Odluka Ustavnog suda o povredi prava oštećenog na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu oštećenog i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak je trajao skoro deset godina, uz više ukidanja presuda i neaktivnost suda. Oštećenom je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. C . iz Laćarka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 1200/10 (ranije pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetima K. 75/03, K. 181/04 i K. 178/05) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. C . iz Laćarka je , 13. marta 201 4. godine, preko punomoćnika Lj. F, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu K ž1. 4139/11 od 21. januara 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 22. i 25, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presud om pravnosnažno okončan krivični postupak u kome je imao svojstvo oštećenog, a povodom događaja koji se odigrao „pre 11 godina“ i naglašava da je tokom postupka predmet optužbe četiri puta razmatran, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac dalje ističe da su pre osporene presude „donete četiri presude koje su bile osuđujuće, a samo je pobijana presuda Apelacionog suda u Novom Sadu oslobađajuća“, iz čega zaključuje da „oštećeni nema nikakva prava u krivičnom postupku koji se vodi po optužbi javnog tužioca“, te da su mu povređena prava na sudsku zaštitu, na fizički i psihički integritet, na pravično suđenje i na imovinu, budući da je „pretrpeo psihološku torturu“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, prava na naknadu štete i troškova postupka pred Sudom, te osporenu presudu poništi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim, ranije pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici vođen je krivični postupak protiv tri lica, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo oštećenog, a koji je pravnosnažno okončan.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici Kt. 25/03 od 23. aprila 2003. godine okrivljenima je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iznuda iz člana 180. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je prvi put istakao imovinskopravni zahtev 6. februara 2004. godine na glavnom pretresu koji je održan pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 6. februara 2004. godine doneo presudu K. 75/03 kojom je okrivljen e oglasio krivim za izvršenje krivično g del a koje im je stavljeno na teret i izrekao im je zatvorske kazne, te ih je obavezao da solidarno na ime imovinskopravnog zahteva isplate oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 30.000,00 evra, u dinarskoj protivrednosti, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude . Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 945/04 od 11. novembra 2004. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je 1. juna 2005. godine doneo presudu K. 181/04 kojom je okrivljene oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela koje im je stavljeno na teret i izrekao im je zatvorske kazne, te ih je obavezao da solidarno na ime imovinskopravnog zahteva isplate oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 30.000,00 e vra, u dinarskoj protivrednosti , u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude , dok je podnosilac za ostvarivanje preostalog dela imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1644/05 od 24. oktobra 200 5. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je 7. marta 2006. godine doneo presudu K. 181/04 kojom je okrivljene oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela koje im je stavljeno na teret i izrekao im je zatvorske kazne, te ih je obavezao da solidarno na ime imovinskopravnog zahteva isplate oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 30.000,00 evra, u dinarskoj protivrednosti , u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je podnosilac za ostvarivanje preostalog dela imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1541/06 od 15. marta 2007. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Glavni pretres je potom pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici zakazan za 15. oktobar 2007. godine, nakon čega se navedeni sud 8. maja 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu, koje rešenje je postalo pravnosnažno 3. juna 2008. godine i spisi predmeta su dostavljeni 15. jula 2008. godine Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici kao stavrno i mesno nadležnom sudu za dalje postupanje.

Iz odgovora Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici proizlazi da u periodu od 15. jula 2008. do 2. decembra 2010. godine glavni pretres nije zakazivan.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 25. avgusta 2011. godine doneo presudu K. 1200/10 kojom je prvookrivljenog oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela iznuda iz člana 180. stav 2. u vezi sa stvom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a drugo i trećeokrivljenog za krivično delo „iznuda u pomaganju iz člana 180. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika“ i izrekao im je zatvorske kazne, te ih je obavezao da solidarno na ime imovinskopravnog zahteva isplate oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 30.000,00 e vra, u dinarskoj protivrednosti , u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je podnosilac za ostvarivanje preostalog dela imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, nakon održanog glavnog pretresa pred tim sudom, doneo osporenu presudu Kž1. 4139/11 od 21. januara 2014. godine, kojom je izjavljene žalbe usvojio i preinačio je ožalbenu prvostepenu presudu tako što je okrivljne oslobodio od optužbe za krivično delo „iznude iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Repeublike Srbije kao pomagači u smislu člana 24. Krivičnog zakonika Savezne republike Jugoslavije“, a oštećenog uputio da imovinskopravni zahtev ostavri u parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je 2. jula 2014. godine doneo presudu Kzz. 526/14 kojom je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz. 238/14 od 8. maja 2014. godine i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 4139/11 od 21. januara 2014. godine povređen zakon u korist okrivljenih.

Iz odgovora Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe redovno odazivao pozivima suda.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da n iko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ispitujući da li je ustavna žalba došuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.) i konstatuje da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bio optuženi, već je imao svojstvo oštećenog. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe prvi put istakao imovinskopravni zahtev 6. februara 2004. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 6. februara 2004. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe prvi put istakao imovinskopravni zahtev, pa do 21. januara 201 4. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 4139/11, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe krivični postupak trajao skoro deset godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose prvenstveno sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta još 6. februara 2004. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan 21. januara 2014. godine, nakon što je predmet optužbe četiri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro deset godina, koje postupanje sudova se , saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. istovremeno, Ustavni sud ukazuje i na period po tpune neaktivnost prvostepenog suda u trajanju od dve godine i skoro pet meseci , za koje vreme glavni pretres uopšte nije zakazivan.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, te činjenicu da podnosilac svojim ponašenjem nije doprineo njegovom dužem trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu načela i prava iz čl . 22. i 25, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 4. obrazloženja ove odluke, navoda ustavne žalbe i procesnog položaja podnosioca u krivičnom postupku, ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se istaknute povrede prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta i prava na imovinu ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenom presudom.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 22. Ustava, kojim se u suštini garantuje pravo na sudsku zaštitu (pristup sudu), Ustavni sud naglašava da do povrede ustavnih načela ljudskih i manjinskih prava i sloboda može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom određenog prava, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava oštećenog na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti