sud nalazi da su odluke o pritvoru donete u skladu sa zakonom i obrazložene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Petrovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Petrovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10 od 29. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Petrović iz Subotice, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneo je 11. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 27. st. 1. i 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, vodi krivični postupak pred Višim sudom u Subotici u predmetu K. 23/10, da je član veća i sudija B.S, kao i da je glavni pretres započeo 25. marta 2010. godine, nakon čega je odložen na neodređeno vreme;

- da je osporenim rešenjem Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine, nakon započetog glavnog pretresa, Viši sud u Subotici „okrivljenom produžio pritvor“ za još dva meseca, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP, a da ni on ni njegov branilac nisu bili obavešteni o sednici veća, već su samo mogli da izjave žalbu, čime je povređeno pravo na „postupak“ iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda;

- da je veće Apelacionog suda pre odlučivanja o žalbi omogućilo Apelacionom javnom tužilaštvu da se o toj žalbi izjasni, a čije izjašnjenje nije dostavljeno braniocu, koji stoga nije mogao da se izjasni o podnesku tužilaštva, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, jer postupak nije bio kontradiktoran;

- da je u veću Višeg suda u Subotici koje je donelo osporeno rešenje učestvovala i sudija B.S, čime je ova sudija „sudila u svojoj stvari“, s obzirom na to da bi „veće trojice“ koje odlučuje o produženju pritvora trebalo da ocenjuje pravilnost hitnog postupanja „veća petorice“ koje sudi na glavnom pretresu, a imajući u vidu i da je glavni pretres potom odložen na neodređeno vreme, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo da o njegovom pritvaranju odluči nepristrasan sudija, koje je zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava;

- da je „okrivljenom produžen pritvor zbog opasnosti da bi ponovio krivično delo, pri čemu nije citirana nijedna odluka suda kojom je ranije osuđen, te je usled toga pritvor produžen bez stvarnog ispunjenja materijalnopravnih pretpostavki, jer opasnost ponavljanja krivičnog dela nije utemeljena činjenicama ni dokazima“, čime je podnosiocu povređeno pravo da ne bude lišen slobode osim iz razloga propisanih zakonom, zajemčeno odredbom člana 27. stav 1. Ustava;

- da je stav Evropskog suda za ljudska prava da samo ranija osuđivanost za krivična dela jednake težine može poslužiti kao osnov za zaključak da postoji opasnost za ponavljanje krivičnog dela;

- da je branilac okrivljenog žalbu protiv osporenog rešenja Višeg suda u Subotici predao 19. aprila 2010. godine, da je Apelacioni sud u Novom Sadu o toj žalbi odlučio tek 29. aprila 2010. godine, a ta odluka je okrivljenom i njegovom braniocu dostavljena 4. maja 2010. godine, pre početka glavnog pretresa, iz čega proizlazi da sud nije hitno odlučio o žalbi, čime je podnosiocu povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda;

- da je postupajući u drugom predmetu, veće Apelacionog suda u Novom Sadu, u rešenju Kž. 818/10 od 6. aprila 2010. godine zauzelo pravni stav da nakon stupanja optužnice na pravnu snagu optuženi mora biti obavešten o ročištu na kome se odlučuje o produženju pritvora, a postupajući u predmetu podnosioca ustavne žalbe, veće istog suda zauzelo je potpuno suprotan stav, te da je „očito“ da veća Apelacionog suda ne postupaju jednako prema građanima koji su u istim pravnim situacijama, čime su podnosiocu povređena prava „na jednakost pred zakonom“ koje jemči član 21. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima koje jemči član 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporena rešenja i dosudi mu troškove zastupanja pred Ustavnim sudom i paušal u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Višeg suda u Subotici K. 23/10 i odgovor v. f. predsednika tog suda i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv trojice okrivljenih, među kojima i ovde podnosioca ustavne žalbe, pred Višim sudom u Subotici se vodi krivični postupak u predmetu K. 23/10 zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili dva krivična dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 4) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

Podnosilac ustavne žalbe se u vreme izjavljivanja ustavne žalbe nalazio u pritvoru, koji je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Kri. 272/08 od 4. februara 2009. godine, a nakon njegovog saslušanja. Pritvor je određen na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08). Nakon određivanja, pritvor je produžavan 14 puta, i pre i nakon optuženja, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. (stav 1. nakon izmena Zakonika) tač. 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Viši sud u Subotici je 22. marta 2010. godine veću tog suda iz člana 24. stav 6. ZKP dostavio spise predmeta K. 23/10, radi odlučivanja o pritvoru protiv saokrivljenog B.D, a koji je isticao 25. marta 2010. godine. O pritvoru protiv saokrivljenog B.D. je odlučeno rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 84/10 od 23. marta 2010. godine. Protiv ovog rešenja žalbe su izjavili i okrivljeni B.D. i njegov branilac - advokat Đ.L.

Viši sud u Subotici je na zapisnik o glavnom pretresu K. 23/10 od 25. marta 2010. godine doneo rešenje o izdvajanju dela spisa predmeta, čiji pismeni otpravak je tražio prisutni zamenik javnog tužioca, koji je i najavio izjavljivanje žalbe protiv tog rešenja. Iz istog zapisnika proizlazi da je okrivljeni B.D. na tom glavnom pretresu zahtevao izuzeće zamenika Višeg javnog tužioca, te da je pretres odložen za 4. i 5. maj 2010. godine.

Nakon odloženog glavnog pretresa, Viši sud u Subotici je Apelacionom sudu u Novom Sadu dostavio spise predmeta i ranije izjavljene žalbe saokrivljenog B.D. i njegovog branioca protiv rešenja o produženju pritvora Kv. 84/10 od 23. marta 2010. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 803/10 od 1. aprila 2010. godine, koje je sa spisima predmeta dostavljeno Višem sudu u Subotici 8. aprila 2010. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe izjavljene protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Subotici je Apelacionom sudu u Novom Sadu 9. aprila 2010. godine ponovo dostavio spise predmeta K. 23/10, radi odlučivanja o žalbi Višeg javnog tužilaštva u Subotici izjavljenoj 29. marta 2010. godine protiv rešenja Višeg suda u Subotici K. 23/10 od 25. marta 2010. godine o izdvajanju dela spisa predmeta. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 889/10 od 14. aprila 2010. godine, uvažavanjem žalbe Višeg javnog tužilaštva u Subotici, ukinuto je rešenje Višeg suda u Subotici K. 23/10 od 25. marta 2010. godine i predmet je vraćen na dalji postupak. Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu sa spisima predmeta dostavljeno je Višem sudu u Subotici 16. aprila 2010. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i saokrivljenog O.S. produžen je pritvor po osnovima iz člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) i određeno je da po ovom rešenju pritvor može trajati dva meseca, odnosno do 16. juna 2010. godine. U obrazloženju tog rešenja, između ostalog je navedeno da se „osobite okolnosti ogledaju u činjenici da su okrivljeni, kako to proizlazi iz izvoda iz krivične evidencije za imenovane, započeli sa vršenjem krivičnih dela još kao maloletna lica, zbog čega su im izricane vaspitne mere, ali su obojica nastavili sa vršenjem krivičnih dela i kao punoletna lica, uglavnom istovrsnih (krivičnih dela kako protiv imovine, tako i protiv života i tela) ... nadalje, za dva krivična dela teško ubistvo iz člana 114. stav 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, koja se okrivljenima stavljaju na teret, propisane su kazne zatvora preko deset godina i postoje posebno teške okolnosti krivičnih dela, što opravdava osnov iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP“, nakon čega je sud detaljno opisao u čemu se sastoje posebno teške okolnosti krivičnih dela.

Nakon donošenja osporenog rešenja o produženju pritvora protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Subotici je Višem javnom tužilaštvu u Subotici dostavio spise predmeta K. 23/10, radi odlučivanja o zahtevu saokrivljenog B.D. za izuzeće postupajućeg zamenika Višeg javnog tužioca u Subotici, izjavljenom na glavnom pretresu od 25. marta 2010. godine. Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Subotici Ktr. 133/10 od 26. aprila 2010. godine odbijen je podneti zahtev za izuzeće, a ovo rešenje je, sa spisima predmeta, dostavljeno Višem sudu u Subotici 26. aprila 2010. godine.

Branilac okrivljenog je 19. aprila 2010. godine izjavio žalbu protiv osporenog rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine o produženju pritvora protiv okrivljenog, koja je sa spisima predmeta prosleđena Apelacionom sudu u Novom Sadu naredbom od 26. aprila 2010. godine, a gde je primljena 28. aprila 2010. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10 od 29. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, je navedeno: „Navodi u žalbi branioca okrivljenog da je sud trebao postupiti po članu 142a u pogledu obaveštavanja okrivljenog i branioca nisu osnovani ... jer se u konkretnom slučaju nije radilo o određivanju pritvora, već o produženju, a o čemu postoji zapisnik veća od 15. aprila 2010. godine. U odnosu na navode u žalbi o nepropisnom sastavu veća, isti se pojavljuju kao neosnovani, jer nigde nije predviđeno da sudija koji je učestvovao kao član veća na, kako je navedeno glavnom pretresu, ne može biti član veća koji odlučuje o produženju pritvora ... iz spisa predmeta i pravilnog utvrđenja prvostepenog suda nesumnjivo proizlazi da postoje osobite okolnosti koje se ogledaju u činjenici da su okrivljeni u ranijem periodu vršili krivična dela, a što proizlazi iz izvoda iz KE za imenovane. Shodno tome, stoji i osnov iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Osim toga, okrivljeni Petrović Milan je osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 2. u vezi člana 33. KZ, a za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, kao i da postoje posebno teške okolnosti ovog krivičnog dela, što opravdava osnov iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP.“.

Apelacioni sud u Novom Sadu je odluku o žalbi sa spisima predmeta vratio Višem sudu u Subotici na dalji postupak 4. maja 2010. godine, s obzirom na to da su prva tri dana u maju 2010. godine zbog praznika bili neradni dani.

U zapisniku o glavnom pretresu K. 23/10 od 4. maja 2010. godine je konstatovano da je tog dana osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10 od 29. aprila 2010. godine neposredno uručeno optuženom Milanu Petroviću, njegovom braniocu i Višem javnom tužilaštvu u Subotici.

U spisima predmeta se nalaze i podaci iz kaznene evidencije za Milana Petrovića, izdati od Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Subotici Str. Pov. broj (nije označen) od 4. februara 2009. godine. Iz ovog akta proizlazi da je Milan Petrović pravnosnažno osuđivan, i kao maloletno i kao punoletno lice, za izvršenje, između ostalih, krivičnih dela teška i laka telesna povreda, ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi (presuda brisana), teška krađa, razbojništvo, teški slučajevi razbojništva i razbojničke krađe i nasilničko ponašanje, iz člana 53. stav 2, člana 54. stav 2, člana 56. stav 1, člana 166. stav 1, člana 168. stav 1, člana 169. stav 1. i člana 220. stav 2. ranije važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03).

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 818/10 od 6. aprila 2010. godine, koje je priloženo uz ustavnu žalbu, uvažavanjem žalbi okrivljenog A.D. i branioca okrivljenih, ovde punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Subotici Kv. 476/10 od 19. marta 2010. godine, kojim je okrivljenima bio produžen pritvor po osnovu propisanom u članu 142. stav 1. tačka 3) ZKP, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili dva krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 1. KZ. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: „...iz spisa predmeta jasno proizlazi da je optužnica protiv okrivljenih podneta 18. marta 2010. godine, te da je prigovor protiv ove optužnice odbijen rešenjem Osnovnog suda u Subotici 24. marta 2010. godine. Pobijano rešenje je doneto 19. marta 2010. godine, a u konkretnom slučaju nije postupljeno po odredbama člana 142a, dakle veće svoju odluku nije donelo nakon saslušanja okrivljenog, a kome može da prisustvuje i branilac okrivljenog. Ovo je kod činjenice da je sud dužan da o ovom saslušanju na pogodan način obavesti i branioca okrivljenog nužno vodilo ukidanju rešenja. Ovo iz razloga što je na ovakav način učinjena povreda prava na odbranu okrivljenog, a prilikom donošenja ove najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog“.

4. Ustav u članu 21. stav 1. utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki.

Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10) odredbom člana 5. stav 4. utvrđuje da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08) (u daljem tekstu: ZKP), u delu u kome je regulisana mera pritvora, propisano je da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2).

Odredbama člana 142. ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); u svojstvu optuženog koji je jednom uredno pozvan, očigledno izbegava da dođe na glavni pretres (tačka 4)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)); je presudom prvostepenog suda licu izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 6)).

Član 142a ZKP propisuje: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, kao i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Članom 143. ZKP, između ostalog, je propisano: da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6), kao i da se žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi dostavljaju odmah veću, s tim da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da je u slučajevima iz st. 4. i 5. ovog člana veće koje odlučuje o žalbi dužno je da donese i dostavi odluku u roku od 48 sati (stav 6.).

Odredbom člana 146. stav 1. ZKP propisano je da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika.

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6); da sudija ili sudija - porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak, odnosno ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom (član 40. stav 1. tač. 4) i 5)); da će primerak žalbe prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci (čl. 162. i 163), koja može u roku od osam dana od dana prijema podneti sudu odgovor na žalbu i da će žalbu i odgovor na žalbu, sa svim spisima, prvostepeni sud dostaviti drugostepenom sudu (član 373.); da će, ako se radi o krivičnom delu za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, sudija izvestilac spise dostaviti nadležnom javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja, a najkasnije u roku od petnaest dana, razmotri i stavi svoj predlog ili izjavi da će predlog staviti na sednici veća i da ih vrati sudu (član 374. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. i člana 374. st. 1, 3. i 4. ovog zakonika (član 402. stav 1.).

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da ko drugog liši života pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krađe, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.

5. U pogledu navoda iz ustavne žalbe „da je okrivljenom produžen pritvor zbog opasnosti da bi ponovio krivično delo, pri čemu nije citirana nijedna odluka suda kojom je ranije osuđen“, a kojima se u suštini osporava osnov za produženje pritvora i ističe povreda prava na slobodu zajemčenog odredbom člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe nisu osnovane, niti ukazuju da mu je osporenim aktima povređeno označeno pravo.

Ustavni sud i u ovoj odluci, kao i u ranijim odlukama (videti, pored ostalih: Odluku Už-1477/2009 od 13. maja 2010. godine) konstatuje da je odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u članu 142. stav 1. tač. 1) do 6) ZKP (obezbeđenje prisustva okrivljenog – tač. 1) i 4), sprečavanje dokazne opstrukcije – tačka 2), sprečavanje nove kriminalne delatnosti – tačka 3), težina krivičnog dela – tačka 5), visina kazne zatvora izrečene presudom prvostepenog suda i okolnosti krivičnog dela – tačka 6)).

U tač. 3) i 5) stava 1. člana 142. ZKP propisano je da se pritvor protiv nekog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti, kao i ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. Dakle, nadležni sud je dužan da utvrdi i obrazloži koje su to osobite okolnosti koje ukazuju na bojazan da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti, odnosno da utvrdi da li je za krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret propisana navedena kazna zatvora i da li je pritvaranje opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela za čije izvršenje je okrivljeni osnovano sumnjiv.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da sud može odrediti pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje okrivljenog čine neophodnim.

Polazeći od navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP. U osporenim rešenjima, kako prvostepenom tako i drugostepenom, krivični sudovi su razloge za produženje pritvora detaljno obrazložili, posebno navodeći da iz izvoda iz kaznene evidencije za okrivljene proizlazi da su oni više puta osuđivani za istovrsna krivična dela, kako protiv imovine tako i protiv života i tela. U osporenom prvostepenom rešenju je Viši sud u Subotici detaljno obrazložio i u čemu se sastoje posebno teške okolnosti krivičnih dela koja se okrivljenima stavljaju na teret, koje je kao pravilne ocenio i Apelacioni sud u Novom Sadu. Navod podnosioca ustavne žalbe da „nije citirana nijedna odluka suda kojom je on ranije osuđen“ nije od značaja, s obzirom na to da se u spisima predmeta nalaze podaci iz kaznene evidencije za okrivljenog, u kome su vidljive sve odluke kojima je prethodno osuđivan.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za određivanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenim zakonskim osnovima. Sudovi su argumentovano obrazložili da okolnosti ranije osuđivanosti za istovrsna krivična dela, u konkretnom slučaju predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo, te da je protiv podnosioca neophodno određivanje pritvora iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika. Ustavni sud naročito ukazuje na to da se predmetni krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodi zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela teško ubistvo (lišenjem života dva lica pri izvršenju krivičnog dela razbojništva), te da je ranije osuđivan upravo za krivična dela protiv života i tela i za krivična dela protiv imovine sa elementima nasilja, kao i da je za ovo krivično delo propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina, a postupajući sudovi su iscrpno obrazložili u čemu se sastoje posebno teške okolnosti krivičnog dela, što sve čini razloge za određivanje pritvora propisane i u odredbi člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP.

I Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i Komisija za ljudska prava su, tokom svoje prakse po ovom pitanju, prihvatili stav domaćih sudova da postojanje ranijih kazni za slična krivična dela daje osnov za razumno strahovanje da bi podnosilac predstavke mogao počiniti nova krivična dela (videti, pored ostalih, odluku u predmetu Toth v. Austria, od 12. decembra 1991. godine).

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe odlukom suda (rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici o određivanju pritvora Kri. 272/08 od 4. februara 2009. godine) lišen slobode iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) ZKP) i da je pritvor podnosiocu u kasnijim fazama kontrolisan i produžavan takođe iz razloga i u postupku predviđenim zakonom, Ustavni sud je ocenio da se lišenje slobode i zadržavanje podnosioca u pritvoru ne mogu pripisati proizvoljnom postupanju sudova, te da nije povređeno pravo podnosioca iz člana 27. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud u ovom ustavnosudskom predmetu, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6. obrazloženja), naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ustavni sud ističe da odredba člana 27. stav 3. Ustava, garantujući licu lišenom slobode pravo žalbe sudu, jemči i pritvorenom licu pravo da pokrene postupak pred sudom u kome će se preispitati zakonitost njegovog pritvaranja i jemči da će sud u tom postupku odluku doneti hitno, te narediti njegovo puštanje na slobodu, ukoliko utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.

Odgovor na pitanje da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je već dao u svojim odlukama Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine, kada je izneo stav da jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva naročite hitnosti.

Ustavni sud ističe da se preispitivanje daljih postojanja razloga za pritvor nakon podizanja optužnice vrši po službenoj dužnosti od strane nadležnog suda na svakih 30 dana, odnosno dva meseca, u zavisnosti od faze u kojoj je krivični postupak. Mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom se pritvor produžava prilikom preispitivanja, zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti i zakonske zasnovanosti. Stoga, iako sud koji odlučuje o žalbi, saglasno odredbi člana 27. stav 3. Ustava, odluku o opravdanosti pritvora mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora. Istovetno stanovište Ustavni sud je već izrazio u svojim odlukama Už-2683/2010 od 3. marta 2011. godine i Už-2554/2010 od 10. marta 2011. godine. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim, čak i kada je žalba dozvoljena, tako da naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Evropski sud manje zabrinut oko brzine postupka pred žalbenim sudom, ukoliko je ožalbenu pritvorsku odluku doneo isto sud, iz čega proizlazi da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije (videti Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.)“.

Ustavni sud, takođe, ističe da se postojanje povrede prava lica lišenog slobode iz člana 27. stav 3. Ustava, mora utvrditi prema činjenicama svakog konkretnog slučaja.

Iako je, u konkretnom slučaju, o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora rešavao Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni sud, Ustavni sud smatra da se, s obzirom da je Viši sud u Subotici, kao prvostepeni sud koji je doneo ožalbeno rešenje bio uključen u postupak po žalbi, ovaj postupak mora posmatrati kao celina, dakle u svom trajanju pred oba nadležna suda. Ovo iz razloga što iz citiranih odredaba ZKP nesporno proizlazi da se postupak po žalbi protiv rešenja o produženju pritvora sprovodi i pred sudom čije rešenje se žalbom pobija (prvostepeni sud) i pred sudom koji o žalbi odlučuje (drugostepeni sud), jer se žalba podnosi drugostepenom sudu preko prvostepenog suda i jer je prvostepeni sud ovlašćen da ceni blagovremenost i dozvoljenost podnete žalbe.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine, kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 15 dana, računajući od 19. aprila 2010. godine, kada je žalba branioca primljena u Višem sudu u Subotici, do 4. maja 2010. godine, kada su spisi predmeta K. 23/10 vraćeni istom sudu nakon donošenja odluke o žalbi, odnosno osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10, koje je tog dana i dostavljeno braniocu okrivljenog.

Ustavni sud je ocenio da je žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Subotici, bila razmotrena u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava i da podnosiocu ustavne žalbe u postupku po žalbi protiv rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Subotici Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine nije povređeno označeno ustavno pravo.

Na ovu ocenu Ustavnog suda su uticale sledeće činjenice i okolnosti: predmetni krivični postupak se vodi protiv trojice saokrivljenih, zbog osnovane sumnje da su izvršili teško krivično delo; postupajući sud je dužan da vodi računa o pravima kako svih saokrivljenih, tako i druge stranke u postupku, kao i da poštuje načelo naročite hitnosti prilikom preispitivanja osnovanosti pritvora protiv svakog od saokrivljenih; u konkretnom slučaju, neposredno pre glavnog pretresa od 25. marta 2010. godine, doneto je rešenje o produženju pritvora protiv saokrivljenog B.D, protiv koga su žalbe izjavili i on i njegov branilac; na glavnom pretresu od 25. marta 2010. godine sud je doneo rešenje o izdvajanju dela spisa predmeta, protiv koga je žalbu izjavilo Više javno tužilaštvo, a saokrivljeni B.D. je zahtevao izuzeće postupajućeg zamenika tužioca; Viši sud u Subotici je nakon odlaganja glavnog pretresa od 25. marta 2010. godine, u relativno kratkom vremenskom periodu do glavnog pretresa od 4. maja 2010. godine dostavljao spise predmeta tri puta Apelacionom sudu u Novom Sadu (radi odlučivanja o žalbi saokrivljenog B.D. i njegovog branioca, radi odlučivanja o žalbi Višeg javnog tužilaštva i radi odlučivanja o žalbi okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe) i jedanput Višem javnom tužilaštvu (radi odlučivanja o zahtevu za izuzeće postupajućeg zamenika tužioca); Viši sud u Subotici je pri tome postupao vrlo ažurno, naročito vodeći računa da bez odlučivanja o žalbi Višeg javnog tužilaštva protiv rešenja o izdvajanju dela spisa predmeta, koja je izjavljena 29. marta 2010. godine kada se spisi predmeta nisu ni nalazili u Višem sudu u Subotici, i o zahtevu saokrivljenog B.D. za izuzeće postupajućeg zamenika tužioca, ne bi postojali procesni uslovi da se održi glavni pretres zakazan za 4. maj 2010. godine.

Viši sud u Subotici je žalbu branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporenog rešenja tog suda o produženju pritvora, primio 19. aprila 2010. godine, dok su spisi predmeta bili u Apelacionom sudu u Novom Sadu, a po prethodno izjavljenoj žalbi Višeg javnog tužilaštva. Spisi predmeta s odlukom su vraćeni Višem sudu u Subotici 26. aprila 2010. godine, te je taj sud istog dana ponovo dostavio spise Apelacionom sudu u Novom Sadu, sada radi odlučivanja o žalbi branioca okrivljenog od 19. aprila 2010. godine. Iz navedenog proizlazi da se u konkretnom slučaju postupanje prvostepenog suda ne može smatrati inkompatibilnim sa zahtevom hitnosti koju predviđa član 27. stav 3. Ustava, već upravo suprotno.

Apelacioni sud u Novom Sadu je o dostavljenoj žalbi, koju je sa spisima predmeta primio u sredu 28. aprila 2010. godine, odlučio već narednog dana, odnosno u četvrtak 29. aprila 2010. godine, s tim da je ova odluka primljena u Višem sudu u Subotici tek u utorak 4. maja 2010. godine, neposredno pre glavnog pretresa. U vezi sa postupanjem i odlučivanjem Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud konstatuje činjenicu da je nakon odlučivanja ovog suda nastupio državni praznik, odnosno Praznik rada 1. maj, i da je prvi radni dan nakon praznika bio upravo utorak 4. maj 2010. godine, kada je osporeno drugostepeno rešenje i primljeno u Višem sudu u Subotici. Ustavni sud ukazuje i na to, da čak i da je Apelacioni sud u Novom Sadu svoju odluku o žalbi otpremio poštom istog dana kada je o njoj odlučivao, ne bi bilo razumno očekivati da bi ta odluka u Višem sudu u Subotici mogla biti primljena pre 4. maja 2010. godine. Kako je postupak po žalbi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu trajao najviše tri radna dana, odnosno od 28. aprila 2010. godine kada je žalba u tom sudu primljena, do 30. aprila 2010. godine kada je odluka o žalbi iz tog suda najkasnije mogla biti otpravljena, to je postupanje i ovog suda u konkretnom slučaju zadovoljilo standard hitnosti u odlučivanju, prema svim prihvaćenim domaćim i međunarodnim kriterijumima.

7. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu „prava na postupak“ iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je obrazložio tvrdnjama „da je glavni pretres započeo 25. marta 2010. godine nakon čega je odložen na neodređeno vreme“ i da je „osporenim rešenjem Kv. 108/10 od 15. aprila 2010. godine, nakon započetog glavnog pretresa, Viši sud u Subotici okrivljenom produžio pritvor za još dva meseca, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP, a da ni on ni njegov branilac nisu bili obavešteni o sednici veća, već su samo mogli da izjave žalbu“.

Podnosilac ustavne žalbe u ovom delu izričito ističe samo povredu odredbe člana 5. stav 4. Evropske konvencije, koja je suštinski istovetna odredbi člana 27. stav 3. Ustava, te će Ustavni sud oceniti ove tvrdnje samo u odnosu na navedeno ustavno pravo, a imajući u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na konkretnu odredbu.

Ustavni sud najpre ukazuje da je netačna, te samim tim i neosnovana, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je glavni pretres od 25. marta 2010. godine „odložen na neodređeno vreme“, s obzirom na to da iz zapisnika o glavnom pretresu K. 23/10 od 25. marta 2010. godine nesumnjivo proizlazi da je postupajući sud glavni pretres odložio za tačno određeni datum, odnosno za 4. i 5. maj 2010. godine, kada je i održan.

Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 142a stav 1. ZKP, propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika. Ova odredba, prema oceni Ustavnog suda, u sebi sadrži pravila koja se odnose na postupak donošenja tri različite odluke: odluke o određivanju pritvora, kojoj kao načelna obaveza mora da prethodi saslušanje okrivljenog, odluke o produženju i odluke o ukidanju pritvora. Iako su ove odluke sadržane u prvoj i drugoj rečenici istog stava, očigledno je da se obaveza saslušanja okrivljenog iz prve rečenice tog stava odnosi samo na postupak donošenja odluke o određivanju, ali ne i odluke o produženju ili ukidanju pritvora, kao što je očigledno i da ostali stavovi člana 142a ZKP (osim stava 4.) regulišu isključivo saslušanje okrivljenog, kao deo postupka donošenja odluke o određivanju pritvora. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz odredbe stava 4. člana 142a ZKP, prema kojoj se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik, nedvosmisleno proizlazi da zakonodavac razdvaja saslušanje okrivljenog od sednice veća, odnosno da je propisano različito postupanje prilikom određivanja pritvora i njegovog produženja i ukidanja.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da su navedene tvrdnje podnosioca ustavne žalbe zasnovane na pogrešnom tumačenju odredaba ZKP i, kao takve, neosnovane. U postupku odlučivanja o produženju pritvora, kako to proizlazi iz odredbe člana 142a stav 1. ZKP, ne postoji obaveza saslušanja okrivljenog, s obzirom na to da je on već obavezno saslušan prilikom određivanja pritvora, što je Apelacioni sud u Novom Sadu i obrazložio u osporenom rešenju. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

Ustavni sud je, prilikom odlučivanja o osnovanosti navedenih tvrdnji podnosioca ustavne žalbe imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da „stav 4. člana 5. ne treba da bude tumačen kao identičan stavu 1. člana 6.“ (videti, između ostalih: Megyeri v. Germany, od 12. maja 1992. godine, stav 22.), kao i da „iako je Sud u nekim slučajevim bio sklon tome da prizna potrebu za saslušanjem pred sudskim organom, procedura koja se traži u svakom predmetu nije identična“ (videti: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, od 18. juna 1971. godine, stav 78.). Prema stavu Evropskog suda „ravnopravnost strana u postupku može zahtevati da podnosilac predstavke bude u mogućnosti da se pojavi na saslušanju naročito kad je prisutno tužilaštvo“ (videti: Kampanis v. Greece, od 13. jula 1995. godine). Navedeni stavovi Suda u Strazburu, kao i činjenica da sednici veća, prilikom odlučivanja o postojanju razloga za produženje pritvora, ne prisustvuje niti se o njoj obaveštava nadležni tužilac, prema oceni Ustavnog suda, dodatno ukazuju na neosnovanost iznetih tvrdnji podnosioca ustavne žalbe i potvrđuju da mu u konkretnom slučaju nisu povređena označena prava.

8. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koju je obrazložio dvojako: tvrdnjom o dostavljanju žalbe njegovog branioca, izjavljene protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora tužilaštvu na odgovor, i nedostavljanjem tog odgovora braniocu, kao i tvrdnjom da je u vanpretresnom veću Višeg suda u Subotici, koje je donelo osporeno rešenje o produženju pritvora, učestvovala i sudija B.S, koja je i član sudećeg - pretresnog veća. Ustavni sud je iznete tvrdnje ocenio neosnovanim iz sledećih razloga:

U odnosu na prvu navedenu tvrdnju, Ustavni sud ukazuje na to da odredbama čl. 398. do 403. ZKP, koje regulišu postupak po žalbi protiv rešenja i odredbom člana 374. stav 1. ZKP, koja se na ovaj postupak shodno primenjuje, nije predviđena obaveza suda da, nakon dostavljanja žalbe tužilaštvu, dostavlja žaliocu izjašnjenje tužilaštva na njegovu žalbu. Načela kontradiktornosti i ravnopravnosti stranaka u krivičnom postupku, čija povreda se ovde ističe, kao bitan elemenat prava na pravično suđenje, svakako treba da omoguće odbrani da sudu odgovori na podneske tužilaštva i vice versa. Međutim, ovo načelo nužno ne podrazumeva izjašnjavanja stranaka na ovako dobijene odgovore, odnosno „odgovor na odgovor“, već je dovoljno da sud obezbedi izjašnjenje o podnesku onoj stranci koja ga nije izjavila, čime se ostvaruje cilj načela i obezbeđuje ravnopravnost stranaka pred sudom. Stoga su suprotne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe neosnovane i posledica su pogrešnog tumačenja odredaba ZKP.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe u kojima se ističe da je sudija B.S. morala biti izuzeta iz učešća u vanpretresnom veću koje je donelo osporeno prvostepeno rešenje, jer kao član sudećeg – pretresnog veća učestvuje u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog, čime bi bila dovedena u sumnju njena nepristrasnost. Ustavni sud najpre ukazuje na razliku koja postoji između subjektivne nepristrasnosti sudije, koja se pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz o suprotnom i objektivne nepristrasnosti, kao pitanja da li sudija pruža garantije koje su dovoljne da isključe bilo kakvu razumnu sumnju po ovom pitanju. Iz navoda ustavne žalbe jasno proizlazi da podnosilac dovodi u pitanje samo objektivnu nepristrasnost sudije, koju i obrazlaže navedenim tvrdnjama.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na to da je odredbama člana 40. ZKP regulisan institut isključenja sudije ili sudije porotnika u vršenju sudijske dužnosti. Ustavni sud je, polazeći naročito od odredaba člana 40. stav 1. tač. 4) i 5) ZKP, utvrdio da sudija B.S. nije vršila istražne radnje, kao što nije učestvovala ni u donošenju odluke nižeg suda u istom predmetu, niti je u istom sudu učestvovala u donošenju odluke koja se pobija žalbom, što su jedini razlozi za isključenje sudije propisani navedenim odredbama ZKP. Sudija B.S. jeste u ovom krivičnom predmetu učestvovala u radu i pretresnog i vapretresnog veća, ali istog, a ne nižeg suda, što prema navedenim odredbama ZKP nije razlog za isključenje sudije. Protiv osporenog prvostepenog rešenja koje je donelo vanpretresno veće Višeg suda u Subotici, u čijem sastavu je bila i sudija B.S, okrivljeni je imao pravo žalbe Apelacionom sudu u Novom Sadu, koje je i iskoristio, kao što će imati pravo žalbe i protiv odluke koju će doneti pretresno veće u konkretnom predmetu, čime je, ili će biti, obezbeđena instanciona kontrola i devolutivno dejstvo pravnog sredstva, izjavljenog protiv odluka u čijem donošenju je učestvovala sudija B.S. Apelacioni sud u Novom Sadu je, odlučujući o izjavljenoj žalbi, prema oceni Ustavnog suda, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio odbijanje žalbenih navoda koji su se odnosili na obavezno izuzeće sudije B.S.

Tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da bi „veće trojice“ (podnosilac ovim terminom očigledno označava vanpretresno veće), koje odlučuje o produženju pritvora, trebalo da ocenjuje pravilnost hitnog postupanja „veća petorice“ (pretresnog veća), koje sudi na glavnom pretresu, Ustavni sud nije mogao da prihvati kao osnovanu, jer nije zasnovana ni na jednoj odredbi ZKP. Ustavni sud konstatuje da iz odredbe člana 24. stav 6. ZKP, koja propisuje da prvostepeni sudovi, u većima sastavljenim od trojice sudija odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu, nedvosmisleno proilazi da ovo veće ne „ocenjuje pravilnost hitnog postupanja“ pretresnog veća, kako to navodi podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da sumnja podnosioca ustavne žalbe u nepristrasnost sudije B.S, kao člana vanpretresnog veća, kod donošenja osporenog prvostepenog rešenja, nije objektivno opravdana, niti je ovakvim sastavom veća podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i na to da je o pitanju izuzeća sudije u krivičnom postupku, u smislu prava na pravično suđenje, Sud već odlučivao na istovetan način (videti Odluku Už-55/2007). U tom predmetu, postavilo se pitanje da li u krivičnom postupku koji se vodi protiv istog okrivljenog, predsednik vanpretresnog veća može biti i član pretresnog veća Okružnog suda u Subotici. Ustavni sud je u tom predmetu, kao i u ovom, ocenio da učešće sudije u sudećem – pretresnom veću i u vanpretresnom veću, u postupku koji se vodi protiv istog okrivljenog ne predstavlja povredu odredaba krivičnog postupka, koja bi dovela do povrede prava na pravično suđenje.

I Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je odlučivao u predmetima u kojima se postavilo pitanje različitih uloga sudije tokom postupka. U više odluka po tom spornom pitanju Evropski sud je izrazio stav da „sama činjenica da je sudija učestvovao u donošenju odluke pre suđenja nije dovoljna da se smatra kako on nema objektivnu nepristrasnost; zahteva se postojanje posebnih problema koji idu dalje od toga da sudija ima saznanja o predmetu, činjenice da je već razmatrao pitanja rizikujući donošenje istražnih odluka ili izvršio procenu postojanja prima facie slučaja“ (videti, pored ostalih, odluku u predmetu Nortier v. Netherlands, od 24. avgusta 1993. godine), kao i da je „neophodno da se sudija direktno bavio odlučivanjem o pitanjima koja su relevantna za suđenje ili da je bio angažovan u svojstvu pokretanja istrage“ (videti: Piersack v. Belgium, od 1. oktobra 1982. godine).

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti i obrazloženi od strane zakonom ustanovljenih sudova, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom. U postupku po ustavnoj žalbi, ovaj sud utvrđuje da li su merodavni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe i da li ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, koje u konkretnom ustavnosudskom predmetu ovaj sud nije našao. Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, koje je obrazložio tvrdnjama o različitom odlučivanju Apelacionog suda u Novom Sadu u „istim pravnim situacijama“.

Ustavni sud konstatuje da su najčešći osnovi diskriminacije navedeni u stavu 3. člana 21. Ustava. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao, niti precizirao po kom od njegovih ličnih svojstava su sudovi navodno nejednako postupali prema njemu, Ustavni sud je ocenio da on u suštini ističe samo povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, te je samo u odnosu na tu odredbu i razmatrao iznete tvrdnje i iste ocenio neosnovanim iz sledećih razloga:

Članom 146. stav 1. ZKP propisano je da se, posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika. Dakle, prema oceni Ustavnog suda, posle predaje optužnice sudu, donosi se kako odluka o određivanju pritvora, kojoj obavezno prethodi postupak saslušanja okrivljenog propisan odredbama člana 142a ZKP, tako i odluka produženju i ukidanju pritvora, u kom postupku saslušanje okrivljenog nije obavezni deo postupka odlučivanja, kako je to i navedeno u tački 7. obrazloženja ove odluke.

Ustavni sud je najpre utvrdio da iz priloženog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 818/10 od 6. aprila 2010. godine i osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1048/10 od 29. aprila 2010. godine očigledno proizlazi da su dva veća istog suda zauzela različite pravne stavove u istovrsnim situacijama. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da prvi stav, sadržan u priloženom rešenju, a na koji se podnosilac ustavne žalbe poziva, ne predstavlja pravilno tumačenje relevantnih zakonskih odredaba o produženju pritvora, niti je u skladu sa stavom Ustavnog suda sadržanim u tački 7. obrazloženja ove odluke, jer tim stavom navedeni sud okrivljenom daje pravo koje mu ni Ustav ni ZKP ne daju. Nasuprot tome, kasniji i drugačiji stav Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je zauzet u osporenom rešenju, donetom svega tri nedelje nakon donošenja priloženog rešenja, je u svemu zasnovan na pravilnom tumačenju i odgovarajućoj primeni odredaba ZKP. Činjenica da je Apelacioni sud u Novom Sadu u tako kratkom periodu izmenio, odnosno korigovao prethodno zauzet pravni stav, upravo ukazuje na to da je taj sud na ustavnopravno prihvatljiv način počeo da primenjuje odnosne odredbe ZKP.

Ustavni sud je utvrdio da isticanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, koje podnosilac ustavne žalbe isključivo potkrepljuje pozivanjem na prethodno zauzet, a kasnije promenjen stav Apelacionog suda u Novom Sadu, nije osnovano. Ustavni sud je ocenio da kasniji i u svemu pravilan stav Apelacionog suda u Novom Sadu, sadržan u osporenom rešenju, nije doveo do povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog podnosiocu ustavne žalbe, posebno imajući u vidu da je stav sadržan u prethodno donetoj odluci veća Apelacionog suda u Novom Sadu, na koji se u ustavnoj žalbi poziva, ustavnopravno i krivičnoprocesno neprihvatljiv.

Ustavni sud naročito ukazuje na to da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu osumnjičenog, prvobitno saslušan pre donošenja rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Kri. 272/08 od 4. februara 2009. godine o određivanju pritvora, a obaveza ponovnog saslušanja okrivljenih nije predviđena ni Ustavom niti odredbama ZKP. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio i u Odluci Už-2683/2010 od 3. marta 2010. godine.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

10. Polazeći od svega izloženog u tač. 5. do 9. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

11. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti